Милета

Милета Писац: Бранко Радичевић

Милета

I
Свуд весеље и радост и срећа,
Ветрић шушка око љупка цвећа,
Врело бистро по шљунку жубори,
Тице поју по лиснатој гори,
Пастир песму уз врулу извија,
Да травица стаду боље прија:
Све весело, свако тера своје,
Срце моје, та де ли је твоје?...
Овамо вас, србињске деклице!
Ви сте небу србињском звездице;
Амо и ви, моја браћо млада!
Да вам кажем нешто од некада;
Није мало, није ни велико,
Ал' је нешто што још не зна нико.
Чујте зуке моји сад гусала,
Па ко оће, нека рече: вала.
Моје гусле нове јаворове,
У мом срцу јавор изникао,
Ја сам из њег' гусле садељао,
Садељао како сам и могâ,
С њима с' бијем од свога до свога;
Уз њи певам што ми на ум падне,
И певаћу све до раке ладне.
Па кад дође последњи мој данак
И кад вечни довати ме санак,
И гусле ће у раку лађану
Разлупане са мноме да пану.
Ал' што пева неће у гроб сићи,
Доће тице и доће ветрићи
И доћи ће громови озгора,
Тргнут песме од немили двора;
Тице ће их мени да певају,
А ветрићи по гори пиркају,
Гром ће грмит, песме казивати,
Што не море, то ће муњи дати,
Муња ће и у небо записат,
А ко ће ми отуда их стрисат?
Ох, олује, ао, грмљавине!
Погнале се небом облачине,
Посуктале оне муње лаке,
Па раздиру небо и облаке.
Дркће земља, помиче се стена,
Вијар чупа дрвље из корена,
Мрак је сада, све сад опет гори...
Боже моћни, света не разори!
Севну муња... Гледај тамо горе
Оне беле поносите дворе;
Вељи двори, слава нека стара,
Кажу двори силног господара;
То разумеш из пуста камена.
Ал' од мене чујде му имена:
Њега зову војвода Милета,
Младо момче од двадесет лета,
Благо чеду која му се нада!...
Ал' о томе доста је засада.
Погледајмо де је јунак млади,
Де борави и што ли нам ради?...
Биће јунак сред белога двора;
Бацио се њему на прозора,
На десницу наслонио главу,
Те он гледа Божу вељу славу:
Како вијар облацима вије,
Како муња у растове бије...
Севну муња, са неба се свали,
Украј двора раст један запали:
Ваљда тела двору господара,
Да се малко с њиме разговара,
Па кад дома не нашла јунака,
Тела му је оставити знака,
Да познаде да је долазила,
Да је сеја брата полазила.
Итра муња брата има дома,
Та на небу страховита грома,
Али она и на земљу пала,
Па ми и ту једног изабрала.
Гром силено стрелицом потеже,
Ал' Милета ништ' му не успреже.
Та јунак је овај соко сиви,
Челик тврди, та баш огањ живи!
Гром се чуди, кад га у бој види:
Таког брата ни муња с' не стиди!
Милета је отишао зором,
Да лов лови оном чарном гором,
Ема што ће, мора штогод тући,
Мора дома кака плена вући:
Кад не иду чете на Турчина,
А он тражи зверке по планина,
Кад не сече Ибре и Мемеде,
А он бије вуке и медведе;
Убије и, осече им главу,
Па је носи себека на славу...
Милета је отишао зором,
Да лов лови каменом и гором;
До оружа и срдашца свога
Он не има друга ниједнога.
Он се вије кланцем и грмењем,
Он се вије и гором и стењем;
Али данас лоше ми је среће,
Нигде зверка показат се неће.
Око подне ето преко пута
Прелете му лагана кошута.
Он је гледа: од такова брава
Слабачка је за јунака слава;
Што не море да зубом науди,
Зашто на то да шешану труди?
Амо мечку, амо мрка вука,
Њи он тражи, но му заман мука.
Он се вије по стењу и гори,
Нигде зверке, залуд он се мори.
Пред вече је, ал' пуста запара
Јоште љуће на земљу с' обара,
Јер ветрића што пређе имаде
Уједанпут сасвим га нестаде...
Све је мирно, и жбун и дрвеће,
Ни се травка, ни се листак креће,
А тичице муком замукоше,
Своја гнезда тражити одоше.
Све је мирно, ка у каком гробу,
Све се нада неком страшном добу.
Та погледај само, од заода
Већ се диже нека непогода.
Гледај ону мутну облачину
Како с' вије небу низ пучину.
Већ се чује бура из далека,
Већ се чује грома амо јека,
Већ су овде муње и громови,
Већ ка земљи вију се растови.
Облачине већ су мутна крила
Више горе лисне се повила,
Уји ветар све више и више,
Веће капље падају од кише...
Ох мој Боже, сад је сасвим тавно,
Кô да нојца спустила се давно,
А сад ето те небеске ватре,
Кô да оће цели свет да сатре.
Ука, бука, страшно гора шушти,
Страшно киша из облака пљушти,
Гром пролама небо и облаке,
С неба сукћу оне муње лаке,
Вијар чупа раста из корена,
А љуља се и брдо и стена;
Небо, земља, све се ускомеша,
Све заједно оће да се смеша...
Боже силни, то на твоју дику,
Ал' помози Милети јаднику!
Милета је мокар ћа до коже,
Ал' је јунак, те поднети може:
„Да је лепше, било би ми право,
Само, вели, нек је срце здраво...“
Та срце му пусто од кремена,
Не плаши се буре ни времена.
Ал' му, богме, ни првине несу,
Да га ветри по горици тресу...
Ноћ је свуда, по гори је тавно,
Али буре нестало је давно,
Облачићи ка својима ите,
А небеса звездама се ките;
Још се месец на небеси јавља
И чује се по горици славља,
Пева славуљ са дубове гране,
Пева песму, та нема јој мане;
Ал' де мане, побратиме мио,
Де ту мане, што Бог научио?
Нема чуда до од вишњег Бога!...
Но гледнимо сад јунака свога.
У пећини једној је Милета,
Тамо бура сагнала га клета,
Тамо ума ватру наложио,
Покуснуо, лулу попушио,
Пружио се низ ту пусту струку,
А под главу подметнуо руку;
Другу верну, ону пушку дугу.
Ту је једна, другом грли другу;
Спава јунак, здраво се умори, —
Није шала ваздан држ' по гори.
Спава јунак, ватра крај њег' тиња,
Чувај, Боже, дивна ми Србиња!
Једва зори, ал' он већ на ногу,
Па се моли големоме Богу;
Шару лаћа, баца је о рамо,
Гором шеће и тамо и амо;
Шеће јунак, ал' не мисли кући,
Још он мисли штогоде утући,
Те премеће гору на све стране
И прескаче стене и бездане.
Ал' залуду, сунце грану веће,
Но му лову ниоткуда среће!
Рече јунак: „Да грдне невоље!“
Ал' је опет зато добре воље.
Та чу ли ме, побратиме мио,
Ко весео туна не би био?
Тако јутро, таке околине.
Ко ту не би скакô од милине?
Небо ведро, зелена горица,
Сунце сјаје, а пала росица,
Пуно росе: дрво, цвет, грмење —
Сјаје роса кô драго камење.
А са грана оне тице миле
У попевке дивне удариле.
Ох мој Боже, тако красна гора
Да ли море бити без извора?
Милета нам од лова ожедне
И пожеле малко воде ледне;
Од свог често ишâ завичаја,
Ал' до овог још не дошâ краја;
Зато јунак ето и не знаде
Де студенца у гори имаде.
Па довата пред собом стазицу,
Да окуша јуначку срећицу,
Стазом оди, стазица га води,
Низ горицу све ниже и ниже,
Докле једном у долу не стиже;
Па кад прођи поред неког жбуна,
Али нешто зажубори туна,
Па корачи два до три корака...
Ох радости пусте за јунака!
Пред њим тече из кама водица,
Бистра, брате, бистра кâ сузица.
Паде јунак, напи се водице,
Те још уми своје бело лице.
Тице поју, а врело жубори:
„Одмори се!“ као да говори.
Милета се бацио у траву,
На десницу наслонио главу;
Из далека звони клепетуша,
Дивно звони, ал' он је не слуша,
Од лова му тело мало трудно,
Ал' одмора срце није жудно.
По глави му мисли се премећу:
Кад год јунак у гору замакô,
Он проклиње своју лошу срећу,
Увек штогод улови дојако,
Јал' медведа, јали барем вука,
Али сада... то је грдна мука!...
Већ дан други, а плена никака,
Грдна мука то је за јунака.
Та гњеви се не мож' бити горе,
Мисли гњевне још га веће море...
Клону рука и глава му млада,
Превари га санак изненада.
Ал' Милета грдан снива санак:
Снива јунак, е, кâ јуче, лови,
Па не може ништа да улови,
Па, кâ јуче, диже с' олујина,
Пљусак пљушти, јечи грмљавина:
Сад све гори, сад кâ ноћу тавно,
А вијуче ветрина помамно.
А он лута гором кроз планину,
Те пред једну стигао пећину,
Пред њу стиже, па се и устави,
Коса му се подиже на глави:
Чудна нешто отуд на њ се сјаје,
Мисли јунак: ко је, Боже, шта је?
Ал' се крену то чудо из мрака,
Те спопаде у страви јунака:
Медвед беше... Заман он се брани,
Јер никако не мож' да с одбрани.
Медвед ноктим' спопао га тешко,
Већ му кида то месо витешко,
Већ на земљу црну га обара,
Већ му чупа срце из недара,
Већ... ох, Боже!... Он се из сна прену,
Па десницом ка срдашцу крену.
Да ли нешто заиста га дави?
Да л' је медвед мамен и на јави?
Скаче јунак, сав у смртном зноју,
Па довати верну шару своју,
Те на једну страну ... гледа,
Ал' се ништа ту видети не да
И на другу сада се окреће,
Оће л' видет онде шта, ол' неће...
Шта сад стоји као какав камен?
Пре ко крпа, заш' је сад ко пламен?
Нешто види... Зашто не удара?...
Сан је и то, мисли он, зацело,
Чини му се, е бити не море,
Да на јави таке има створе.
Као муња беше поскочио,
Ал' кад спази, сав се скаменио:
Ни се миче, нит' отвара уста,
Та лепа је преко мере пуста!...
Али брзо дође он себека,
Па је моми ове речи рекâ:
„Богом сестро, право ми говори,
Што ли чиниш у тој пустој гори?
Ко те младу догнао овамо
Где живују дивље зверке само?
Кажи брату, ако си девојка
И љуцка те одојила дојка;
Кажи брату, ол' девојка била,
Оли чарне ове горе вила.
Јера чудо, веруј мене, тако,
Селе моја, не виде дојако,
Па оли си из горице вила,
Ол' те барем вила одојила.“
Тако пита девојку Милета,
А јунаку одговара Цвета —
Цвета, побре, јесте име њено,
Још је мома јуначко колено,
Јер да беше лошега колена,
Када виде јунака мамена
Како сину од земље и траве,
Би утекла од големе страве, —
Цвета једва да се с места маче,
Чула речцу, па овако заче:
„Здраво, брате, јуначе незнани,
Здраво био каконо и знани!
Што ме питаш, казаћу ти право,
Право, брате, тако била здраво!
Нисам, брате, ове горе вила,
Ни ме вила белу одојила.
На дому ми останула мајка,
Имам тамо и стара бабајка;
Дођо амо да умијем лице,
Да донесем мајци јутренице.“
Ово рече па студенцу оде,
Лице уми и наточи воде.
