Миливоју Драгутиновићу
Мајору
Пролећа нашег ти си весник био -
Гримизом сунца и снегом бехара,
Са свога белца, поносан и чио,
Осуо старе махале Мостара.
С висока стега, што се гордо вио
С копљаче твога лаког барјактара,
Небесних шева поздрав благ и мио
Расу се с блеском васкрсног олтара.
Ми смо те часе урезали нама
У гране душе, к'о најлепше риме
С ватрама звезда и драгога кама...
Тако, са башта наше душе целе,
Вечно ће сјати твоје светло име,
К'о једна песма наше зоре беле...