Миља и Стојан
Лагала Миља Стојана,
лагала девет године,
а кад је пошла десета,
она га поче мањује[1]:
„Жени се, море, Стојане, 5
не чекај више на мене,
твоја ме мајка не воли."
Стојан се млого огњева,
гњеван[2] се мајће пожали:
„Ја чу се, мајко, убијем, 10
мене је Миља манула.”
Стара га мајка учила:
„Немој се, синко, убијеш,
ти ћеш си Миљу добијеш.
Отиди с кола у гору 15
насечи дрвја јелова,
дотерај доле у село,
погоди млади дунђери,
напраји цркву шарену,
па легни болан бел болес', 20
покри' се с бела покрова,
тебе че Миља да дојде."
Отиде Стојан у гори,
насече дрвја јелова,
дотера доле у село, 25
погоди млади дунђери,
направи цркву шарену,
па леже болан без болес',
покри се с бела покрова.
Пред цркву мајка нарича, 30
нарича жално жалосно:
„Сине моје, сине Стојане,
синоч ми живо замрче,
д'н'с ми мртво ос'вану[3].”
Погледа мајка низ село, 35
оздоле Миља идеше:
у 'едну руку свечица,
у другу цвјеће ћичица[4].
У цркву стиже, пристиже,
над њега тужно зарова[5]: 40
„Стојане, жални, Стојане,
кад смо се млади волели,
зашто се несмо узели?”
Стојан се диже, подиже,
У’вати Миљу за руку, 45
па одма' окну[6] попове:
„Венчајте мене и Миљу.”
Записано 1967. године од Персе Ж. Маринковић.
