Милош Обилић тражи своју мајку
Вино пије Обилић Милоше,
У Једрени у пјаној механи,
Не пије га чим се пије вино,
Већ леђеном од дванајест ока,
Пола пије, пола ждралу даје: 5
»Напиј ми се, мој добар ждралине!
Ја од рода данас никог немам,
Осјем Бога и ждралина свога,
Баба немам, а матере немам,
Жао ми је до Бога милога, 10
Ђе ја своје не познајем мајке,
Ждралин ми је и отац и мајка,
Кабаница кућа и кланица,
Бритка сабља братац и сестрица,
А поочим славан цар Шћепане, 15
Он је мене луда одгојио,
Из малена књизи научио,
И ждралина мога отхранио,
Устављо ме код бијела двора,
Да га дворим кајно господара, 20
Довијека свога и његова,
Ал' ја њега дворити не могох,
Јер ми каза ђе ја немам мајке,
И ђе не знам које ми је бабо,
Пак се манух главом по свијету, 25
Кајно чела по медну цвијету,
Да ја тражим своју милу мајку,
Да ме мила обрадује мајка.«
А то слуша крчмарица млада,
Пак и њојзи врло мучно било, 30
Шта говори Милош момче младо,
Док ево ти делибаше Мусе,
На вранчићу ноге прекрстио,
У рукам' му седеЉли тамбура,
Уз тамбурујасно попијева: 35
»Крчмарице, замеди ми пива,
Тако мила својој мајци била!«
А за Мусом тридесет делија,
Кад дођоше пред пјану механу,,
Сусрете их крчмарица млада,
Делибашу добро дочекала,
Ожђелдијом и добродошлицом,
А вели јој делибаша Муса:
»Крчмарице, јеси л' уранила?
Јеси л' мени пива замедила.
Замедила и зашећерила?«
А вели му крчмарица млада:
»Зло ти пиво, делибаша Муса,
Да ти знадеш сад кога имадеш:
Српче момче сједи у механи,
Оно пије црвенику вино,
Не пије га чим се пије вино,
Већ леђеном од дванајест ока,
Полу пије, полу коњу даје,
С добријем се коњем разговара :
»Напиј ми се, мој добар ждралине,
Ја од рода данас никог немам,
Осјем Бога и ждралина свога.
Баба немам, а матере немам,
Ждралин ми је и отац и мајка,
Кабаница купа и кланица,
Бритка сабља братац и сестрица,
А поочим славан цар Шћепане,
Он је мене луда отхранио,
За н>ег' знадем, за другог не знадем.«
Кад то зачу делибаша Муса,
Крчмарици тихо бесједио:
»Крчмарице, зло ти јутро било!
То је главом Обилић Милоше,
Што ће теби ђаур у механи?
Ако не зна родитеља свога,
Ево њему и оца и мајке:
Бабо му је моја топузина,
Мила мајка моја бритка ћорда!«
Пак улеће у пјану механу,
А за њиме тридесет делија,
Како Муса до Милоша дође,
Срдито му божју помоћ виче,
А Милош му прихватио здравље,
На њег' Муса очи исколачи,
Те овако њему говораше:
»Копиљане, Обилић Милоше,
Што ти тражиш по бијелу св'јету,
Ја ћу теби за то показати,
Да не скиташ, да другог не питаш,
Да не мориш себе ни ждралина!«
Па потеже перна буздована,
Доиста га ударити шћаше,
Ал' се Милош ударит не даде,
Плану Милош као ватра жива,
Из руке му топуз уграбио,
Па га стаде ударати ньиме,
Како га је лако ударио,
Са црном га земљом саставио,
Удари га седам-осам пута,
Док му свеза наопако руке,
А кад виђе тридесет делија,
Ђе ће Милош Мусу погубити,
Потегоше сабље заковане,
На Милоша јуриш учинише,
Кад се Милош виђе на невољи,
За бритку је сабљу прихватио,
У делије јуриш учинио,
Све тридесет посијече глава,
Крвава му сабља до балчака,
И десница до рамена рука,
Па се момак Муси повратио,
Те и њему посијече главу,
Па се Милош у механу врати,
Мало сио, те се одморио,
И хладна се винца напојио,
Пак он зове крчмарицу младу:
»Оди живо да ти платим пиво!«
Она кука кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица,
Па Милошу сједе бесједити:
»Јадан, брате, што ми пиво плаћаш,
Кад погуби тридесет делија,
С тебе ће ме погубити Турци!«[1]
Пак је Милош на ноге скочио, 120
За готова коња закрочио,
Опали је троструком канџијом.
