Мистер Долар (комедија у четири чина)/1
ПРВИ ЧИН
Чланови и чланице клуба. Келнери. — Свирачи. — Деца итд. Луксузне просторије Елита-клуба. — Врста великог хола, а задњи део предвојен високим мраморним стубовима. — Напред, испред стубова по две клупске гарнитуре са сваке стране, тако да је средина слободна. Ти столови заузети су деколтираним дамама и господом у смокинзима који консумирају служени неколицином келнера. У позадини, иза стубова, играју парови под звуцима џаза. И игра и музика су дискретни тако да не сметају разговору који се води напред.
I
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ (Први сто лево): Фет атансион, месје Милорад. Реците ми која је оно дама?
ГОСПОДИН ИЗ УГЛЕДНЕ ПОРОДИЦЕ: Мислите ону плавушу?
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ: Не, она фрез, креп-де-шин.
ГОСПОДИН ИЗ УГЛЕДНЕ ПОРОДИЦЕ: Ах да, то је... (Нагне се и казује јој)
МАТКОВИЋ (Први сто десно. Жану): Можете ли ми донети једну оранжаду, само добро расхлађену?
ЖАН: Молим лепо!
ГОСПОЂА САВЕТНИКОВИЦА СА РЕПУТАЦИЈОМ (Други сто лево, Саветнику који прилази столу): Како си прошао?
ГОСПОДИН САВЕТНИК БЕЗ РЕПУТАЦИЈЕ: Хиљаду и триста.
ГОСПОЂА САВЕТНИКОВИЦА СА РЕПУТАЦИЈОМ: Изгубио?
ГОСПОДИН САВЕТНИК БЕЗ РЕПУТАЦИЈЕ: Па разуме се.
ГОСПОЂА САВЕТНИКОВИЦА СА РЕПУТАЦИЈОМ: Па забога... што играш кад не знаш?
ГОСПОДИН САВЕТНИК БЕЗ РЕПУТАЦИЈЕ: Али, драга моја, на три даме.
ГОСПОДИН СА ДОБРИМ ВЕЗАМА (За истим столом): На покеру, не?
ГОСПОДИН САВЕТНИК БЕЗ РЕПУТАЦИЈЕ Да, али ето, немам среће.
ГОСПОЂА САВЕТНИКОВИЦА СА РЕПУТАЦИјОМ: Па да, на три даме! (Г-ну са добрим везама) То је опасно, зар не?
ГОСПОДИН СА ДОБРИМ ВЕЗАМА: Не увек, често је пута опасније играти на једну даму.
МАТКОВИЋ (Жану, који је донео оранжаду): Жан, припалите ми цигарету!
ЖАН: Молим лепо!
МАТКОВИЋ (Док му пали): Ко је онај стари господин у белом прслуку? ЖАН: То је нов члан клуба. Вечерас је први пут овде, распитаћу како се зове. — (Одлази од стола).
МАТКОВИЋ (Редактору ,Омеге“ који седи с њии за столом): Видите ли ту даму што сад прилази столу? Вас би она, као новинара, могла интересовати?
РЕДАКТОР: А шта је то што ту даму одликује?
МАТКОВИЋ: Но, па то је та дама која је летела 3200 метара висине. О томе се много говорило и писало у своје време.
РЕДАКТОР: За једну даму то је одиста храброст. Није се зар бојала?
МАТКОВИЋ: Чега? Пада? За пад такве једне даме много су опасније мале висине.
ДАМА КОЈА ЈЕ ЛЕТЕЛА 3.200 М. ВИСИНЕ (Играчу који је довео за леви задњи сто): Морам вам признати да сте сјајан пилот у фокстроту.
ИГРАЧ (Се повлачи).
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН (За горњим столом): А после игре могли би мало да се освежите. (Нуди јој пиће).
ГОСПОДИН СА ДОБРИМ ВЕЗАМА: Свакојако, госпођа је увек узбуђена после игре.
