Mokrić

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Jovan Ilić
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Mokrić
Pisac: Jovan Ilić


Jovan Ilić.jpg

Mokrić

     »Džandar . . . velika . . . mala . . . sedam makovač — fora!« 1
     »Pa lepo. Ja ti i opet kažem, nemaš pravo!« 
     »A ja ti kažem, da ne vraćam reč moju nigda ! Nismo li pogodili : Ko nadigra — ima pravo ?« 
     Sušić usta, popi svoju pogodbu od po oke vina, oprosti se s Mokrićem i ode u Valjevo na vašar.
     Mokrić je bio trgovac od svojih trideset godina,.. zdrav, snažan, osrednja rasta, kratkoga vrata, pozamašne glave. Bio je naravi dobre. Rado je praštao tuđe pogreške, ali kad se naljuti, valjalo ga je se kloniti. Za žene slabo je mario, no u toliko većma ljubio je pivo, i to je možda uzrok bio, te je postao širi nego duži. Karte na novce igrao nije, već što ko popije. Dokle ga ko ne darne, nije dirao nikoga, niti je mnogo lupao gdavu o tome, da li će ga ko poštovati ili ne. Jednom reči: bio je pravi filozof — bez brige ! Srećom ostalo mu je iza oca znatno imanje, koje u gotovu novcu, koje u espapu, te se nije morao toliko brinuti da teče, koliko stečeno da čuva, a za to — bio je taman kako treba. Kad bi pokatkad bez mušterija u svome dućanu prinuđen bio da zeva, svratio bi časom u Todorčetovu kavanu, da se malo sa svojim pobratimom Sušićem porazgovara. I Sušić je bio trgovac; s njime se Mokrić najbolje slagao, samo što je Sušić mrzio na pivo, a Mokrić na vino. Inače slagali su se u
svemu, i oba slabo sumarila za ostali svet, ali ga ni mrzili nisu.
     Tako je Mokrić provodio blažene dane života svoga, kad jedared iznenada uđe u njegov dućan neka nepoznaga gospa, poširoka, okrugla, bela, lepa. On je pogleda i pri pogledu njenom tako se zbuni, da se s mesta maći ne mogaše. Gospa se učini kao da to ne vidi, i zamoli ga, da joj pokaže nekoliko štofova od najnovije mode. On je tumarao po dućanu i tamo i amo, i nikako dase razbere. Što bi mu god ona zaiskala, on bi joj drugo donosio. Najposle, umorio se siromah i zamoli je, da mu naznači numeru svoga kvartira i šta hoće, pa će joj on doneti. To bi.
     I tako posle nekog vremena, pošto se lepo namesti i ugladi, ode Mokrić sa jednim momkom nepoznatoj gospi. Tu zasta babu jednu na vratima, koja ga unutra uvede. Lepa Zlatka — tako se gospa zvaše — kaza
mu, da je to njena strina, i zamoli ga da sedne.
     Oprostite, molim vas, reče Mokrić ; pre evega rad bih razumeti za ime vašega . . .
     Eh, moja sinovica, prihvati baba, ostala je udova pre dve godine, posle jedne nedelje dana, od- kako se sa dobrim Jockom venčala bila.
     Ah — to jelepo, to je vrlo lepo! reče Mokrić, ne znajući ni sam što govori. Izvol'te, birajte, gospo, šta hoćete, ja sam na službi gotov. Novaca ne morate polagati, bar za jednu godinu dana, a za cenu — lasno ćemo se pogoditi; ja ću zadovoljan biti sa dobrotom vašom.
     Pazar je bio gotov. I kupac i prodavac tako su jedno s drugim zadovoljni bili, kako se samo pomisliti može. Pazarilo se iz dana u dan, a po nekad
i noću. To bi povod, te se ovde-onde poče govoriti, da će se njih dvoje uzeti, a gdjekoje od žena znale su i dan kad će svadba biti.
     Pa neka im je sretno! reče jedna ; ne znate kako je to teško kad čovek mora sam da krpi gaće i košulje.
     Pa nema siromah s kim ni da se razgovori! reče druga.
