Miloš Obilić traži svoju majku

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Miloš Obilić traži svoju majku

Vino pije Obilić Miloše,
U Jedreni u pjanoj mehani,
Ne pije ga čim se pije vino,
Već leđenom od dvanajest oka,
Pola pije, pola ždralu daje: 5
»Napij mi se, moj dobar ždraline!
Ja od roda danas nikog nemam,
Osjem Boga i ždralina svoga,
Baba nemam, a matere nemam,
Žao mi je do Boga miloga, 10
Đe ja svoje ne poznajem majke,
Ždralin mi je i otac i majka,
Kabanica kuća i klanica,
Britka sablja bratac i sestrica,
A poočim slavan car Šćepane, 15
On je mene luda odgojio,
Iz malena knjizi naučio,
I ždralina moga othranio,
Ustavljo me kod bijela dvora,
Da ga dvorim kajno gospodara, 20
Dovijeka svoga i njegova,
Al' ja njega dvoriti ne mogoh,
Jer mi kaza đe ja nemam majke,
I đe ne znam koje mi je babo,
Pak se manuh glavom po svijetu, 25
Kajno čela po mednu cvijetu,
Da ja tražim svoju milu majku,
Da me mila obraduje majka.«
A to sluša krčmarica mlada,
Pak i njojzi vrlo mučno bilo, 30
Šta govori Miloš momče mlado,
Dok evo ti delibaše Muse,
Na vrančiću noge prekrstio,
U rukam' mu sedeLjli tambura,
Uz tamburujasno popijeva: 35
»Krčmarice, zamedi mi piva,
Tako mila svojoj majci bila!«
A za Musom trideset delija,
Kad dođoše pred pjanu mehanu,,
Susrete ih krčmarica mlada,
Delibašu dobro dočekala,
Ožđeldijom i dobrodošlicom,
A veli joj delibaša Musa:
»Krčmarice, jesi l' uranila?
Jesi l' meni piva zamedila.
Zamedila i zašećerila?«
A veli mu krčmarica mlada:
»Zlo ti pivo, delibaša Musa,
Da ti znadeš sad koga imadeš:
Srpče momče sjedi u mehani,
Ono pije crveniku vino,
Ne pije ga čim se pije vino,
Već leđenom od dvanajest oka,
Polu pije, polu konju daje,
S dobrijem se konjem razgovara :
»Napij mi se, moj dobar ždraline,
Ja od roda danas nikog nemam,
Osjem Boga i ždralina svoga.
Baba nemam, a matere nemam,
Ždralin mi je i otac i majka,
Kabanica kupa i klanica,
Britka sablja bratac i sestrica,
A poočim slavan car Šćepane,
On je mene luda othranio,
Za n>eg' znadem, za drugog ne znadem.«
Kad to začu delibaša Musa,
Krčmarici tiho besjedio:
»Krčmarice, zlo ti jutro bilo!
To je glavom Obilić Miloše,
Što će tebi đaur u mehani?
Ako ne zna roditelja svoga,
Evo njemu i oca i majke:
Babo mu je moja topuzina,
Mila majka moja britka ćorda!«
Pak uleće u pjanu mehanu,
A za njime trideset delija,
Kako Musa do Miloša dođe,
Srdito mu božju pomoć viče,
A Miloš mu prihvatio zdravlje,
Na njeg' Musa oči iskolači,
Te ovako njemu govoraše:
»Kopiljane, Obilić Miloše,
Što ti tražiš po bijelu sv'jetu,
Ja ću tebi za to pokazati,
Da ne skitaš, da drugog ne pitaš,
Da ne moriš sebe ni ždralina!«
Pa poteže perna buzdovana,
Doista ga udariti šćaše,
Al' se Miloš udarit ne dade,
Planu Miloš kao vatra živa,
Iz ruke mu topuz ugrabio,
Pa ga stade udarati nьime,
Kako ga je lako udario,
Sa crnom ga zemljom sastavio,
Udari ga sedam-osam puta,
Dok mu sveza naopako ruke,
A kad viđe trideset delija,
Đe će Miloš Musu pogubiti,
Potegoše sablje zakovane,
Na Miloša juriš učiniše,
Kad se Miloš viđe na nevolji,
Za britku je sablju prihvatio,
U delije juriš učinio,
Sve trideset posiječe glava,
Krvava mu sablja do balčaka,
I desnica do ramena ruka,
Pa se momak Musi povratio,
Te i njemu posiječe glavu,
Pa se Miloš u mehanu vrati,
Malo sio, te se odmorio,
I hladna se vinca napojio,
Pak on zove krčmaricu mladu:
»Odi živo da ti platim pivo!«
Ona kuka kajno kukavica,
A prevrće kajno lastavica,
Pa Milošu sjede besjediti:
»Jadan, brate, što mi pivo plaćaš,
Kad pogubi trideset delija,
S tebe će me pogubiti Turci!«[1]
Pak je Miloš na noge skočio, 120
Za gotova konja zakročio,
Opali je trostrukom kandžijom.
Pa on ode brdu uz planinu.
Sve planine zdravo pregazio,
Kud god iđe, do Prizrena siđe. 125
Tu ga care dobro dočekao.
Tu je bio dana nekolika,
Pak on pita slavna car-Šćepana,