ДАМА КОЈА ЈЕ ЛЕТЕЛА 3.200 М. ВИСИНЕ: Ах, не увек, то зависи од играча.
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ (Поверљиво госиодину који очекује наследство): Лети ли још ова госпођа?
ГОСПОДИН КОЈИ ОЧЕКУЈЕ НАСЛЕДСТВО: О, да, па то постаје навика.
ЖАН (Прилази Матковићу): Распитао сам се о ономе господину. То је нов члан клуба, али му нико не зна име. Једино што се зна то је да има 160.000 динара месечно прихода.
МАТКОВИЋ: То је довољно. Име је сасвим споредно.
ЖАН (Удаљује се).
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА (Долази из дубине праћен својом ћерком, спази редактора): Вас тражим, господине.
РЕДАКТОР (Устаје и прилази му): Молим, господине председниче.
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА (Претстављајући редактору своју ћерку): Господин шеф-редактор „Омеге”. Моја кћи.
ЕЛА (Пружајући му руку): Ах, то је тај пакосни господин?
РЕДАКТОР: На против, госпођице, моје су рубрике врло лојалне.
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Хтео сам да вам обратим пажњу. Ви знате да ми вечерас имамо један мали раут?
РЕДАКТОР: Да, познато ми је, тога сам ради највише и дошао.
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Славни научник прославља четрдесет година како је на катедри. Он вечерас има свечаност на универзитету, а затим, на позив управе, указаће част клубу да се овде одржи један раут.
РЕДАКТОР: Значи, вечерас ће се овде сабрати само поштоваоци јубиларови?
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Донекле. Уосталом сви чланови нашега клуба су поштоваоци једнога тако знаменитог човека.
РЕДАКТОР: Постоји ли какав нарочити програм?
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Програм не, али, као и обично, данцинг. То је, знате, добра прилика за чланове којима ми с времена на време приредимо игранку кад нађемо згодан повод за то.
РЕДАКТОР: Дакле само дансинг, никакав поздрав?
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Та, да! Свакојако ћу ја, као председник клуба, морати поздравити са неколико речи слављеника.
РЕДАКТОР (Вади блок).: Могу ли знати шта му мислите рећи том приликом?
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Но па, само неколико рјечи, знате већ. — „Господине професоре, клуб сматра за велику част што ће му се дати прилика да у своје анале забележи један тако редак и значајан догађај”.,. и тако даље. Та знате већ како се те ствари говоре. —(Настављају разговор у коме учествује и Председникова кћи)
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Госпођи о којој се шапуће): Не допада вам се боја мога Ситроена?
ГОСПОЂА О КОЈОЈ СЕ МНОГО ШАПУЋЕ: Не, изгледа ми као пакло чоколаде.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Даћу га префарбати црвено ако ми дате реч да ћете направити на њему један вечерњи излет са мном.
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА (СВОЈОЈ кћери којој је пришао један играч): Само, Ела, чим свршиш игру, нађи се крај мене; рад сам да те претставим јубилару, господину професору. — (Напушта и он редактора)
ГОСПОДИН ИЗ УГЛЕДНЕ ПОРОДИЦЕ (Кад види да је слободан, прилази редактору): Хтео бих да вас нешто замолим.
РЕДАКТОР: Молим.
ГОСПОДИН ИЗ УГЛЕДНЕ ПОРОДИЦЕ: Ако би писали што о вечерашњој светковини, хтео сам да вам скренем пажњу да забележите нарочито ону тоалету.
РЕДАКТОР: Мислио сам вечерас да забележим само реч две о рауту.
ГОСПОДИН ИЗ УГЛЕДНЕ ПОРОДИЦЕ: Али какав раут! Некакав професор предавао четрдесет година, па — нек иде у пензију, ето ти! За љубав таквога једнога професора не забележити тоалету која се једанпут у сезони јави, то би био одиста грех. Погледајте, то је модел Пату, дерние кри!
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ: Осећам, шер Милорад, ви говорите господину да напише што о мојој тоалети. Оставите се узалудна посла, нећете успети. Господин је без укуса.