„Морам дома, мајка мене чека.
Но, јуначе, ти си из далека,
Јера мислиш, кô што рече амо,
Да овдена живе зверке само,
А не знадеш сред ове горице
Беле дворе Рајка Жеравице.
Гледај само крај ове рудине
Де се беле из шуме зидине:
То су двори Жеравице Рајка,
То су двори мојега бабајка.
Дођи к нама, свак те радо чека,
Јер си, видим, путник из далека;
Мајка, сеја за тебе се боје,
Јер си самац оставио своје...
Но љуто се млада заговори,
Ваљало је да сам већ на двори.
Збогом остај... Но кад отле пођеш,
Немој наши двора да мимођеш.“
Таке речи изговори мома,
Па стазицом ударила дома,
Ал' два-трипут ево с' обазрела
Док за дрвље замакнула бела.
А Милета?... О, гледни га млада,
Он се сећа нечег од некада;
Веља мисâ мозга му се вата,
Веља мисâ, дивна, умиљата.
Очи њему од радости горе,
Право краче стазицом на дворе,
Већ и њега неста у дрвећу —
Помоз', Боже, и подај му срећу!
Гле од кама ...
Пушкарнице дивно пробијене,
А учесто стаклени прозори —
Видиш, брате, господски су двори.
Ал' пред двором зеленика трава,
А на трави шарена поњава:
Свом је оцу прострла ћерчица,
Ту ми седи стари Жеравица.
Давно старац одрвô се санку,
Радује се госту на уранку.
Ал' већ стиже војвода Милета,
Већ травицом до старца дошета,
Жива Бога њему је назвао
И у руку јоште целивао.
„Дô ти добро, сине нерођени,
Нерођени кâно и рођени!“ —
Рече старац, па седа јунака;
А долете ћерчица му лака.
Нуто, побре, њене пусте муке!
Носи јела, те од сваке руке,
Носи пива, љуте шљивовице,
Па је точи у златне чашице,
Носи бела леба шеничнога,
Носи млада сира меканога,
Сира, брате, од своје кравице,
Коју ране њезине ручице,
Сама га је млађана правила,
У качицу сама га ставила.
Још је друга ту оклизотина,
Како, брате, да је царевина.
Куса старац и куса Милета,
А служи им убавица Цвета.
Па је онда 'вако започео:
„Чујде, сине, што би знати тео:
Откуда си, и ко ти је мајка?
Кога кажу родна ти бабајка?
Да си дете рода господскога,
То ја видим и из ока твога;
Још када те ту погледим млада,
Споменем се доба од некада,
Споменем се своји млади дана,
Де имадо једнога пријана,
Као јунак беше нам он дика,
А истога као ти облика.
Зато кажи што је моја жеља:
Кога ми ти кажу родитеља?“
Тако пита Рајко, сабља стара,
А Милета њему одговора:
„Право ћу ти све ја казивати
Што си, оче, рад од мене знати.
Оца свога једва сам познао,
За детинства мога он је пао,
Са Турцима у боју крваву
Он је славно изгубио главу;
Њега звау Змај-Огњени Раде...“
— „Змај Огњени?... Та ко за њ не
знаде!... “
Ох, срећице старцу изненада!
Ту Милету он огрли млада,
Старини је и мило и тешко,
Па га љуби у чело витешко,
Јошта проли две големе сузе,
Па ондака 'вако речцу узе:
„Ох мој сине, знам ја оца твога,
Оца твога, побратима свога...
Ја и Раде бесмо кô два брата
И за мира и за пуста рата;
Беше л' мирно, заједно смо били,
По горици са пушком одили
Кроз камење, растовик и церје,
Преметали пред собоме зверје;
А кад дође време за јунака,
Свак појаха свога коња лака,
Па заједно, драги сине мој,
Потекосмо у крвави бој.
Кад иђаху до два побратима,
Јад носаху вавек злотворима.
Млоги су нас Турци осетили,
Млоги на нос пред нама с' побили,
А најгрђе што имају јаде?
Те чињаше Змај-Огњени Раде...
Та не бија ни ја кукавица,
Ал' он беше нама перјаница.
Кад упаде, када Турке сави,
Одма крвца све поље поплави.
Откад крст се са некрстом лупа,
Нико крста боље не окупа
Та у крви у злотворској клетој,
Десно крило би он вери светој.“
Овде старац малко се устави,
Те помуча, па тиме настави:
„За једнога боја жестокога
Беше муке доста за свакога;
Свак чињаше колико могаше
И пред собом Турке разгоњаше.
Ја од чете беја понајпрви,
А вас црвен од злотворске крви,
Кад ал' ето једне јуначине,
Као каке мутне облачине.
„Стани, стани, ти момче зелено!
Млоге си ми дочекô поштено,
Доста си ми другова згубио,
Но и тебе Ала је убио.“
Ово рече, те пушку спопаде,
Под пазуо рану ми зададе,
И зрно ми на плећа излете,
Ал' ми срцу не учини штете;
Врела крвца из ране покуља,
Ја на седлу малко се заљуља.
Ћа из боја окренут коњица,
Ал' не даде силна потурица,
Већ допаде, димишкијом ману;
Ја подметну мача на обрану,
Али пуста сабља у јунака,
Паде сабља као муња лака,
Те ми мача по пола пресече
И у десно раме ме засече;
Ао сине, моји грдни мука!
Клону мени низ доламу рука.
Украј мене Срба ниједнога,
Све с' уплаши а од јада мога;
Та страшно га беше и гледати,
А камоли њему ударити!
Опет ману проклети Турчине,
Да ми главу са рамена скине;
Већ помисли: тужан, нема ништа! —
Кад ми зрно крај ува пропишта,
Те удари Турчина сред чела
И обори са коњица бела.
Јер Раде је био недалеко,
Те јуначки злотворе је секô,
Секô љуто; на друга гледао,
У невољи њега угледао,
Те довати ону шару дугу
И поможе од самрти другу.
Да, Раде ми живот одржао,
Но лоше сам уздарје му дао!...
Чујде само, моје дете мило,
Чујде, чујде, што је после било.
Од ране се онда пренемога,
Падо доње са коњица свога;
Ал' скочише до троје Српчади,
Дигоше ме са земљице млади,
Понеше ме крвцом низ рудину,
У дворове Силић-Милутину.
Када бија у пребели двори,
Дођо к себи и очи отвори,
Па шта прво пред собом сам гледô?
Беше, сине, једно дивно чедо,
Од четрнест година је била,
Ама лепша него бела вила.
Гледаше ме брижно, жалостиво,
Та срце ми понела је живо.
Украј одра виде једну штаку,
А подаље опет једну баку,
Сломиле је претешке године,
Она носи неке видарине.
Бака ова беше бајалица,
Бајалица, вешта лекарица,
И за две-три недељице дана
Поможе ми од претешких рана.
И сви људи вењаху ондака,
Е то чудо учинила бака;
Но ја мишља да од свега лека
Више мени помогла је сека.
Опрости се ране и невоље,
Но могло је јоште бити боље.
Кад се крену, севаху ми груди,
А ни рука не беше по ћуди,
Јер кад вати тог мача пламена,
Кô да трза руку из рамена.
Ал' добићу једну ситну књигу
Која вељу учини ми бригу;
Ситна књига 'вако говорила:
„Воденицу муња ти спалила,
Јоште туча што удари јуче
Виноград ти у цвету потуче,
Гледај како да си брже дома“, —
Те ја тако и учиним ома.
Са свим сам се лепо опростио,
Домаћину јоште говорио:
„Здраво ми је Цвета омилела,
Дража ми је и од данка бела;
Ох дајде је, дај је, оче, мени,
Да ми мајку на дому замени!“
А он на то дуго не одгоди:
„Довед' свате, свом је двору води.“
Опростим се, помолим се Богу,
Дојам коња, па ногу пред ногу,
Јер због ране мора полагано,
Па сутрадан стигнем дома рано.
Све ја нађем кô што књига пише.
Ал' је могло јада бити више.
Ја помисли на убаву Цвету,
Те прежали целу срећу клету;
Оста дома шест недеља дана
И оздрави са свиме од рана.
Али дотле, Србину на јаде,
И Крајине с Турчином нестаде;
Па се онда своје Цвете сети
И премисли у својој памети,
И ту смисли да је време веће
Своје друге ватати се среће;
И позвати одсвуда другове,
Да су мени сместа у сватове.
Латим дивит и та пера лака
И покидам два до три табака,
Та табаке артије пребеле,
Одем писат књиге превеселе.
Већ испишем два до три комада,
Ал' гле мени књиге изненада!
Књигу ситну Змај Огњани прати,
А у књизи овако ме брати:
„Богом брате, књигу послушајде,
Па менека на веселе ајде,
Ја испроси дивоту девојку:
Да си мени девер уз девојку.
Питаш, чију, брале, — то не питај,
Седлај коња, на веселе итај.“
Ја накитим што сам боље могâ
И себека и коњица свога,
Скупим друга неколико тада,
Пођем Раду... Ао моји јада!...
Кога год сам путем сукобио,
Сваки грдну реч је говорио,
Свак вељаше за мојега Рада
Да је Цвета гиздава му млада;
И та речца као љута змија
Око срца мени се савија.
Па ајд' напред, по дола, по гора,
И стигасмо Раду близу двора.
Ту му нађем брата најмлађега
Де огледа коњица својега.
Одма јунак онамо поита,
Па га брзо овако запита:
„Каж' за брата, ти момче крилато,
Да л' узима Силићево злато?“
— „Јест' истина, а Бога ми, брато,
Он узима Силићево злато.“
Дотле јадан јоште не верова,
Ал' ми памет уби речца ова.
Све с' окрену, довати ме тама,
Спопаде ме та гњевна помама,
Па окрену коња низ рудину,
Не обраћа главе на дружину;
Нити тражи путање ни пута,
Та рана ме освојила љута,
Лати с' горе, па држ' кроз грмење,
Те прескака кладе и камење;
Јоште наго преко јарка нека —
Ту је мене иштетио зека;
Јесте коњиц јарак претурио,
Ал' је предњу ногу саломио.
Паде коњиц, и ја с њиме падо,
Али одма од земље устадо,
И проклиња што сам жив устао,
Што свог врата несам сакрхао.
Дадо плећи коњу саломљену,
Те пешице кроз горицу крену.
Али стиже за мном друсто моје,
Види друсто шта је и како је,
Види друсто зека сломљенога,
Свак ми од њих нуди коња свога,
Још ме сваки од њи запиткива:
„Шта је, Рајко, а за Бога жива?“
Сваки теде мени да поможе,
Ал' ми удри у срдашце ноже.
Ја довати мача пламенита,
Па дружини на сусрет поита;
Ја млидија, дошли су за мноме,
Да се јаду подсмевају моме;
И би ти се покрвили туда,
Да ме с' они не мануше луда.
Сви су мене они били криви,
Та Бог нека опрости ми живи,
Тога часа људи свиколици
Чињаху се менека крвници...
Но да с' манем часа најгорега,
Најгрђега живота својега,
Плећи дадо зеки и дружини,
Дођо пешке својој постојбини.
Ја тек дома, ал' гле Рада амо:
„Помагâ Бог!“... А ја ћута само.
Опета је Раде говорио:
„Шта је тебе, побратиме мио?
Шта је тебе, а тако ти Бога!
