Milja i Stojan
Lagala Milja Stojana,
lagala devet godine,
a kad je pošla deseta,
ona ga poče manjuje[1]:
„Ženi se, more, Stojane, 5
ne čekaj više na mene,
tvoja me majka ne voli."
Stojan se mlogo ognjeva,
gnjevan[2] se majće požali:
„Ja ču se, majko, ubijem, 10
mene je Milja manula.”
Stara ga majka učila:
„Nemoj se, sinko, ubiješ,
ti ćeš si Milju dobiješ.
Otidi s kola u goru 15
naseči drvja jelova,
doteraj dole u selo,
pogodi mladi dunđeri,
napraji crkvu šarenu,
pa legni bolan bel boles', 20
pokri' se s bela pokrova,
tebe če Milja da dojde."
Otide Stojan u gori,
naseče drvja jelova,
dotera dole u selo, 25
pogodi mladi dunđeri,
napravi crkvu šarenu,
pa leže bolan bez boles',
pokri se s bela pokrova.
Pred crkvu majka nariča, 30
nariča žalno žalosno:
„Sine moje, sine Stojane,
sinoč mi živo zamrče,
d'n's mi mrtvo os'vanu[3].”
Pogleda majka niz selo, 35
ozdole Milja ideše:
u 'ednu ruku svečica,
u drugu cvjeće ćičica[4].
U crkvu stiže, pristiže,
nad njega tužno zarova[5]: 40
„Stojane, žalni, Stojane,
kad smo se mladi voleli,
zašto se nesmo uzeli?”
Stojan se diže, podiže,
U’vati Milju za ruku, 45
pa odma' oknu[6] popove:
„Venčajte mene i Milju.”
Zapisano 1967. godine od Perse Ž. Marinković.
