[Млади Стојан и паша Совиски]
По’вали се млад’ Стојане,
млад’ Стојане, у каване:
да има коња гојена:
да има сина рањена,
и дилбер љубу Јованку. 5
Коњче му вреди три града,
синче му вреди пет града
Јованка више од сви градови
градови, као Цариград.
Ту ’валу ветар разнео, 10
од земље па чак на море,
од мора пак до Стамбола.
Тој чуо паша совиски,
па збори на тиј сејмени:
„Сејмени, млади сејмени. 15
идите на куд Нишаву,
у туј земљу Србију;
Стојана младог вржите,
код мене кучку водите;
и с њега коња гојена, 20
и млада сина рањена,
и дилбер фату Јованку.“
Сејмени млади скочише,
на бесне коње седоше,
на пут се даљни кретоше, 25
Србији земљи дођоше,
Стојана мдадог фатише,
на бесна коња врзаше,
у град Совију однеше!
Говори паша совиски: 30
„Стојане, ђаур Стојане,
„’вала се твоја дочула,
од земље паке до мора,
од мора чак до Стамбола:
— Да имаш коња гојена. 35
да имаш сина рањена,
да имаш љубу Јованку.
Коњче ти вреди три града,
Синче ти вреди пет града,
за љубу мере не има! 40
Говори млади Стојане:
— Чуј мене, пашо совиски.
Ја имам коња гојена
за мене, пашо, спремљена;
ја имам сина рањена, 45
за мене, пашо, рођена;
ја имам љубу Јованку,
за мене, пашо, прошену.
Паша му опет збораше;
„Деде ти млади Стојане, 50
да мегдан љути бијемо
да гојне коње тркамо,
по равно поље совиско.
Па који од нас добије,
нек’ води коња гојена,55
нек‘ води сина рањена,
нек‘ љуби љубу Јованку!
Ако ли ти мене достигнеш.
на час ти була најлепша,
на час ти благо големо, 60
из целог града Совије!“
Стојан му ни реч не рече.
Па гојна коња потече,
низ равно поље утече,
а за њим паша полете, 65
на бесном коњу арапском.
Кад беше Стојан на среди
пуче му коњу коланче!
Љуто ми пишти Стојане:
„Ој леле мене до Бога! 70
изгуби' коња гојена,
изгуби' сина рањена,
изгуби лепу Јованку!
Коњче му вришти по поље
газдине гледа невоље. 75
Ал’ нешто као да рече:
,,Не бој се мдади Стојане,
настави коњу колане;
а он ће стићи до краја
до краја поља совиског. 80
Све паше море, цареве!“
Стојан си рипи са коња
коњу настави колане.
па прну преко пољане,
и за час стиже и прође 85
беснога пашу совиског.
Сас ветар пашу обори!
С коња му ребра поломи,
Па оде преко чаршије,
Да пије љуте ракије! 90
По са'та време протекло,
док пашу коњи донели
он пишти како кукавче
пиштећи ’вако лелече:
„Стојане млади Стојане, 95
џабе ти коњче дебело,
џабе ти двори и благо;
џабе ти пола Совије,
не тражи моје Аније.“ (буле).
А млад му Стојан говори: 100
„Коња си имам хубава
Турско ми благо не треба,
ал' була твоја, красна је
за тебе пашо и није.
Њу хоћу пашо за себе, 105
да двори пашо пред мене,
да жали пашо, за тебе.“
Кад чуо паша совиски,
од једа пао на земљу
у тешку лего постељу 110
из ње се више не диже.
А бела була Анија
Стојану беше милија
нег' цела варош Совија.