Зар ти друга не познајеш свога?“
— „Ти си био, ал' си курвић сада,“
Ја Огњану заче изненада,
Иди мени испред ока, змијо,
Брже иди, вавек проклет био!...“
„Ох, мој Рајко, збори, па ме чуј!...“
Аја опет ружи га и псуј!
Али плану Змај Огњани Раде,
Па овако беседити стаде:
„Нећу, нећу, и тако ми Бога,
Прекорачит више прага твога!
Збогом остај, моја веро лепа,
Да гадно ли ђаво те поцепа!“...
Грдно ми се растадосмо тада,
Ал' је могло грђи бити јада!
И само је била Божја воља,
Да не беше међ' нама покоља...
Прође затим до пола године,
И ја ћу се оженити, сине,
Сви ми друзи на весељу били,
Ту играли, рујно винце пили —
Рада само не бијаше мога,
Јер од стида зват га нисам могâ...
Док сам рањен јадан боловао,
На ограшју Раде је остао.
Још кад оно из Цветини двора
Дому своме рад' послова мора,
Бој престаде, а Раде се врати
И у дворе де болова сврати.
Раде диван а струка висока,
Лица бела, соколова ока:
У њега се Цвета тад загледа,
Заборави на менека бледа.
Красан беше он јунак на свету,
Нигда лепшег не виде младету.
Та да здрав сам с њим успоред стао,
Раде лепши боље би с' допао.
Јоште дошâ са пола крвава,
Пуно, брате, насекао глава,
Пуно чета разбио Турчину,
Задрмао дину царевину,
И де год је двоје-троје било,
За његову с' мишку говорило.
Тако Силић реч је потурио,
Моју младу Раду поклонио,
Ту ме Силић љуто преварио.
Ал' што ли је Раде крив ту био?
Та он није, сирома, ни знао,
Да од оца мому сам искао...
За годином годиница прође,
Глас менека тужан амо дође,
Низа лице проли сузу тешку:
Паде Огњан на пољу витешку!
Ох, жâ ми је ...
Жао ми је прежалит не могу,
Е витешке у гроб метну кости,
А менека тужну не опрости“...
То изусти, грунуше му сузе,
А Милета 'вако речцу узе:
„Мани, отац, нашто би сузио?
Отац ми је теби опростио.
Бија детић од петнајст година,
Секо с оцем силнога Турчина;
Он се рани и паде са коња,
И та реч му беше најпотоња:
„Чу ли, сине, својега бабајка,
Де потражи Жеравицу Рајка,
Кажи њему, све му прашта Раде.“
Ово рече, Богу душу даде.
И гле, како теде благи Бог,
Те ја нађо друга његовог.
Оца немам, ја сам синак твој,
Сина немаш ја сам синак твој,
Сеја моја јесте ћерка твоја,
Ако Бог да, скоро љуба моја.“
А мој побре, ала ти се жари,
Ал' се кува, ала ти се вари,
Ал' се врти крај огња пециво,
Ал' се спрема то румено пиво!
Још гужваче па и гибанице
Пеку, брате, лаке куварице;
Још је овде свакоје засладе,
Како, брате, де свашта имаде.
Ради чељад, а Цвета надгледа,
Сад привата, а сад заповеда,
Та вредна је, Бог је подржао,
Па Милети за љубовцу дао!
Ето части Српчића старина,
Част господска под небом милина,
Само штета, побратиме мио,
Што ти диван туна неси био.
Три већ дана, ал' још није доста,
Још не пушта Рајко свога госта,
Те га води у своје шљивике,
И на њиве и у уљанике,
Показује стоку небројену,
И осталу пусту царевину.
Још да видиш пустога весеља,
Када дође та света недеља!
Свирац свирну, за срдашце лати,
Те се коло пред црквом увати:
Коло води војвода Милета,
За пас му се уватила Цвета.
Ала, брате, дивни двоје људи!
Свак их гледа, свако им се чуди,
А од уста до уста жубори:
„Е Бог једно баш за друго створи!“
Дивотом су коло истурили, —
Ох, дивни су, предивни су били!
Још су плао колом завијали,
Цело коло млади надиграли.
Оде нојца, свиће данак пети,
Ту Милета дома се осети;
С њим се прашта Рајко Жеравица
И даде му мамена коњица:
„Ево коња, не заборави нас,
О јаши га, а у добар час!“
Цвета спрема брашненицу танку,
Те се прашта с гостом на уранку.
Узја јунак, па коња ободе,
Па низ поље као муња оде.
Ал' да видиш пустога старину!
Он за коњем гледа низ долину,
Од мила му срце се раскака,
Е одрани таквог коња лака.
Али Цвети на јаде се дало,
Волија би даје лошиј' мало,
Па се моли у себека Богу,
Не би л' зеко саломио ногу,
Да јој злато врати се назаде.
Ал' Бог моме не слушао младе:
Плаим кроком коњиц пољем краче,
Па у гору зелену замаче.
Проли Цвета ту сузу голему,
Па с' окрете ка двору својему;
Бог би дао, те са грђи јада
Нигде никад не сузила млада.
Већ Милета дојездио дома,
Ма је ево отишао ома,
Те он тражи једног побратима,
Јер другога на дому не има.
Миленко је скупио дружину,
Па кренуо некуд на Крајину.
Ал' на дому нашô је другога,
Та другога, Радивоја свога,
Па му каже што је и како је,
Каже њему и за злато своје;
На све стране света големога,
Каже, нема чеда таковога,
Та ни вила, ни звезда Даница
Не би њојзи била другарица;
Даница нам носи бела дана,
Цвета лепша и од бела дана.
Тако јунак своје злато фали,
Помоз', Боже, срећу му не смали!
Мрак је јоште, једва зора зори,
Стоји јека по шумнатој гори,
Јеку чине коњаника двоје,
Милета је то и Радивоје.
Радивоју срце пожелело
Да угледа Цвету, чедо бело,
Па се журе кроз лисну горицу,
Да пооде Рајка Жеравицу.
Лаки коњи, а прелепо доба,
Ала лете побратима оба;
Гора носи за коње травице,
За коњике коњи брашненице.
„Моје сунце ено сјаје онде,
Деде, зеко, још понеси донде!“
Код Рајка су обојица били,
Частили се, рујно винце пили,
Узјахали те коњице младе,
Вратили се дому свом назаде.
Језде гором они обадвоје,
Ал' је нешто чудан Радивоје,
Чудна нека ватила га сјета —
А крај њега весео Милета.
Испочетка по коју збораху,
Ал' сад мучке горицом јахаху.
И Милета гледа друга свога,
Чини му се сјетан дозлабога,
Крупно нешто учи у памети —
Жао беше војводи Милети.
Сети с' Цвете па се и препаде,
Па овако говорити стаде:
„Шта је теби, брате Радивоје?
Откад злато ти угледа моје,
Нешто тешко носиш у недрима,
Па од свога тајиш побратима;
Још ме чудно гленеш кадикада,
Да ме страва свег спопада млада.
Од мене си побро ти старији,
Старији су, кажу, паметнији,
Та мислиш ли о Цвети мојојзи,
Нађе л' мане ти каке на њојзи?
Кажи, брате, ако Бога знадеш,
Што на срцу своме ти имадеш.
Мој по Богу ти си побратим,
Казуј брже, да се не мучим!“
На ово је јунак Радивоје
Мало лице разведрио своје;
Јоште рече: „Чу ли ме, пријане,
Твоме злату ја не знајем мане;
И што год је на свету дивоте,
Све то она за себека оте.
Ох, узми је, нећеш се кајати,
Она ће ти данке да позлати.
А што сета довати ми лице,
Своје сам се сетио сестрице
Штоно лане, Бог јој душу прости,
У гроб спусти своје младе кости.
Красна л' беше, кад беше на свету,
И на твоју доста налик Цвету.
Па стога сам мало невесео,
Ето, брате, што си знати тео.“
Таку реч је Радивој зборио,
Мутно лице мало разведрио.
Беше л' сетан баш зато заисто?
Је л' му срце као лице чисто?...
Бар Милета мисли да је тако.
Срце њему опета је лако,
Опет мисли мисли умиљате,
Мисли јунак на кићене свате,
И на Цвету и њино венчање,
И на дивно с њоме живовање,
Те му срце игра од радости...
Ој младости, убава младости!
Само онај за тебека знаде
Који драго на срцу имаде.
А ко нема, небо не видео,
Јер себека сам га је отео...
Али чу ли: куц, куц, те на врата
Благо мене, ево мога злата!
Ох, песмица нека ми је проста,
Ал' засада свакако је доста.

(1844. у пролеће)

II
Гледај горе, погледај домове,
Гледај, брате, ону момчад младу,
Свак оставља стадо и волове,
Срп и косу, њиву и ливаду,
Па се ето од милине скаче,
Оштри оне пламените маче,
Јатагане, убојите ноже,
Огледа и о овнујске коже:
Гвожђем ману мишица његова
Па удара руна та сирова;
Гвожђе љуто кроз руно пролеће,
Ни се миче, ни се руње креће,
Само оно де гвожђе удара
Ко збријано о тле се обара.
Момче сече, па већ унапреда
Шта ће бити, превесео гледа:
Већ он види многу турску главу
Како пада у зелену траву,
Већ је види на нож надевену,
Већ он снива о јуначком плену.
Глава мисли, срце се осмева,
Па од пусте милине попева.
Момче ити својему коњицу,
Удара му тврду потковицу,
Бије, кује, наоколо с' ори,
Плочу кује а уз потков збори:
„Тврдо гвожђе, буди тврде вере,
Немој мени учинит невере!“
Свак сад вата танка џевердара,
Па се 'вако с њиме разговара:
„Ој служи ме, моја пушко дуга,
Послужи ме кано верна друга!“
Један вели: „... пушко, кô дојако“
Други вели: „... кано бабу мога“,
Трећи опет не збори никако,
Гледа пушку, гледа мача свога,
Погледује ту десницу руку,
Сјају с' очи кâно мрком вуку,
Саставио оне страшне веђе,
Гледа кроз њи низ бркове смеђе,
Страшни брци пали по рамени,
Кâнда збори: „Здраво само мени,
Здраво буди, десницо витешка,
Срећо моја, турска муко тешка!
Издај, пушко, мачу, саломи се, —
Ти, десницо, само не дај ми се!
Док је тебе, биће и пушака
И оружа светла свакојак!“
Тако збори Србекања ова,
Па опрема праа и олова.
Свуд се спрема, свуд се жури живо,
Пра, олово, пиће и јестиво —
Сеја знаде шта брату ваљаде,
Па најлепше спрема што имаде,
А ни мајка старица не куња,
Већ рад' сина тамо амо цуња,
А војнима љубовце лагане
Брашненице спремају танане.
Али једна стоји над наћвама,
Замешује брашно сузицама,
Њу је чудна спопанула туга,
Чини јој се, изгубила друга,
У сну њојзи сунце помрачало,
Па с' на земљу доле стропоштало.
А кром драгог њезино срдашце
Није знало за друго сунашце,
Та тек што јој на небеса грану,
Па јој ето већ за гору пану.
Две недеље е га огрлила,
Па да носи јако смрт немила!
Тешки јади срце доватише,
Јадно срце сузама облише:
„Данци моји, слатки ли ми бисте!
Ао сузе моје, горке ли сте!“
Сунце седе, данка нема више,
Пусте тмине земљу огрлише;
Небо ведро, а сјајне звездице
Дивно доле упрле с висине.
Само, брате, Миле несретнице
Нигде звезде, те баш ни једине.