РЕДАКТОР: Дозволите...
ГОСПОЂА МОДЕЛ ПАТУ: О да! Би сте на пример моју тоалету са прошлога Џокеј-бала, ставили трећу по реду. Замислите, Милорад, она велурска са белим хермелином, трећа по реду!
ГОСПОДИН ИЗ УГЛЕДНЕ ПОРОДИЦЕ: Та то је већ атеизам!
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН (Желећи да то и други чују): Жан, ставите у лед један мум, али прави мум. Кордон руж! (Он то изговара реч по реч).
ЖАН: Молим лепо!
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Господине претседниче.
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Молим!
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Хео сам да вас питам: има ли смисла да јубилара понудим чашом шампањца?
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Зашто не?
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Ја необично ценим тога господина професора. Па ипак, антрну, (Поверљиво претседнику) реците ви мени, има ли тај човек неких нарочитих заслуга, кад се тако слави?
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: О, да, то је врло чувен научник!
ПОСЛЕРАТНИ ГОСПОДИН: Је ли бар пронашао штогод?
ПРЕТСЕДНИК КЛУБА: Ја не знам тачно да вам кажем због чега је он славан. Нисам, знате, од те бранше па ме није интересирало, али кажу да је био чак и кандидат за Нобелову награду.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Пришао је госпођи са сатом): Госпођо, ја сам вечерас нарочито оставио сат код куће да бих могао, кадгод ми то затреба, вас запитати колико је сати?
ГОСПОЂА СА САТОМ НА ПОДВЕЗИЦИ: Мислите да је мој сат тако тачан?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Не стога. Тачност за мене није највећа врлина. Ја сам само радознао да знам колико је сати на вашем сату; на свима осталим то ме питање не интересује.
ГОСПОЂА СА САТОМ НА ПОДВЕЗИЦИ: Чудновата радозналост!
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Јер, знам да ви носите сат на подвезици, више колена.
ГОСПОЂА СА САТОМ НА ПОДВЕЗИЦИ: Само стога. Но, ту радозналост вам могу задовољити. — (Задигне дискретно сукњу на колену те се види сат)
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Хвала. Само, морам вам признати, моја радозналост тиме још није задовољена.
МАТКОВИЋ (Редактору КОЈИ се вратио своме столу): Вас сигурно ангажују да пишете о тоалетама?
РЕДАКТОР: Да, то увек!
МАТКОВИЋ: Нашим елитним дамама импонује да буду манекене. Интересантно је то, ако сте запазили, колико човек, пењући се у више кругове, губи од своје отмености. Место да то бива доле, силазећи у масу, дешава се обратно, горе, пењући се овамо.
РЕДАКТОР: Како то мислите?
МАТКОВИЋ: Даме постају тоалете а господа губе своја имена и постају безлични. Чули сте малопре Жана шта каже за онога старога господина. Како не зна ко је он и како мује име, али се зна да има 160.000 динара месечно прихода. То је довољно. Нико га и неће питати како се зове. А тако је и са свима осталима. За онога, тамо, ако питате, рећи ће вам: то је један господин из врло угледне породице; онај тамо је господин са добрим везама; онај трећи је господин који очекује богато наследство, онај четврти је послератни господин. Има међу њима и један господин за кога се шапуће да има врло тамну прошлост. Али то је неправда која се чини томе господину. Ако му је садашњост поткрепљена добрим приходима, прошлост се увек да лако заборавити. Ето на пример тај господин тамо, имао је некада једну велику шверцерску аферу, а тај други до њега имао је сумњиво принудно равнање, па онај трећи, искључен је из свих државних лиферација. Све је то било некада, а сад су они добро ситуирани и свуда добро примљени и угледни грађани.
РЕДАКТОР: И то је елита?
МАТКОВИЋ: Елита, да! А шта ви мислите, какви су услови да можете припадати елити? Доста вам је троспратна кућа и један кадилак, ето, то су вам квалификације.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Прилази Матковићу): Мал нисам смео с ума да вам честитам. Примате честитања, зар не?