Па он оде брду уз планину.
Све планине здраво прегазио,
Куд год иђе, до Призрена сиђе. 125
Ту га царе добро дочекао.
Ту је био дана неколика,
Пак он пита славна цар-Шћепана,
Ђе је њега нашо на планини?
А царе му од истине каже. 130
А Милош се у планину вину,
Док изиђе на Шарган-планину,
Ознојио себе и ждралина,
Пак одјаха од коња ждралина,
Пак он сједе у зелену траву. 135
Скиде с коња узду позлаћену,
Пак му ждралин по пољани пасе,
А он сједе хладно пити вино,
Винце пио, док се напојио,
Док Милоша санак преварио, 140
На десну се руку наслонио,
Пак он заспа кајно јање људо;
Опази га из облака вила,
Пак се њему на крило савила,
У њедра му руке завлачила, 145
На десници рукав завратила,
Док му нађе младеж на мишици,
По том позна свог Милоша сина,
Ког је својим млеком задојила,
Па је вила 'вако говооила:
»Ево мени Обилић Милоша,
Млада момка, складна и прикладна,
Нека знадем да сина имадем!«
Пак је њега вила пољубила,
И љубећи момка пробудила,
Кад се Милош од сна пробудио,
Овако јој тихо говорио:
»Боже мио, ко би ово био?
Није л' ово моја мила мајка?
Ал' је мајка, али је помајка?«
А вила му тихо говорила:
»Ја нијесам твоја мила мајка,
Већ бијела нагоркиња вила,
Која сам те прије задојила,
У планини на зеленој трави,
Задојила па те оставила.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Сузе проли, а вили говори :
»6 помајко, моја мила мајко,
Нерођена кајно и рођена!
Кад нијеси моја мила мајка,
Ја знадеш ли ко је мени мајка?
Свуд се скитам и за маЈку питам,
Ал' ми нико казат не умије,
Већ ме коре у збору јунаци,
И јарани у пјаној механи :
»Ти не знадеш ни ко ти је мајка!«
Пак ме једе туга и срамота,
Ђе ја немам своје миле мајке!«
А вила му стаде бесједити:
»Мој посинче, Обилић Милоше,
Ти си родом од Херцеговине,
Од порода Поповић Николе,
Бабо ти је Поповић Никола,
А мајка ти љуба Николина,
Ти не имаш брата, ни сестрице.
Пак си осто за бабом сирота,
На бијелу материну крилу,
Мој Милоше, од пола године,
Пак ти мајка добар сан уснила, 190
Да т' изнесе на Шарган планину,
И остави у зеленој трави,
Не би л' тебе задојиле виле,
Да јој будеш јунак од мејдана,
Кад је мајка 1 ак'и сан уснила, 195
Ода сна се хитро пробудила,
Узела те на бијело крило,
Изнијела на Шарган-планину,
Положила у зелену траву,
У травици оставила сама, 200
Пак сакрила за јелику лице,
Те погледа кад ћу к теби доћи,
Ја не могох кад ме гледа допи,
Враг нанесе лава огњевита,
Те истрга твоју милу мајку 205
Ти остаде за мајком сирота,
Кад виђесмо из облака виле,
Сависмо се на јелове гране,
Ја сам тебе прва прихватила,
Бијелијем мл'еком задојила; 210
Пак ту бјеше зелено ждријебе,
Око тебе траву пасијаше,
Ни у њега мајке не бијаше,
Ја ухватих зелено ждријебе,
Пак сам њега змијом зауздала, 215
А бисерли седлом оседлала,
Па посједох тебе на ждријебе,
Однесе те зелено ждријебе,
Сусрете га славан цар Шћепане,
Пак прихвати тебе и ждријебе, 220
Одведе те до Призрена града,
Колико је тебе миловао,
Од милости име нађенуо,
Нађенуо: дијете Милоше.«
Кад му вила од истине каза, 225
И кад зачу Обилић Милоше,
Поклони се до земљице црне,
Пољуби јој пребијелу руку:
»Хвала теби, моја мила мајко,
Нерођена кајно и рођена!
Сад ја знадем мајку и помајку!«
А Милоша вила пољубила,
Па одлеће небу у облаке,
Милош оде завичају своме.