Она иде с војном до постеље
Јеца јадна, рони сузе веље:
„Дакле, сунце, јоште само сада,
Сада само па више никада!
Ао, Боже и Богородице,
Помози ми, сиње кукавице!“
Тако она тужи, рида млада,
Срце пуца од голема јада.
Он је теши, овако је кори:
„Мучи, злато, лудо не говори,
Та и досад у бој сам одио,
Па ти свагда здраво доодио,
Сан је, веруј, сан је лажа стара,
Мозгом крене, па срдашце вара.
Да ће сунце с неба да се згрува,
Кад Бог живи нега свету чува?
И мене је до сад чувô благо,
Па ће и сад драгу врнут драго.“
Она опет: „Никад, ох, никада
Више мени нема те назада!“
Сву ноћ тако јадна процвилела,
Сву ноћ ока јадница не свела.
Тек се зора помолила бела,
Околина оживела цела,
Свуд оруже кроза маглу севка,
А чује се јуначка попевка,
Мач и коњиц и та дуга пушка, —
Благо оном ко је глава мушка!
Момци поју а коњици вриште,
Ето иду браћи на рочиште:
Рочиште је кула Милетина,
Са јунаштва славна од старина.
Кад надомак веће беу кули,
Неколике пушке изметнули,
Да се чује, да се напред гласи,
Како Србин часа не почаси.
Пуче пушка, а горица јекну,
А од куле убаво одјекну;
Браћа чула, браћа с' осетила,
Брацкој пушци пушку истурила.
Стаде жубор по танане куле,
Стаде жубор и около куле:
„Бре на ноге, доватај оруже
Кога јоште годинице служе!
Па се лати те пусте пашњаче,
Па припаши убојите маче,
Тури плећим' шешану танану,
Па приони коњу и колану!“...
У то доба други сустигоше,
Па се тако браћа састадоше,
Упиташе за здравље витешко,
Што ће Турком додијати тешко.
С куле сишâ беше и Милета —
Србу света, Турком сабља клета.
Па је њему говорио 'вако:
„Ти ћеш дома останути јако,
Доста амо још ће бити друста,
Побратиме, све сокола пуста,
Дивну помоћ покрени за нама,
Да злотвору удвојимо муку,
Да удримо тим орлушинама,
Да збијемо зубе мрком вуку,
Да скрамо роге пасје вере,
Што нам оће срце да пождере.“
То Милета ... рекао,
Те по друсту свуда разгледао,
Тражи туна оком још једнога,
Још једнога побратима свога.
Ал' кад виде да залуд гледаше,
Већ за њега запитати ћаше;
Ал' ето ти овамо Миленка
И он води претила зеленка,
За њим краче љуба вереница
Као крпа бледа несретница.
А Милета побри поитио:
„Како си ми, побро, уранио?“
— „Добро, брате, сутра мислим боље.“
Ал' је веће путовати коње:
Са сви страна беше сад љубљења,
И љубљења, па још и грљења,
И још суза дешто у потаје,
Кô што, брате, када се растаје.
Млога љуба тајно засузила,
Ма не сузи Миленкова Мила;
Суза текла, сад је нема више,
Силни јади сузе задушише.
Стоји јадна од кама прилика,
Лице бледо кâ у самртника,
Око јој се чарно укочило,
Она не да своје сунце мило,
Сунце мило, али на западу,
Помоз', Боже, њеном вељем јаду.
Већ Миленко зеленка се лати,
Већ га оштро бакрачлијом вати,
Већ ти глени љубе несретнице,
Она скочи зеку за вођице:
„Не дам, не дам!“ кô ван себе врисну,
Па вођице оберучке стисну.
Плану јунак кâно огањ живи,
Е га она осрамоти љуто:
„Пуштај, љубо, Бог т' убио живи!“
Али она спопанула круто:
„Нећу, богме, пређе ме утуци,
Помоз', Боже, мојој слабој руци!“
Наже снагом јунак Радивоје,
Отклопи јој руке обадвоје,
Отури је силно од коњица,
Паде о тле љуба несретница,
Паде о тле па се обезнани,
Ао данче, зло ли јој задани!
Сад јунаку опет жао било,
Е потури тако своје мило;
За час оде цели гњевни пламен,
Туга паде на срце кô камен,
Он уздану, а две сузе грке
Падоше му на те смеђе брке.
Он погледа милу злату своме,
Па погледа тад небу ведроме,
Кô да вели: „Ох, ти одозгоре,
Помоз' јако, јер нико не море!“
То Милета беше опазио,
Па се свога злата осетио,
Још је своме другу говорио:
„Ој, чули ме, побратиме мио,
Остај дома, а тако ти Бога,
Не остављај тако злата свога;
Има доста ко ће бој да бије,
Остај дома, просто нека ти је!“
Кад Радивој речцу ту зачуо,
Од срама је кô огањ плануо
„Ој Милета, мој Милета,
Окле дође речца та ти клета?
Ко је жена нек узима прелу,
Ја ћу богме ову пушку велу.
Проклет био кога жене сплеле
И јуначки мозак му занеле!“
Ово рече, зеленка ободе,
Па ти пољем пред дружину оде.
Оста јадна Мила на земљице,
Прискочише њојзи другарице.
Па је зови, тари, водом скропи,
Докле јадна очи не отклопи
И угледа опет бела дана
И његова сунца огрејана.
Ао дана, свима, свима дана,
Али Мили тама са сви страна;
Свима грану сунце огрејало,
Мили само за горицу пало.
Нова дана, опет нова мука,
Она с' диже да изнова кука,
Кука сада, па ће и довека,
На 'вом свету за њу нема лека...
Ох та мани и тугу и јаде,
Па погледај те јунаке младе!
Топот, звека... а силна прашина
Подигла се кâно облачина,
А кроз облак, ох погледај, друже,
Како сјаје то пусто оруже!
И још токе и та тврда пуца
Штоно кажу како срце куца!
Срце куца, око бистро сева,
Ох, та чу ли како се попева?
„Ој коњицу, брже на злотворе, —
Само гвожђе вади се из коре,
Купи поље, носи кроз планину,
Брже, брже, куку душманину!“
Момци поју, коњи се слегоше,
Па за собом поље отискоше;
С обе стране горе и брдине,
Они језде путем по средине.
Гора њима жубором се диви,
Тице поју: „Да сте нама живи!“
Сунце стало од веље милине,
Па се смеје озго са висине,
Јера така момка одабрана
Не видело од Косова дана.
Ој Косово, крви прокапало,
Ту се наше сунце саурвало!
Ту у срце гром нама удрио,
Ал' га није силен растурио,
Са срца је само спала рђа;
Несу момчад од косовске грђа:
Соко, веруј, све сокола рађа,
А видећеш, да л' песма погађа.
Лете коњи и с њима јунаци,
Ал' су бржи орли и облаци:
Оро гласа разнео по гора,
Е се дижу Српчад на злотвора.
Куд пролази витешка дружина,
Свуд је чека која десетина.
„Здраво“ викне, шешану опали,
Па с осталим унапред навали.
Све сам соко, да му нема пара,
Оће бити јада од шалвара.
Сунце седе, коњи се сморили,
Ал' ка кули веће и смашили,
Та ка кули старине Новака,
Та старога србињског јунака,
Ту су били веће други стигли,
Па на ноге садака се дигли:
„Добро дошли!“... а и: „Нашли боље!“...
Та цело се заорило поље.
Састаше се браћа, изгрлише,
Изгрлише па се изљубише.
Миле с' сети куле и чардака,
Плану срце, маче с' нога лака,
Он се вину кули уза стубе —
Несу часи да се лудо губе...
Ал' заш причат, шта је горе било,
Кад се саста и драго и мило,
Што ћу причат, кад то свако знаде
Ко год, ко год, злато ту имаде?
Глуво доба — свуд је веће тавно —
Догорели огњи већ одавно.
Крај огњишта свуд јунаци пали,
Де су пали, онде и поспали,
Тај на леђи, онај поребарке,
Загрлили оне дуге шарке;
Тако друган крај друга почива,
Па о плену јуначкоме снива.
Сам Миленко не склапа очију,
Чудне мисли по глави му с' вију;
Крај огњишта он замишљен седи,
Па пред собом угарицу гледи,
Како тиња, како да догори,
Заш ли њега санак не обори?
Аох брацо, сан је чудна беда,
Де се лупа, ту се спати не да:
Када лупа, удара у уво,
Не помаже ту ни доба глуво.
Још је горе, када сред недара
Срце јадно тугом заудара,
Кад укрсте мисли свакојаке,
Како муња кроз мутне облаке;
Једна мисâ за другоме ити:
Како беше, како л' море бити?...
Па кад удри јоште гром тај љути:
„Боже, Боже, на што ово слути?
Авај мене, дакле баш занаго
Никад више, кâ што рече драго?“...
Тако Миле — он то главом беше —
Таке мисли њега салетеше.
Ал' замало... ту му коњиц рже...
Он из мисли претешких се трже,
Па погледа низ то равно поље,
Протре очи, а да види боље:
Црвен тамо, кâ да небо гори.
„Шта је ово? Зар већ зора зори?“...
Тако Миле мисли у себека.
Уједанпут... и топот и ј ека:
Један коњик посред ноћи тавне
Гони амо коња преко равне...
Већ је близу... од њег' пушка цикну,
А уз цику јунак вако викну:
„Та на ноге!... Турци ударише,
Ударише, воду прегазише,
Бију, кољу, робе, пале, руше...
Јој, Србињи, куд ће ваше душе!“
Кâ грмљава а на смаку света
Све уздрма ова речца клета.
Пограбише коњице лагане,
Притегоше седлане колане
И још оне ибришим-тканице,
Па у седло, те држ' за вођице.
Стаде њисак ата и парипа,
Свак одмила упропице ђипа,
Ногом бије, а ушима стриже,
Модар пламен на ноздрве лиже,
Би истргли руке из рамена,
Да су момчад лошега кољена.
Са куле се стрча и Милета,
А за њиме поитала Цвета,
У руци јој луч весело гори,
Драгог прати, па му 'вако збори:
„Ајде, драги, Турком зајам плати,
Па се драгој здрав, весео врати;
Кад сам млада пала од јунака,
И да грлим оћу ја јунака.“
„Збогом!“... „Збогом!“... Они се
расташе...
Ту времена више не бијаше,
Већ Милета латио се зека,
Одмила је коњиц ван себека,
Вришти, игра, бије ногом лаком —
Ал' де не би под таквим јунаком?
Та откако коњ носи јунака,
Баш ниједан не понео така.
„Збогом!“... „Збогом!“... Већ тутњи
рудина,
Прогута и нојца и тавнина...
Још се топот чује, ал' замало,
Наскоро је и њега нестало.
И одоше, Бог им помогао
И на Турке што пређе нагнао!
Веће свану, веће сунце грану,
А јунаци слазе низа страну,
Страну једну голему, високу,
Гњевну сузу у јуначком оку.
Они виде јаде пред собоме:
Дим се дигâ ка небу ведроме
Са сви страна са равне зелене,
Та шумама дивно окићене;
Онде село, ту гори паланка, —
Ала, брате, жалосна уранка!
Ови јади, та невоља тешка
Распалила сва срца витешка,
Латише се ти кланаца тесни,
Полетеше како вуци бесни.
Гле и сада, ох, погледај туда,
Према њима Турци јањад луда;
Кад год у грм јање се занело,
Никад јоште руна не изнело.
У чете се војска поделила,
С брда сишла, у грм загазила.
