Расла јела на сред Придвораца,
Под њом сједи царев кујунџија,
Више њега милa снаха сташе,
Ђевер снаху за рукудржаше,
На руци јој прстене бројаше, 5
Миловаше, те јој говораше:
„Снахо моја, зелена селвио!
„Кад си расла, на што си гледала?
„Ал' си расла, бора гледајући
„Али мога брата чекајући? 10
„Али моје дворе гледајући?
„Ал' т' је добро у матере било?“
Она њему тихо говораше:
„Мој ђевере, злаћени прстене!
„Њесам расла, бора гледајући, 15
„Ни твојега брата чекајући.
„Ни на твоје дворе гледајући,
„Већ ми добро у матере било;
„Добро ме је одранила мајка:
„Ранила ме медом и шећером, 20
„А поноћи вином и ракијом;
„Рано мене лијегала мајка,
„А доцна ме ујутру дизала,
„Будила ме китом босиока:
„„Устај, ћери, грануло је сунце, 25
„„Наше б'јеле обасјало дворе.““
„С тога сам јој танка и висока.“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 301-302.