Đe je njega našo na planini?
A care mu od istine kaže. 130
A Miloš se u planinu vinu,
Dok iziđe na Šargan-planinu,
Oznojio sebe i ždralina,
Pak odjaha od konja ždralina,
Pak on sjede u zelenu travu. 135
Skide s konja uzdu pozlaćenu,
Pak mu ždralin po poljani pase,
A on sjede hladno piti vino,
Vince pio, dok se napojio,
Dok Miloša sanak prevario, 140
Na desnu se ruku naslonio,
Pak on zaspa kajno janje ljudo;
Opazi ga iz oblaka vila,
Pak se njemu na krilo savila,
U njedra mu ruke zavlačila, 145
Na desnici rukav zavratila,
Dok mu nađe mladež na mišici,
Po tom pozna svog Miloša sina,
Kog je svojim mlekom zadojila,
Pa je vila 'vako govooila:
»Evo meni Obilić Miloša,
Mlada momka, skladna i prikladna,
Neka znadem da sina imadem!«
Pak je njega vila poljubila,
I ljubeći momka probudila,
Kad se Miloš od sna probudio,
Ovako joj tiho govorio:
»Bože mio, ko bi ovo bio?
Nije l' ovo moja mila majka?
Al' je majka, ali je pomajka?«
A vila mu tiho govorila:
»Ja nijesam tvoja mila majka,
Već bijela nagorkinja vila,
Koja sam te prije zadojila,
U planini na zelenoj travi,
Zadojila pa te ostavila.«
Kad to začu Obilić Miloše,
Suze proli, a vili govori :
»6 pomajko, moja mila majko,
Nerođena kajno i rođena!
Kad nijesi moja mila majka,
Ja znadeš li ko je meni majka?
Svud se skitam i za maJku pitam,
Al' mi niko kazat ne umije,
Već me kore u zboru junaci,
I jarani u pjanoj mehani :
»Ti ne znadeš ni ko ti je majka!«
Pak me jede tuga i sramota,
Đe ja nemam svoje mile majke!«
A vila mu stade besjediti:
»Moj posinče, Obilić Miloše,
Ti si rodom od Hercegovine,
Od poroda Popović Nikole,
Babo ti je Popović Nikola,
A majka ti ljuba Nikolina,
Ti ne imaš brata, ni sestrice.
Pak si osto za babom sirota,
Na bijelu materinu krilu,
Moj Miloše, od pola godine,
Pak ti majka dobar san usnila, 190
Da t' iznese na Šargan planinu,
I ostavi u zelenoj travi,
Ne bi l' tebe zadojile vile,
Da joj budeš junak od mejdana,
Kad je majka 1 ak'i san usnila, 195
Oda sna se hitro probudila,
Uzela te na bijelo krilo,
Iznijela na Šargan-planinu,
Položila u zelenu travu,
U travici ostavila sama, 200
Pak sakrila za jeliku lice,
Te pogleda kad ću k tebi doći,
Ja ne mogoh kad me gleda dopi,
Vrag nanese lava ognjevita,
Te istrga tvoju milu majku 205
Ti ostade za majkom sirota,
Kad viđesmo iz oblaka vile,
Savismo se na jelove grane,
Ja sam tebe prva prihvatila,
Bijelijem ml'ekom zadojila; 210
Pak tu bješe zeleno ždrijebe,
Oko tebe travu pasijaše,
Ni u njega majke ne bijaše,
Ja uhvatih zeleno ždrijebe,
Pak sam njega zmijom zauzdala, 215
A biserli sedlom osedlala,
Pa posjedoh tebe na ždrijebe,
Odnese te zeleno ždrijebe,
Susrete ga slavan car Šćepane,
Pak prihvati tebe i ždrijebe, 220
Odvede te do Prizrena grada,
Koliko je tebe milovao,
Od milosti ime nađenuo,
Nađenuo: dijete Miloše.«
Kad mu vila od istine kaza, 225
I kad začu Obilić Miloše,
Pokloni se do zemljice crne,
Poljubi joj prebijelu ruku:
»Hvala tebi, moja mila majko,
Nerođena kajno i rođena!
Sad ja znadem majku i pomajku!«
A Miloša vila poljubila,
Pa odleće nebu u oblake,
Miloš ode zavičaju svome.



Reference[uredi]

  1. I dan danas pred čijom se kućom nađe turska lešina užasno krst postrada, s jednog strada cijelo hrišćansko selo. Da grom iz neba pogodi Turčina, obližnji hrišćani odgovorni su za nj'ga pred sudo\g i građanstvom turskim. Ubio muhamedanac muhamedanca, ili se slučajno slomio, hrišćani su vazda odgovor ni, već da ubica sam na se prizna ubijstvo, druge pomoći nema. Kad hrišćanin na glavi ubije muhamedanca, to se sakriti ne može, zbog nasila, koje se u tak'om slučaju zakonito upotrebljuje. Taj se posiječe! Turčin za tako što gotovo nikad.

Izvor[uredi]

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Junačke pjesme starijeg vremena. Knjiga treća. Skupio Bogoljub Petranović. U Biogradu, u državnoj štampariji 1870., 241-247.