Прва чета, њу води Недељко,
Другу чету води силан Вељко,
Трећу води Подгорица Рајко,
А четврту Косовићу Влајко,
А пред петом ту ми видиш Гојка,
Младо момче, лепо кô девојка,
Ал' је, брате, гуја присојкиња,
Жешће од њег' нема у Србиња;
Та тек што је, мој брате, настао,
Двадест турски глава већ стукао.
Јоште беше, брате, шеста чета,
Ту предњачи војвода Милета,
А за њиме Миленко је нагâ,
Обојица кâ два брата драга.
Уз Миленка још је један пристâ,
Сам он самцат, кажу, вреди триста,
Име му је Јероглавац Бајко.
А каки је, моја мила мајко,
Каква плећа, а какова брка,
Каква ока и погледа мрка, —
Та нашто му пушка и пашњача,
Нашто паше убојита мача? —
Само, брате, да оком превали,
Па да Туре о земљу се свали!
Ао Бајко, Бог ти помогао!
Млогим ли си дивно дохакао!
Главам' турским нема нигде броја
Што саруби чила мишка твоја.
Лугом воде пути на све стране,
Срби иду да Србина бране,
А нека и, Бог им помогао
И на Турке што пређе нагнао.
Од свиј' први Милета је био
Што на Турке силан нагазио.
Лугом ишâ сата неколика,
Уједанпут од пушака цика,
Па потеци малко унапреда,
Па већ и дим пред собом угледа.
„Јуриш, браћо!“... Кликну на дружину.
Та ово је бојак ваистину:
Ударили старцу Милутину,
Ударили Турци на торину;
Иза прошћа Срби су запали,
А тврдо и Турци опасали,
Опасали кано љута гуја,
Глава њојзи Ћоровићу Муја,
Па се бију огњем из пушака
И просипљу крвцу од јунака.
Туре оће, Србин не да стада,
Пе ето ти с обе стране јада.
Милутине дивна је старина,
Осамдесет присукâ година,
А ко види како пушком бије,
Рекао би, ни тридесет није.
Око њега девет је синова,
Девет, брате, сиви соколова.
Пушком бије, канда и не згађа,
Ал' свакоја Турчина погађа.
Живо сваки довати и тресне,
Па Турчину у срдашце кресне:
Ао брате, ваљани јунака,
Већ тридесет згубише Турака!
Шкрипи зуби Ћоровићу Муја,
Цичи, брате, кано љута гуја:
„Јала, Турци, срамота вас било,
Та де ли је, де соколу крило?
Нас је двеста, а њи десетина,
Де сад 'вако држ'те Каурина.“
Тако Мујо рабри Турадију,
Па ободе суру бедевију
И ускочи силан у торину,
Те учини јуриш на старину.
Али пуче једна пушка мала,
Пушка мала, ал' још мања шала:
На њу Туре шчека Милутине,
Замрси му мозак у тиквине;
Звекнуше му празне бакрачлије.
Али јако дође најстрашније!
Боже мили, ко да те не фали?
Ал' кад Турад бесна се распали,
Бакрачлијом коњица удара;
На освету свога господара
Лете Турци кâно мрки вуци,
Голе ноже у десници руци.
Паде Ибро у зелену траву
И испусти свилену заставу,
За њим паде једно Арнауче,
Та чело му на четворо пуче,
Паде Асан, Бог га сатукао,
Јер он мајке своје не слушао:
Она рекла: „Не ид' на Србиња,
То је, Але, гуја присојкиња!“
Пусто умље амо га занело,
Српско зрно срце му разнело.
Паде Мемед и паде Алија,
Уједе и она српска змија,
Паде, брате, млади Мустај-ага,
На дому му оста љуба драга,
Љуба, брате, једва доведена,
Доведена, једва наљубљена;
Оста она сама несретница,
Та да кука кâно кукавица,
Војну пуче утробица бела,
Српска пушка њу ми је разнела.
Паде од њи јоште неколико,
Али што је, да је још толико:
Десет Срба, Турак' две стотине —
Шта ће један на две десетине?
Ускочише Турци већ у тора —
Помоз' Србу, Боже, одозгора!
Јуриш чини Усеин Стојану,
Ал' га шчека Стојан на шешану,
Сред прсију прозор му отвара,
Уграби му срце из недара,
Ал' и турска једна пушка кресну,
Па Стојана те у сису десну,
Те кроз прси удари укриво,
Поквари му оно срце живо.
Осман љути Стојана погуби,
Ал' му оће и да главу сруби;
Стојан паде, а Осман допаде,
Ману сабљом, ал' Бошко не даде,
Ужди пушку Бошко, сиви соко,
Па Турчина баш у слепо око.
Осман паде, а Омер допаде,
Али само на големе јаде:
Окресну га Бошко по саруку,
Одсече му ону десну руку.
Јесте младо јоште момче Вуче,
Али гледај како Турке туче,
Сад за пушку не беше времена,
Зато скида главе са рамена;
Ал' задоби четир грдне ране,
Руке дуже не могу да бране,
Ал' нит' уче, нит' се јунак жали,
Та да браћу како не ражали.
Ману руком и снагом осталом
Па удари Суљу пушком малом,
Проврти му ... пашњачу
И преби му страга ртењачу.
Љуљну с' Туре, о земљицу паде,
Ал' и Вука ту снага издаде:
Паде и он, шчека га ледина.
Лежи Србин, брате, крај Турчина,
Па с' још један на другог мргоде;
Ако душа из тела и оде,
Ох, те ако на другоме свету
Њине душе једна другу срету,
И онде ће пусте се побити,
Ал' друкчије и не море бити:
Срб и Турчин злотвори довека,
Ту не беше, ни ће бити лека.
Ал' погледај сад оног јадника!
Милутину чедо понајмлађе,
Већ и њега лоша коби снађе:
У грло га погодише бело,
Клону нога и клону му тело.
Украј њега видиш Милутина,
Он прискочи да привати сина,
Једном руком своје чедо вата,
Другом руком гађа на Ферата:
Ферат сина њему изгубио
Што од свију најмилији био.
Старац креше, не мож' да опали,
Креше другом, не мож' да опали.
Што из сина крвца полетила,
Пушку малу њему затопила.
Веће јунак осећа по тежи,
Да из сина лака душа бежи;
Спусти њега на земљицу црну.
Њега спусти, Ферату се врну;
Ману мачем, јој, големи Боже,
Само Србаљ тако удрит може!
Од удари Ферата у рамо
С леве стране па на десну амо,
Пресекô му рамо, груди, токе,
Токе златне од четири оке,
И пресекô на пушци јабуку —
Све пресекô ка десноме куку;
Не би гвожђу одолело љуту,
Да Толико још беше на путу:
Тако Србин бије ваистину,
Кад удара на освету сину.
Пушке циче а крвца се лије...
Али ево Србу погибије!
Цика, звека, паде веће Бранко,
Паде Бошко, те паде и Ранко:
Турска пушка, а на турско зрно,
Однесе му оно око црно.
Ал' се сваки дивно заменио,
Десеторо сваки је згубио.
Још се не да најстари Милија.
Бог је њега дивно сачувао,
Још му ране Турчин не задао,
Уза њ пристô братац Радисаве,
А уз овог опет Владисаве.
Грдне су и спопануле ране,
Ал' се јоште силовито бране;
Сваки види, мора се умрети,
Ал' и браћу оће да освети.
Јоште гледни старца Милутина:
Грдне ране допао старина,
Лева му је саломљена рука,
Ал' је мала то за њега мука:
Старац кликће: „Благо ли га мени!
Дивно л' деду и себе замени!“
Сече главе и пребија ноже,
Ту Србињу срећица поможе.
Цика, цика однекуд са стране,
Пушка пушци не да да издане.
Мотају се Турци из седала:
„Амо, кардаш, ето љути зала!“
Сви се Турци маом обазреше,
Па на ону страну полетеше.
„Сложно, Турци, глете у менена,
Нико нама не уграби плена!“
Селим крабри Турадију младу,
Па на дочек тура у параду.
Али викну јунак из горице:
„Држ' те, браћо, Турке изелице!“
Вељко беше онај витез пусти,
Да уграби јање из чељусти,
Та ономе, брате, турску вуку. —
Ал' сад амо, да му видиш муку.
Испадоше сиви соколови,
Испадоше из горе Србови,
Диван јуриш Турком учинише,
Живим огњем на њи ударише,
Пушке пучу, пра пред оком гори,
Сва се гора наоколо ори.

(III)
Ој Паризе, ти срце Франције,
Ој Францијо, срце света цела,
Твоја слава свр неба се вије...
Та срце си младо ми понела.

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

Гле је веће де прелази Рајну,
Ка истоку тамноме се креће.
Ој Србијо, да л' је видиш сјајну,
Како амо поносито шеће?
Та доба је, пуштај жељу тајну!
Ол' ће сада, оли никад неће!
Устај, устај, бритким мачем плани,
Преко Дрине сестрице задани!
А ти, Босно, што с' не крећеш туде?
Да задуго ти мртва лежаше!
Зар не видиш: ритине су луде
Чим се чворци по градини плаше!
Гледај само те шалваре уде,
Зар не видиш да се подераше?...
Устај, пирни, не почаси часа —
Па Турчину ни трага, ни гласа!
Црна Горо, ками на камену!
Ками, ками крвавоме дину,
Да посукну низ кланац и стену!
Држи оџу за пусту вратину,
Да ти више на браћу рођену
Не гугуће кâно на мрцину!...
Ох, доба је, чини јуриш свако!
А ја засад још ћу ето 'вако.
Нојца оде, а бели се зора,
И бели се чадор до чадора;
Два окола један према другом
Пружила се оном равном дугом,
Дугом, брате, дугом и широком,
Једва би је премерио оком.
Гојко, Рајко, Милета, Недељко,
И још Влајко и тај силан Вељко
Са Турцима де се удесише,
Удрише им, љуто и избише.
Бог Србиње погледао с неба.
Беше за њи доста пуста леба,
Повратише благо сиротиње,
Да јунаке јадна не проклиње,
Дину пусте саломише роге,
Сакраше и главу и ноге,
А што здраву однесе лубању,
Све се сломи амо у пољану,
Серашћеру срећу проповеда,
Приповеда, за срце уједа.
Шкрипи зуби Арслан Солимане:
„Ала, Ала, чекај докле сване!“...
Оде нојца, бела зора зори,
А беле се по пољу чадори,
А серашћер кроз окола свога
Украј горе види још једнога:
„Бре аферим, црни каурине!
Ево мени тебе сред равнине...
Горе устај, ко још јунак дрема,
Нек' се војска на душмана спрема!“
Глас тај оде, све на ноге ђипи,
Цели око у часак ускипи:
Тај приања коњу и колану,
Тај огледа мача и шешану,
Тај скраћује, тај попушта стремен,
Онај гледа како стоји кремен
Онај опет, је л' поуздан чанак,
Види јунак, биће тежак данак.
Жубор свуда, све се на бој спрема,
А ни Србу сада се не дрема,
На ноге су и Србињи млади.
Али глеђи што Милета ради:
Устао је јунак пређе зоре,
Ал' га ево чудне мисли море,
Срце му је и ладно и тешко,
Кам му легâ на срце витешко;
Сву ноћ јунак спавао је мирно,
Санак луди мозга му не дирно,
Ал' зато је баш му најчудније,
Што му срце тако празно бије.
„Та куд ће се, Боже, то денути?
Да л' ћу јунак данас погинути?“...
