Милош Обилић (Јован Суботић)/33

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ДВАНАЕСТИ ПРИЗОР

ДВАНАЕСТИ ПРИЗОР
Мара дође одмереним кораком с лицем пуним строге озбиљности.

БРАНКОВИЋ (стоји хладно.)
МАРА:
Врло хладно мене дочекујеш...
БРАНКОВИЋ:
Чудо ми је откуд ти овде.
МАРА:
Ноћас касно, једва мину поноћ,
Глас добисмо да Милош издаде.
Мати паде на тло од ужаса,
И једва је к себи повратисмо;
А ја дођох, да видим како је...
У срцу ми неки страх оживи...
БРАНКОВИЋ:
Пак чула си што је било!
МАРА:
Вуче!
БРАНКОВИЋ (једовито):
Заповедај!
МАРА (с нагласком):
Бранковићу!
БРАНКОВИЋ (нестрпљиво):
Цар ме
Чека, зато говори што имаш.
МАРА:
Једна мисо пече ме у души
И та ме је амо дотерала.
БРАНКОВИЋ:
У овако озбиљном времену
Ваљало б’ да женске мисли ћуте.
МАРА:
Право велиш да је време одсудно.
Ал’ баш то ми душу и потреса.
(Поћути па онда дрхћућим гласом.)
Ти си страшно мрзио Милоша?
БРАНКОВИЋ (жестоко):
Сад га мрзим јаче нег’ икада...
И мислим да пуно право имам.
МАРА:
Милош никад вере не погази...
БРАНКОВИЋ:
Ја му сваке не бијах сведоком.
МАРА:
Има људи, и то твојих, кнеже,
Који мисле то је дело твоје!
БРАНКОВИЋ:
Нека мисли што је кому драго.
МАРА:
Бранковићу, то ти не смеш рећи...
То муж Марин не сме ни мислити!
Кућа твоја, кућа твоје жене
не сме трпит’ ни од сумње сенку.
БРАНКОВИЋ:
Ја крив нисам, што људи све досад
За мисао мача не сковаше!
МАРА:
Ти си мени дао реч поштену
Да се осветит’ Обилићу нећеш.
БРАНКОВИЋ (ћути).
МАРА:
Бранковићу, јеси л’ реч одржо!
БРАНКОВИЋ:
Реч поштена кнеза Бранковића
Ваља да је Бранковићки доста.
МАРА:
Сад прекидам... јер сам Бранковићка!
Но знај да ће кћи цара Лазара
Само донде зват’ се Бранковићком,
Док с поносом сме то носит’ име;
И знај да ће прва кћи Србије
Прва камен бацит’ на човека
Који из страсти земљу упропасти!
(Оде.)
БРАНКОВИЋ (сам, одмахује руком):
Само среће, па ће бит’ друкчије.
Златна круна у оца је мила
Ал' у мужа много је милија,
А плашт краљев у светлост увија
Што иначе не би било сјајно!
Но сад к делу: задњи час удари:
Сад ми ваља једном докинути,
Што да радим, и хоћу л’ да радим?
Рекох Турком оставит’ Лазара
И из боја своју извест’ војску.
Да л' да чиним, или да не чиним?
Да не чиним! Могу л’ да не чиним?
Ако ми сад битку изгубимо
Зацело ће погазит’ ме Турци;
Добијемо л’, они ће Лазару
Издат’ што сам с њима урекао,
Па ћеду ме погазити Србљи!...
(Врши главом.)
Но да ово оставим на страну,
Па да себе озбиљно запитам
Без обзира на то ил’ на оно:
Што би било сад најбоље чинит’?
Наша војска држат’ се не може,
Милошева сломи је издаја:
Би л’ паметно, би л’ корисно било,
Да се сви ту дамо поклат’, и да
Без обране земљу оставимо?
То би Турци једва дочекали,
Ал’ по народ не би добро било.
Ако своју ја сачувам војску
И мир добар са Турци закључим
Па се после сложим са Бошњаци
И Угарску у помоћ добијем:
Хоће л’ моћи која зрела глава
Кривити ме? Не, заиста неће.
Сваки ће ми јошт за право дати.
Морам дакле из боја изићи,
Не што тако Турцима обрекох,
Што им рекох мого би порећи,
Већ што друкче радити не-даје
Здрава памет и добро народа.
А да л’ ће ми све за руком поћи?
Хе, у томе ваља се понешто
И на добру срећу ослонити:
Добра срећа многога прослави
Ког би без ње проклињали људи.
Хоће л’ та сад мени послужити,
То сам Бог зна... ја друкче не могу!
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.