     Tako su kone jedna s drugom razgovarale, ali one, i ako su napred mnogo koješta prorekle, kao da ovde pogodile nisu. Jer ne samo što se svadba na nekoliko nedelja oteže, nego se šta više najedared proču, da je tajom kod lepe Zlatke počeo dolaziti nekakav mladi gospodin oficir ! To bi. uzrok, te komšinice počeše jedna drugoj na sela češće dolaziti. Siromah Mokrić ! Kako se slabo sa ženama družio, bog-zna bi li i doznao za to, da mu jutros pri polasku na put verni njegov pobratim' Sušić ne kaza. U zabuni stade premetati karte,. izgubi po oke vina, i morade popiti oku piva, da razgali mutne misli svoje. Pošto se oprosti s pobratimom, učini mu se kao da ga i on izneveri. Sav svet najedanput posta izdajica pred očima njegovim,, i u tome dotle se zaneo, da mu se i sama nevera Zlatkina nevericom činjaše, pa zato ne mogaše odoleti srcu svome, da ne ode Zlatki. On skoči, i najedared, ne znajući ni sam kako, obrete se pred božicom ljubavi svoje. Ona se začudi kad ga ovako usplahirena vide.
     »Šta vam je, za Boga, dragi moj Mokriću! Jeste li vi pri sebi?« 
     »Da, ja sam pri sebi, lepa gospo, ali ne znam, jesu li moji računi pri vama. Čujem da ste tajne- vaše poverili nekakvome gospodinu oficiru ; no ja ću njega naučiti pameti!
     Ovakav razgovor, kome se Zlatka ne beše navikla, ražali je jako. Ona osu rumenilom belo lice svoje i reče srdito Mokriću:
     »Ah — tome se od vas nisam nadala ! Kažite slobodno šta vam je. Ako sam se vašom prijateljicom nazvala, ja se s vama venčala nisam!« 
     Mokrić ne smede ići dalje. On vide grdnu provalu, kuda se strmoglavce uputio beše. Pri pomisli da je za navek izgubiti može, sav se strese, i
smireno pogledavši belo lice, poče se pravdati.
     »Ja vas molim — nemojte mi zameriti. Meni je tako, da upravo ne znam kako mi je. Čujem da nekakav gospodin Strš . . . Oprostite, ja sam zbunjen!« 
     »Ah — znam !« reče Zlatka. »Vama je može biti krivo, što gospodin Stršić k meni dolazi ? To je lepo ; ali to vam još ne daje pravo raspolagati slobodnom voljom mojom. On ako dolazi, može slobodno i otići. Ja ne mogu poštene ljude iz moje kuće terati!« 
     I doista, poštenju gospodina Stršića nije se ništa moglo zabaviti. On je bio mlad, lep kavaljer to je sve što se o njemu moglo reći. Još bi se o njemu moglo reći i to, da je jako milovao lepe ženske. Tako n. pr. kad je Zlatku prvi put ugledao, odmah je pristao za njom i ponudio je da je do kuće
prati. Zlatka, i ako ovu ponudu primila nije, opet zato drugu ponudu da je t. j. francuskome jeziku poučava, nije mogla odreći. Tako oni su već nekoliko lekcija iz »des contes joyeux pour les femmes« pročitali bili, kad je Mokrić za njihove sastanke razabrao. Zato je on siromah, ne znajući upravo u čemu je stvar, onako žestoko i planuo bio. Ali sad, kad ga Zlatka izvesti — on se smiri.
     Ovo pomirenje bilo je po trgovinu Mokrića vrlo važno. Sad se tek u dućanu njegovom pazarilo kako valja. Kuća lepe Zlatke posta stovarište raznoga espapa, na još kad je Mokrić iznenadi jednim tepelukom od bisera, jednim đerdanom od đulmer- džana, jednim prstenom od najlepšeg alema — ona se začudi, i reče da nema boljeg trgovca u Beogradu od Mokrića. To uplaši gospodina Stršića, i koliko je kuražan bio, opet se prilično zabrinuo. On se t. j. pobojao, da ona neće više za francuske
lekcije mariti. I u tome imao je pravo ; jer Zlatka ne pažaše sad već na lekcije toliko, koliko na lepe adiđare, čemu je i prokleto ogledalo mnogo krivo bilo.
     Stršić je jednako mislio kako da zaustavi silnu reku ljubavi Mokrićeve. Zbog kratkoga vrata on odavna Mokrića nije begenisao, a sad ga začudo omrze. Ta mrzost pređe i na jednog pozamašnog popa bez popadije, koji preko puta od Zlatke seđaše, i počesto kroz pendžer viraše. Mislio je i mislio šta da čini, i baš ništa izmisliti ne mogaše.
Najposle naumi da odjedared obojicu na megdan pozove, — kad ali iznenada stiže mu glas, da je Mokrić bankrotirao! To ga tako oveseli, da odmah naumi otići Zlatki. On pođe . . . vrati se . . . i opet pođe, i od radosti malo ne zaboravi i kapu i sablju. Leteo je kano sivi soko, dok ne dođe do belih dvora Zlatkinih. Svom silom učini on sad iznenadni juriš, navali na Zlatku i prosipaše na nju ognjevite poglede nalik na kongrevske raketle, sa bezbrojnim poljupcima. Zlatka se junački boraše,