Ово рече, па на поље брже,
Лати зеку, у седло се врже:
„Горе, браћо, ето бели зора,
Та на ноге, јуриш на злотвора!“
Развише се заставе свилене,
Кренуше се две војске силене,
Силна једна с броја големога,
Друга силна с срца јуначкога.
Гледај, брате, гром га покосио!
Гле који се Турчин натурио,
Би се, богме, куга уморила,
Па опет га не би поморила.
Али сада погледај Србина,
Према Турком није ни петина,
Ал' све јунак те мимо јунаке,
Крсташ орô што води облаке,
Мутан облак штоно муњу носи,
Да Турчину срдашце покоси.
Тутњи земља, коњаници сукте,
Чила срца од весеља букте,
Пешадија пушке загрлила,
Па за њима трагом се савила.
„Јуриш... не дај!“ и „Ала ил Ала!“...
Боже мили, на свему ти вала!
Побише се, већ и стаде вика,
Стаде веља ти пушака цика,
Посукташе из корица мачи,
Над пољем се зачас наоблачи,
Та од пуста дима из пушака
И од паре коња и јунака.
Сунце грану, ал' облак легао,
Нико кроза њ сунца не згледао.
Али тешто, та није ни требе,
Море, сунце, бити и без тебе!
Познао би Србљанин Турчина,
Познао би Турчин Каурина
И по ноћи, кад је најтавнија,
Кад ни месец нит звездица сија.
Окле пламти?... Пушка креше вела —
Ето доста за бојак видела.
Боже мили, та де ли је Цвета,
Та да види што чини Милета,
Како с' пред њим Турци побијају
Ка с пред ветром трске савијају;
Мачем маше, лете турске главе,
Кâ пред косом што падају траве.
Четир бега и пет љути ага
Саломила ова пуста снага,
А другима мањим јунацима
Што дохака и броја не има.
Најпотоња што бијаше мука,
Беше синак Нетен-бегов Нука;
Јединца га мајка је имала,
На војску га стара не пустила.
„Немој, аго, остави Нукана,
Не води ми мога бела дана.“
Тако мајка говорила драга,
Ал' на силу одвео га ага;
А тек што се по ограшју вини,
Пресече га Србин по средини.
Нетен-бега спопаде љутина,
Е он види посечена сина;
Та како ће да се врати љуби?
(„Ала!“... викну, па шкргутну зуби.)
Па потрже димишкију клету,
Па потече сину на освету.
Три Српчића посекао бела,
Тиснуо им душицу из тела,
До Милете док зградио пута,
На њ напао као гуја лута.
Хеј Турчине, куд си се нагнао?
Та већ те је ђаво потковао!
Ману мачем војвода Милета,
Дочекао Нетен-бега клета.
Ој Турчине, лоше си срећице,
Испаде ти сабља из деснице!
Ој Милета, ти громовни пламе,
Ти пресече оно лево раме,
И још плеће, и то срце живо,
Крај ложице сукће мач укриво,
Кроз пашњачу и токе од сребра,
Па излази на та десна ребра;
Пола меса на коњу се љуља,
Врела крвца из срдашца куља,
Пола лежи доле на рудини,
Па се ваља ето по прашини,
И још глава и десница рука, —
Оде ага баш и без јаука!
Ој Милета, Бог те подржао,
Та ни Марко боље не секао!
Ти заштеди, е Турчина згуби,
Да не даје изговора љуби,
Што од мајке јединца отео,
Па за срце кукавну ујео...
Ал' одатле два до три корака
Гледни оног турскога јунака,
Црна ока, крвава погледа,
Куд ли, болан, дугом пушком гледа?
Ох Милета, сад ће да обори,
Да ти срце витешко сагори!
Помоз', Боже, пуче једна диљка,
Па истера око на потиљка,
Ал' не, побре, оном српском сину,
Веће пустом српском душманину.
Пушка дивна баш од Бајка плану,
Те удари ону смртну рану,
Баш му мрко око истерао,
Чим Милету крвник загледао.
Ао Бајко, свуд си де те треба!
Банеш кано гром из ведра неба,
Тек се макнеш, па већ и усмртиш,
Дивне л' јаде Турадији пртиш!
Лати мача, ох, погледај, брато,
Соко муну у врапчије јато:
Лете чалме, а лете и ћурци,
Лете главе, лете с коња Турци,
Кад мач севне, већ и Туре зевне —
Амо, Србе, да ти срце певне!
Пиште Бајку зрна око главе,
Ал' не смеју удрит га од страве,
Та страшан је, убио га Боже, —
Али други, богме, и не може!
Ал' ето ти амо Лиман-паше,
На Бајка се змија нагоњаше,
Жао му је предивнога друста,
Што стамани ова сила пуста,
Па се амо јунак залетио,
Не би л' браћу како осветио.
Куда, пашо, куда ли забрава?
Видиш, луди, е ти с' њија глава!
Плану Бајко, па десницом ману,
Десну руку окиде Лиману.
Али шта је то таком јунаку,
Он докопа сабљу у леваку:
„Грдна рана нека ти је проста,
Ал' ми није, каурине, доста!“
Цикну Лима, већма се наљути,
Па се Бајку још једном упути.
Ох, мач бојни свагда мејдан дели,
Ал' га Бајко стиште зуби бели.
Чудо беше, али не знам како,
Али чудо бијаше свакако:
Коњ варакну, и за часак тили,
Дохакао Бајко турској сили;
Голом руком приону Турчину,
Заљуља га, па с њим о ледину,
Српски коњи Туре прегазише.
„Није доста? — Сад ето ти више!“...
Рече Бајко, мач у руци сину,
Па кроз Турке кâ муња се вину,
Звизга, цика, и вика, и врева,
Ал' пред Бајком ко то десно сева?
Миленко је... оно срце врело
Далеко га у Турке понело.
Коњиц витез, господар витеже,
Мач каљени дивно л' Турке реже,
Четир бега и пет љути ага
Поломила та србињска снага;
А зеко му згази два Турчина,
Два Турчина, два бегова сина,
Та баш оне клете потурице
Мурто-бега, љуте изелице;
Млади момци, тек брчићи тргли,
Ал' се синци на бабајка вргли:
Србе сећи цео живот бели
Бесни Турци оцу се заклели.
И би било јада од Србова,
Ал' поможе зеко и поткова:
Осташе им љубе веренице,
Осташе им јадне кукавице,
Једна од њи једва наљубљена,
Друга, кажу, и ненаљубљена,
Само, кажу, негде у сењаку
Да се дала жељноме јунаку
Пре сватова кад се сукобише,
И то двапут, једни кажу више;
Ал' како је за љубу узео,
Одма другу Мејо пожелео.
Ето, брате, ето му имена,
Тргло му се пусто из корена;
А другоме беше име Рамо...
Али сада погледајде амо,
Погледај им оца Мурто-бега,
Под Турчином доро ми се слегâ,
А Миленко уставио зека,
Па Турчина на мач бритки чека;
Турчин гађа, пуца пушка мала,
Али пушка мисли да је шала,
Баш у главу Турчин Србу згађа,
Згађа добро, но лоше погађа:
Опали му ту дивну кићенку
И просу му ките по зеленку,
Ни ранице Србињ не допаде.
Ал' Турчина ово горко стаде:
Уд'ри Србин турскоме јунаку
И преби му сабљ(у) у балчаку,
Другом уд'ри над десну звездицу,
Сикну мачу на леву вилицу,
Паде о тле чалма, перчин, чело,
Задркта се и клону му тело,
Па трупина низ коња се вије,
Звекнуше му празне бакрачлије.
Вришти коњиц, жали господара,
Господара, пријатеља стара;
Али Србин свак' весео певне,
Када таки под мачем му зевне:
Млоге л' српске мајке ј' ојадио,
Млоге л' Србе преваром згубио,
А најгрђа беше најпотоња,
Де погибе Милош и Радоња.
Ко два бора танка и висока,
Танка брка, соколова ока,
Та беличка и красна и згодна,
Познао си да су браћа родна.
На кумство и Мурто-бег уити,
Кулу своју главам' и(м) окити;
Чула јаде сестра Анђелија,
Поцикнула кâно љута змија,
Те повади од појаса ноже
И уби се, помози јој, Боже!
О, тако су дивна браћа била,
Шта ће без њи овдје сеја мила?
Мурто-бего, ђаво те излегô,
Па у кола своја те упрегô,
Нећеш видет дивотне хурије
Да о врату пуста се савије;
Ти загази у крвави брчак,
Бићеш ђавлу диван чалабрчак!
Ох Миленко, мишке ли је јаке,
Ломи коње, сабље и јунаке:
Тог по среди, онога по глави,
Млоге л' буле он у црно зави!
Ту је лепо и красно и добро,
Ал' на другу ајде страну, побро,
Да видимо што нам ради Вељко,
Да л' добија, да л' губи Недељко?
Силан Вељко, ватра жеравица,
Свак' му момак љута убојица,
Ал је ево љуту гују нашâ:
С њим се бије они Раман-паша.
У паше су све чудни јунаци,
Мутни, брате, кâ мутни облаци,
Од некуд и кажу преко мора,
Дено сунце пржи одозгора,
И зато су момчад прегорела,
Ал' одела и сарука бела,
Страшна ока, страовита лика.
Ал' баш то је за Срба прилика;
Срб злотворе оће да освоји,
Ал' и оће да се малко зноји.
Сече Вељко аге и бегове,
Сече Раман помамне Србове,
У њи њине угледају с' војске,
Па злотвору деле ране својске.
Сваки јунак јесте љута змија:
Свуд се губи, нигде не добија;
Све ми пада јунак до јунака:
Али напред нико ни корака.
Згуби Вељко оног Дервиш-бега
И Синана што беше до њега,
Два крвника, оба једнолика,
Ђаво им се у срце ушика;
Око неке с' моме завадили,
И би јутрос љуто се побили,
Ал' серашћер зовну на Србина,
И растави два силна Турчина,
Растави и, ал' и не помири,
Ал' им Вељко срце дивно смири:
Помоли се Светојзи тројици,
Скиде њима главу обојици.
Сече Раман и погуби Рашка
И крај њега убавога Драшка,
Два близанца румена и бела, —
Рано л' и је мајка пожелела;
Јесенас се тели да ожене,
Оста јадна мајка без одмене:
Једном паша расекао чело,
Другом грло пресекао бело.
Сече Раман, све главе полећу,
Ал' му с пута Срби се не крећу:
Де ко пане, тамо други стане,
Па не даду паши да упане.
Цичи Раман као змија љута,
Боцну ђога, да начини пута;
Врисну ђого, висине се маши,
Ал' на јаде то бијаше паши.
Вељко отле био подалеко,
Зато пашу шале не дочекô,
Већ шешаном удрио Турчину,
Просуо му низ плећи мождину.
Али, брате, то да видиш саде,
Када Турком поглавица паде,
Јалакнуше клети, поврвише,
Кâ смушени Србу ударише.
Неста сместа од пушака цике,
Умукоше мале и велике,
Посукташе ножи оковани,
Поклаше се момци одабрани,
Ватају се за груди витешке,
Малим пушкам' чине јаде тешке,
Ал' не праом, брате, већ јуначки:
Држ' за грлић, па удри кијачки;
Пучу чела, крају се ребра,
И ломе се те токе од сребра.
Јој, како се војске уоштриле!
Стоје мртви, брате, на гомиле,
Ама нико успрегнути неће,
Већ ко може у бој се заплеће.
Ох мој Боже, косовска покоља,
Де помози коме ти је воља!