МАТКОВИЋ: Не знам зашто?
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Но, па ја мислим да то није никаква тајна, Ви сте наследили баснословне суме.
МАТКОВИЋ: Да, наследио сам стрица, али, неко вас је обмануо да су то тако баснословне суме.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: Реците ми, молим вас, колико; уверавам вас да вам нећу тражити зајам.
МАТКОВИЋ: Без обзира на вашу племениту ограду — наследио сам свега 300.000 динара, пошто су из те суме наплаћене судске таксе.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА: То није богзна шта!
МАТКОВИЋ: И ја мислим.
ГОСПОДИН БЕЗ СКРУПУЛА (Одлази своме друштву)
РЕДАКТОР (Пошто се онај удаљио): Ах, па ту сензацију ја нисам ни знао. Ви сте дакле некакав наследник?
МАТКОВИЋ: Да, и то ме задесило — мислим у невреме.
РЕДАКТОР: Зашто у невреме? Наследство је увек добро дошло.
МАТКОВИЋ: Људима којима треба новаца. Мени је сасвим излишан; имам колико ми треба за одржавање на површини. Више него то зове ме натраг у живот — мислим овај монденски живот — а тога сам и сит и разочаран.
РЕДАКТОР: Зар у вашим годинама?
МАТКОВИЋ: Има људи који брже живе од осталих. Ја сам протрчао своју стазу и — нисам стигао на мету. Шта, сад ваљда опет да се враћам и да поновим трчање?
РЕДАКТОР: Не мислим то, али...
МАТКОВИЋ: Сит сам свега. Дужност, савесност, част, пријатељство, љубав — прочитао сам сву ту литературу живота. Друштво — ево видите, све безлично, све намештено, све лажно; пријатељство гола реч, непоуздано као мартовски дан; љубав... (Пауза) Видите ли ону госпођицу тамо са бордо ружом на рамену; да, тај пар који нам се сад баш приближује... (Један се пар играјући фокстрот приближује, а затим се удаљи)
РЕДАКТОР: Ванредно лепа девојка.
МАТКОВИЋ: Да... лепа је... волео сам је.
РЕДАКТОР: А она?
МАТКОВИЋ: И она мене.
РЕДАКТОР: Па?
МАТКОВИЋ: Па, веровала је и она и њен отац да ће моје наследство бити много веће. Уосталом, и ја сам то донекле веровао, али било је и других рођака о којима ја дотле нисам ништа знао.
РЕДАКТОР: И?
МАТКОВИЋ: Тај господин са којим она игра сад фокстрот, правећи се да мене и не примећује, много је богатији наследник. Тај има да наследи читаву једну банку.
РЕДАКТОР: Па и поред свих тих разочарања, ја не видим разлога вашој равнодушности према суми коју сте наследили.
МАТКОВИЋ: Нећу да имам господара над собом, хоћу слободно да живим, а новац је најнемилосрднији господар човеков.
РЕДАКТОР: Али, морате се измирити с тим кад је новац већ ту!
МАТКОВИЋ: Расућу га. Решио сам се да распем цело наследство, које уосталом није ни тако велико. Удомићу какву сироту девојку; дароваћу нову заставу каквом певачком друштву; купићу акције каквог најнепоузданијег предузећа; позајмићу новац некоме, за кога сам сигуран да ми га неће вратити и, најзад, ако друкче не иде, бацићу на коцку. — (Вади портфељ) — За вечерас сам спремио двадесет хиљада динара. Идем у коцкарску собу, ставићу сав тај новац на најлуђу карту... на ону за коју све могућности говоре да неће добити и... још вечерас олакшаћу своју савест са двадесет хиљада динара. (Диже се).
РЕДАКТОР: Дакле, ви то збиља...
МАТКОВИЋ: Сачувајте ми место. То ће ићи брзо. На картама, као и у животу, брже се губи но што се добија. (Одлази)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|