ali, najposle, pošto se o svemu uveri, klonu — i izgubi megdan ! Prsten od najlepšeg alema na ruci gospodina Stršića beše jasan znak sjajne pobede
njegove.
     Glas o prosidbi Zlatkinoj tog istog večera puče po Beogradu i pre nego je svanulo, već su bile komšinice na selu. One se nađoše u čudu.
     »Zar ona da se nazove gospoja oficirka ? Da . . . e . . . vi'š ti ! Pa nije baš tako ni lepa!« vikale su komšinice kao lavice.
     »Zar ja to da preživim?« vikaše Mokrić kao lav, i pošto se dovoljno uveri, da pivo nije u stanju da zagasi razbuktani plamen osvete — izađe iz Todorčetove kavane i uputi se pravo kavani kod »Srpske krune«, da tamo potraži prokletoga dušmanina svoga.
     Stršić je baš onda u kavani kod »Srpske krune« primao čestitanja od gospode.
     »Pivo !« zagrmi Mokrić, i okrenuvši se gospodinu Stršiću reče : »Jeste li vi taj, koji ste se usudili mešati se u poslove trgovačke ? Kako ste smeli moj espap bez moga pitanja uzeti ? Odkud vam taj prsten?« 
     »Ko? zar vi . . . zasg . . . grubijan!« viknu gospodin Stršić besno i poteže sablju; ali Mokrić ispovrte holbom, i srećom, upravo reći nesrećom, ne pogodi gospodina Stršića, već mlatnu njome gospodina Začuturskog, starog penzioniranog sudiju, koji se u jednom uglu ukočio beše.
     »Šta vam je, gospodo, za ime Božije, šta vam je?« povika uplašeno advokat, gospodin Popić, i potrča da prihvati gospodina Začuturskog, ali je pomoć stigla docne. Siromah gospodin Začuturski! On se beše otegao po patosu koliki je dug. Svi sad viknuše u glas i htedoše se zakleti, da je to Mokrić učinio iz pizme, što se sa gospodinom Začuturskim ne slagaše u pitanju o »penziji«.
     »Stanite, gospodo, umirite se!« — reče ozbiljno gospodin Bukvić, diplomisani lekar, pa onda pristupi bliže, poškropi gospodina Začuturskog vodom, zali ga starim negotinskim vinom i — o čuda!
najedared usta gospodin Začuturski i zahte da mu se donese butelja šampanjskoga.
     Svi sad iza glasa stanu se smejati i htedoše oprostiti Mokriću, da ga nije policija odatle uklonila bila. Mokrić je siromah virio iz podruma,. kao jazavac iz jazbine, i ništa od toga ni čuo ni video nije. Sad on stane opet filozofirati, t. j. mrziti na žene.
     »Kakav sam ja zvekan da se podam, da me džavtara jedna za nos vuče ? Tako mi svete Petke,. nikada ih više očima pogledati neću !
     On htede i dalje produžiti svoje umstvovanje, ali mu džandar zabrani i reče mu da ćuti.
     Šta ? Zar mi ni ovde nije slobodno govoriti?
     Ko ste vi, da mi zabranjujete slobodno govoriti?
     Tako se tri dana i tri noći inatio Mokrić sa džandarom, kad četvrti dan dođe zapovest, da se iz tamnice pusti. Jerbo policija, izvršujući tačno svoju dužnost, po strogom ispitu doznade, da je gospodin Začuturski više od straha nego od udarca pao. To učini, te Mokrić najedanput dođe k sebi, pregleda račune i pošto uveri kreditore, da imanje njegovo, pored sve nesrećne trgovine sa Zlatkom, u triput jače preteže kredit — oni ga ostave na miru, i on opet produži svoju radnju kao pošten trgovac pod firmom: »Mokrić«, a docnije pod firmom: »Mokrić i Sušić«.
     Ovaj je slučaj tako obrnuo pamet Mokriću, da više nikada sa ženama pazario nije. Kako bi koju ugledao, namah bi umaknuo u odaju.
     »E, ded' sad, pobratime, ko ima pravo ?« šaleći se darnuo bi ga, u kavani Todorčetovoj, njegov verni pobratim Sušić, a on bi mu, namrgođen, odgovorio:
     »Policija!« 
     Mokrić i Sušić žive bratski i oba podjednako mrze na žene. Dokle će ovo trajati — ne znam.

Napomene[uredi]

Izvori[uredi]

  • Jovan Ilić: Celokupna dela, strana 349-357. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Ilić, umro 1901, pre 119 godina.