Ол' Турчину оли, Силан, Вељку,
А ја идем онамо Недељку.
Ох Недељко чини Турком муку,
Већ погуби ... Зуку;
Ал' ето ти на њег' Абдул-бега,
У Турчина нема га бољега;
Три Србина већ на земљу свали,
Па сад пушку на Недељка пали,
Али пушка од госе је гора,
Згађа Срба, погодила дора
Баш у чело де звезду имаше,
Лаке ноге сместа га издаше,
Паде коњиц са госом у траву;
Скочи Турчин Недељку по главу,
Ал' је Србин зачас већ на ногу,
Па се моли оном вељем Богу
И вије се земљом и травицом
А братими с пушком убојницом,
Те из траве јунак посегнуо
Пушком малом Туре под пазуо
И сасу му зрна лампарице,
Разнесе му беле утробице;
Љуљну с' Туре на своме коњицу,
Поможе му Србин на земљицу,
Маши му се ђогу на рамена, —
Тако, Србе, дивна ти имена!
Сахит-паша, турска поглавица,
Ал' Србима љута убојица, —
Крвца тече куда силан шета, —
Два србињска згубио момчета,
Баш Уроша и баш Светозара,
Слабо им је дегод наћи пара;
Онај скакô скока јуначкога
И прескакô дваест четир нога,
А Светозар, она ватра жива,
Сваком камен јунак одбацива.
Њему Халил сруби десну руку,
А Урошу другу даде муку,
У колену ногу му сломио
Пушком малом, та Бог је убио!
С обе стране има доста јада,
Онде бојак, онде јунак пада,
С обе стране момчад одабрана,
Баш не зна се која губи страна,
Која губи, која ли добива;
Пусти бојак, жеравица жива,
Гута турске и србињске сине,
Не зна срећа куда да се вине.
Викне л' Халил на Турке јуначки,
Иду боме Срби позадачки,
Кад Недељко викне на Србове,
Опет Турци иду на трагове;
Сад је тако, а сад је онако,
Али другда сасвим је инако.
Ајде тамо цено сече Влајко
И тај Гојко и соколе Рајко,
Њи тројица са три силна паше
По пољу се бојноме поклаше:
Дим и пара кâ небом облаци,
Звека, цика падају јунаци, —
Али нећу причат ко ту паде,
Ко му рану самртну зададе.
Једне јаде морам ваистину
Штоно Србин учинио дину:
Та старога мислим Ћејван агу
Што му Гојко саломио снагу;
док је дина и док је чибука,
Увек ће се за њиме да кука.
Та ко ли је тако пушит знао?
Ко ли икад таки дим пуштао?
Та све венац за венцем навали,
Кад год ага лулицу запали!
Ти си, аго, био турска дика,
Ал' земљица теби неприлика,
Зато Србин ватру ти укреса,
Па те посла горе на небеса,
Та да пушиш украј Муамеда,
Јер те једва са земље изгледа.
Дим и пара кâ небом облаци,
Јој, што чине србињски јунаци!
Оде глава, — То учини Рајко,
Оде друга, — одруби је Влајко;
„Ала! Ала!“... оде један с гласа,
Оде паша, брате, посред паса.
Ох мој Гојко, јеси соко сиви,
Бог нека те Србињима живи!
Цика, звека, већ Турци измичу,
„Бежи, кардаш!“ веће јадни вичу.
Сви низ поље равно се сломише,
А за њима Срби поврвише.
Ох, срећице за Србиње добре, —
Дође лоша, само чу ли, побре.
Серашћере био је од заде
Своје војске сагледао јаде,
Потерао своје соколове,
Јањичаре, цареве синове:
„Јала, децо, турске перјанице!
Не плаши се соко ластавице;
Дела данас Ала га убио,
Ко каурске главе не срубио!“
И удари на србињске чете,
Па у часак љуто и помете.
Ао Боже, ао моја мајко,
Што то Гојку повикао Рајко?
Викну Рајко: „Што ли ћемо јако?“
Назад Гојко: „Ништа, већ овако!“
Па прикупи ђогину вођице,
Па у турске скочи изелице,
За њим нагâ војевода Влајко,
Али неће Подгорица Рајко:
Мимо себе чете пропушташе
И на пусте Турке нагоњаше;
Чете рабри, а мори га страва,
Страва, брате, онај клети ђавâ
Штоно срце из јунака трза
Па лудано ноге му убрза.
Бегао би — од срама не море,
Удрио би — то му с' чини горе.
Та каква је сила у Турчина,
Па још, брате, сама јуначина,
Сам јањичар, онај челик тврди, —
Оће срећа Србе да нагрди...
Рајко стоји, па гледа одзаде,
Па и види српске веље јаде.
Ох Солиман, проклета му рука,
Својом сабљом допануо мука,
Јера њоме посекао Гојка!...
Што ће чинит Косана девојка?
Пре венчања, па већ удовица,
Убиће се, сиња кукавица!
Оде Гојко, оде сва дивота,
Нема за њу на свету живота!
Оде Гојко, са коњица паде,
Грдне ране Турчин му зададе,
Прва рана: пресече леваку,
Другом: главу окрзну јунаку,
Трећа беше грднија од ови:
До седла га бојна располови.
Ломи Арслан, ал' што чини Русто?
Куд он шеће, све остаје пусто.
На њега се Влајко сад нагнао,
Ал' га Русто љуто дочекао,
Залуду се Влајко мачем чува,
Довати га Туре више ува,
Више ува или малко ниже,
До десне га слабине престриже.
Гледа Рајко што се чини туна,
Па довати вранчића лагуна:
„Ја вас гледам, вељи јади, гледам,
Али нећу да вас приповедам,
Та ни моја баш за семе глава!“...
Ово рече, остави га страва,
Па Турчину јурише чињаше,
Он чињаше, а Бог помагаше.
Украј њега свуд Србињи беже,
Ал' он напред главе турске реже,
Секао је док трајало снаге,
Посекао четир љуте аге,
Ал' му снагу узе бесни Руста,
У прси му сасу зрна пуста,
Устави му оно срце живо,
Ох, Рустане, ђаво те даривô,
И теби ће суђен' часак доћи!
Ал' ето ти, Србињо, помоћи!
Глас несретни дошао Милети,
Што почини Солимане клети,
Својим четам' остави Миленка,
Па обрну претила зеленка.
Пет стотина било је одзаде
Несморене Србадије младе,
Једно момче од другога боље,
Ако буде Србу до невоље.
„Амо за мном“, повика Милета,
Разби браћу Турадија клета!“
То изусти, па коњица пусти,
За њим наже онај Бајко пусти,
А за Бајком Српчићи остали.
Ала, Бого, ко да те не фали!
Што страшиво, веће пољем бежи,
Што слободно, на земљици лежи,
Још се само неколико бране,
Ал' ниједан није ту без ране,
„Довде рука њина је отела,
Сада нека и одбрани бела“,
Тако сваки себика је рекô,
И падају, та просто им млеко!
Већ да Турчин витезе савлада,
Ал' ето ти среће изненада!
Већ Милета у помоћ притече,
Већ загази, веће Турке сече,
Већ је двој'цу ил' тројицу скресô;
Сече јунак кô да ј' само месо,
Та србињска тешка погибија,
Љуто њему на срце завија.
О јунака, ох, сокола пуста,
Ал' се на њ'га сада нагна Руста,
Сва му сабља од крви црвена
И десница рука до рамена.
Опазио војвода Милета,
Опазио Турчина проклета,
Шкрипи зуби од силнога гњева,
Жури зеку, мач у руци сева,
Гони коња Рустану крвнику
Што му браћу згубио толику.
Удрише се, стаде гвожђа звека,
Тај удара, а онај га шчека.
Било мало, дуго не трајало,
Ал' Турчину на јаде се дало:
Ударио војвода Милета
Баш по глави Турчина проклета,
Раздвоји га на том седлу бојном,
И седло му на коњицу гојном,
И коњица на пољу крваву —
Четир трупа падоше у траву.
Селимане виде грдне јаде,
Виде јаде, љуто се препаде,
Заборави ту десницу чилу,
Бедевију обрте претилу,
Плећи даде и побећи ћаше,
Ал' Милета 'вако дозиваше:
„Стан', Турчине, а тако ти Бога,
Та један ће само на једнога!“
Али Турчин главе не обраћа,
Већ се поља унапредак лаћа.
Бежи Турчин, гони га Милета,
Ха да стигне Солимана клета,
Обрте се Турчин изненада,
Па ми пушку ту малу спопада,
Па Милети у прси је пали,
Ал' га с коња не може да свали,
Промаши га мало подалеко,
Ал' је тебе погодио, зеко,
Ногу ти је предњу саломио
У колену, Бог ли га убио.
Витез коњиц на земљицу паде,
Ал' Милета пасти се не даде,
Ногом лаком довати пољану,
А докопа ту пусту шешану:
„Ој, Турчине, сам си се проклео,
У срце си љуто ме ујео!“
Струже Турчин низ равну пољану,
А гледа га Србин низ шешану,
А шешана бржа је од ата,
Погодила Туре посред врата;
Зрно пусто Солимана закла,
Рука српска са света га смакла.
Ох, да видиш турске веље јаде,
Када њима серашћеру паде!
Уздрма се Турадија цела,
Срце страва покоси им вела,
Па куд камо не би размицања,
Нити траже стаза ни путања,
Веће гребу кано и зецови,
А гоне и Срби витезови.
Ко од Срба главе не посекô,
Садака је заиста посекô,
Јоште млоге живе задобише:
Две стотине и још нешто више;
Сам је Бајко, она тица сива,
Четир паше уватио жива.
Бежи Туре, све, брате, куд које,
Остављају и чадоре своје,
Стоји тамо гомилама благо,
Ал' највеће сад је жиће драго.
Упадоше Срби под чадоре,
Та ко б' јако гонио злотворе!
Така дивна плена свакојака
Још не било нигде за јунака:
Онде руо, ту стоји оруже,
Ту вишеци, ох премили друже,
Та џебана, та пуста џебана,
Да се бијеш три године дана!
Само нечег нема за Србина,
Та онога црвенога вина.
Сред окола гле пуста чадора,
Та српскога највећа злотвора,
Серашћера Арслан-Сулејмана;
Поврвише Срби са сви страна.
Споља свила, ал' унутра шта је?
Све се блиста и трепти и сјаје
Само злато и драго камиње,
Госпоштине то пусто знамење,
Ох, ћилими, ох, сјајно оруже,
Ао руо, мој премили друже,
И у злату две до три робиње,
Дивна плена за дивне Србиње.
Сред радости, чуда и дивоте
Мал' међ браћом што не би греоте,
У малу се длаку не поклала,
Ал' и није, богами, ни шала
Таки Мисир, тако пусто благо!...
Али де је Арсланово драго?
Де му сунце — де дивна Ајкуна?
Три робиње, заш' ње нема туна?
Ох Ајкуна, кано вила бела,
Ко је виде, срце му понела;
Али слабо очију бијаше
Што дивоту ову сагледаше,
А међ овим Хаџиманић Тале,
Дивно момче, сви га Турци вале.
Ја сад не знам како се удало,
Ал' је једном сагледао мало,
Мало само, али доста беше,
Њене очи срце му отеше;
Ал' уместо среће и засладе,
Он је само однесао јаде.
Али није, богме, то ни шала,
Не поможе ту ни с неба Ала:
Она злато Арслан-серашћера,
Де ће врабац да се с орлом тера?
Ал' кад Арслан на ограшју паде,
Грану срећа и раждену јаде.
„Ој Ајкуна“, рече, „сад си моја.“
Дирну коња, утече из боја,
Па у око, те још под чадора.
Рече Ајци: „Бежати се мора.“
Што би даље, то певач не знаде,
Ал' да и зна, скратити ваљаде;
Ње ту нема, а нема ни Тала,
Де су, да су, помогô им Ала.
Ко је жељан да што задобије,
Он се, брате, по околу вије
Или тражи по ограшју плена
И преврће мртва и рањена;
Али ко је срдашца жешћега,
За Турцима јуначки се слегâ,
Не зна шта је ни глад нити жеца,
Гони Турке, главе им осеца.
Ао звеко, ао пушкарање!
Ао дивно јуначко играње!
Трајала је игра до пред вече...
Да мало ли Турака претече!
Две трећине у пољу заглави,
Ох, тако се српско име слави!
Гле Милете, седи пред шатором,
Погледује сунашце над гором,
А сунашце погледује њега,
Кâ брат брата што гледа својега,
Смеје с' сунце, као да га кори,
А корећи канда 'вако збори:
„Де је слутња што ти стиште груди
Штоно јутрос мозак ти залуди?
Глај пред собом то крваво поље,
Та море ли јоште бити боље?“
Ох, те коби данас на уранку!
Таком дивном надао се данку:
Свуд злотвори дивно поломљени.
„Благо ли си вечераске мени,
Вечараске па још и довека.“
Тако јунак мисли у себека,
Још му на ум пада дивна Цвета.
Ал' каки је то коњик, Милета?
Сав је рањен одоздо до горе,
Једва свога што се држи доре;
Али није ни коњицу боље,
Обоје су однекуд с невоље,
Газили су негде огањ живи,
Па с' соколи опалили сиви.
Право коњик ка Милети краче,
А он скочи: „Откуда, јуначе?“ —
„Бог ти вишњи дао срећу бољу,
Ал' ти носим јаде и невољу,
Носим своју и твоју невољу;
Теби Бог ће дати срећу бољу,
Теби можда, ал' мени никако.
Али деде привати ме јако,
Пусте су ме освојиле ране.“
Ово збори, љуља се да пане,
Ал' Милета прима га са дора
И на траву меће крај чадора,
Њега меће, а мозак му гори:
„А мој брате, говори, говори!...“
Овај пита, смрт онога мори,
Али опет 'вако одговори:
„Беше ноћас око пола ноћи,
Ал' ће нама двоје, троје доћи,
Онај главе, тај сломљене руке,
Свак мишљаше дошли су са муке;
Како доше, свак викну јунака:
„Ето зором и амо Турака,
Све су српске чете поломили
И све кланце амо доватили!“
Мало било, ето још двојице,
А за овим опет четворице,
И свак виче: „Ето нам Турака.
У збегове слаба и нејака!...“
И ми одма учинисмо тако,
Сакуписмо слабо и нејако,
Спремисмо се у камен и гору
И стигосмо онамо пред зору.
Ал' кад украј неки провалија,
Ал' се отуд оруже засија,
Још загрми један из лужине:
„Амо робље, амо, каурине!“
Побисмо се, стаде шара цика,
Беше мртви, беше рањеника,
Ал' без ране не би ниједнога,
Сваки љуто бранио је свога;
Стари Станко и он допâ мука,
Сломила се десница му рука.
То су, брате, то су јади наши,
Али ето и твоји и наши.
Побисмо се и Турке узбисмо
И својштину своју одбранисмо,
Само Цвету, само злато твоје
Уграби нам клети Радивоје...
Проклет био, куда год одио,
Он нам Турке у срце пустио“...
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
А Милета?... Ох, мани ме саде...
Ко ће причат те големе јаде?
Али ево шта је после било —
Но се мени грло осушило...
Дајде, брате, лозовине мало,
А тако те драго не варало!
14
— 848
4

IV
Завичају он удрио рану,
Драго своме отео пријану,
На крст часни мача повадио,
Украј Бога место изгубио...
Мисли ове, као стење тешко,
Падају му на срце витешко.
Ври му глава, а мозак се креће,
Чини му се, ни ђаво га неће...
О лепа је, ни јој има друге,
Та лепша је и од вите дуге,
И од зоре и њенога злата,
И од бела дана умиљата,
И од сунца, што по небу шета,
Јесте лепша Милетина Цвета!
Кад је згледа белу и румену,
Свет се цели око њег' окрену;
Срце му је млада доватила,
Доватила, живо покосила.
Па кад опет јунак дођ(е) к себе,
Онда рече: „Морам имат тебе,
Ао Цвето, а мој бели дане!...
Збогом, веро, збогом, мој пријане!“
А када се Крајина отвори,
Онда рече: „Ето зора зори...
Збогом, земљо, амо ти, неверо,
Ма крв брацка пукла кâ језеро!“
Па у Турке одметну се клете,
Свеза чалму, довати се Цвете.
Али Цвета, та питома ружа,
Њему само трн и бодље пружа.
Заман троши он речи медене,
Кад су оне за Цвету студене;
Заман часе украј ње он губи:
Само мило са милим се љуби,
А никоме оно мило није
Штоно оте срцу најмилије.
Њен Милета крсту перјаница,
А Тај пред њом клета издајица;
Онај младо срце јој освоји,
А отмичар јако пред њом стоји.
Ох заман је, заман, Радивоје,
Имаш злато, али није твоје!...
А кад виде, не море се тако,
Он окрете преваром инако,
И нареди лажне гласоноше,
Те донеше Цвети гласе лоше,
Е погину војвода Милета.
Ал' витешка не плаши се Цвета.
„Луду л“, рече, „удараш ми страву;
Кад је тако, донеси ми главу,
Да целивам мртва злата свога,
Кад га жива грлити не мога...
А ти копај две ладне гробнице,
Никад Цвета неће издајице“...
Земљу, браћу, пријана издао,
На крст часни руку подигао,
Оцрнио образ света тога,
Света тога, па још и онога:
Ох, срце је занело га живо,
Место правцем, удрио укриво...
Ал' све б' душа грешна преболела,
Само она када би га тела.
Али сада... ох, големи јада...
Бездан пред њим, а не мож' назада.
Гледај, Боже, једнога грешника,
Та опет је он твоја прилика!...
Кад је види сјетну, невеселу,
И у оку ону сузу белу,
Жао му је, срце пуца живо,
Зашто он баш да јој чини криво?
Те проклиње која га родила
И својим га млеком одојила,
Јера отров изашô из млека, —
А нигде му, нигде нема лека...
Што да чини, како да одане?
Да је драгом њезиноме мане?
Да је други и грли и љуби?...
Сав се стресе и шкргутне зуби,
Те погледи пред собоме Цвету,
Ал' га чудна до два ока срету,
Свако око млого њему каже,
Млого каже, још више одмаже:
„Та и своју угасићу свећу,
Али опет издајице нећу!“
А из сваког опет јечи кута:
„Ајд' одатле, издајицо љута!“...
Ври му глава, а мозак се креће,
Чини му се, ни ђаво га неће...
После боја што војске остало
Све овамо у град се нагнало;
Града бране куле и зидови
И још они дубоки јаркови.
Ама, брате, војске је премало,
А и њима срца је нестало.
Ој Турчине, папке у ледину,
Де ћеш силном одолет Србину!
Бежи, бежи, ком је мила глава,
Није глава кâ зелена трава;
Траву косиш, трава опет расте,
Ал' кад падне, глава не израсте.
Ето реке, ето твога света,
Та једва су два-три пушкомета,
Носи главу, то губаво бреме,
Унеси је док је јоште време...
Ту је Тале, ту је Радивоје,
Те свак злато ту чувају своје;
Ал' су једном сви узаман труди,
Нема њему што му срце жуди.
Али Тале, шта он јунак ради?
Он се барем свога злата слади?...
Ох, и њему небо с' наоблачи,
Како амо у града корачи:
Угледала жестока Туркиња,
Угледала дивнога Србиња,
Сред је срца ударила стрела,
Ћа у лице скочи крвца врела,
Утече јој срдашце на око.
Ал' и јесте Радивоје соко!
Мало њему у Србиња пара,
А камоли да ј' у јањичара.
Тако чудно, и слатко, и мило
Нигде никад Ајкуни не било:
Што пре беше, беше ноћ и санак,
Сада теке њојзи свану данак;
Затрпане оне искре мале
Сад у силни пламен се сагнале,
Онај пламен што небо отвара,
Што срдашце вади из недара,
Те овога срце даје томе,
А отога опета овоме,
Да не може, кô без срца свога,
Једно, брате, бити без другога.
Она плану, па збори себека:
„Благо мени сада и довека,
Ето мени дивна господара!“...
Ао Ајка, ал' те срећа вара!...
Сунце зашло за гору већ давно,
Дошла нојца, свуд напољу тавно.
Славуј песму удесио дивно,
А слуша га то друштво љубивно.
Кам и трава, дрво, жбун и цвеће
Ни се миче, ни се штогод креће.
Ао песме, о веље дивоте!
Цвет и трава плачу од милоте.
Та лепо је, красно око града...
Ал' што Ајка нама ради млада?
Кула... изба... свуд уждене свеће.
Ајка седи, с места се не креће,
На душека пала је свилена,
Рекао би да је од камена,
Руке беле пале јој у крило,
А око се бистро укочило;
Она мучи, па преда се гледа,
Бледа, јадна, као крпа бледа:
Ох, узаман срце пожелело,
Друго чедо он узео бело...
Она чула, тамо поитала,
Па је Цвету млада огледала:
Цвета бела, на свету дивота...
Што ће сада Ајкуна сирота?
Уједанпут са душека скочи,
Небу диже укочене очи.
„Аха!“... викну загушеним гласом,
Ал' јој нешто звекну за појасом.
Уједанпут да чудно одану,
Уједанпут кано огањ плану,
Њојзи срце заигра се врело,
Зажари се оно лице бело.
„Ала, Ала!“... завика из гласа
И потрже бритки нож од паса.
Свеће сјају, ал' нож сјаје живље,
Ал' још живље њено око дивље:
„Ао, грдни јада за менека!...
Ал' сад Ала мени даде лека.“
Па нож гледа, нож у руци сева,
Дивља Ајка на њ'га се осмева:
„Бежи, ноћи, а грани сунашце,
Да јој тиснем ножа у срдашце,
Да отурим што ми сунце брани,
Ала, брже свани и задани!
Па кад Цвете одавде нестане,
Кад му сунце са неба му пане,
Ако неће баш ни онда мене,
Нека мач ми у срце окрене,
Барем ћу се, тужна, с миле руке
Опростити ове горке муке.“
Али, побре, ајдемо из града,
Да видимо шта је другде сада.
Мрак и гора... Пут се туд веруга...
Њиме иде друган украј друга.
Коњаници па и пешадија
Сукћу путем као каква змија —
Змија, брате, црна, дуга, љута,
Да што оста Турака прогута.
Ите Срби, јечи гора тавна,
Ал' су други прошли туд одавна,
Ст(р)анпутицом крај града удрили,
Украј воде путе доватили,
Ту запали дивно у потају,
Ако б' Турци тели завичају.
Украј воде стоји и Милета,
Јер он чуо е у граду Цвета,
Па усте ли Радивој да бега,
Туд је ваља провести крај њега,
Па или је задобити тако,
Или тако, ил' тужан никако.
Срце бије, он шкргуће зуби:
„Ох пријане, заш ме тако уби?“
Језди гором Србадија млада,
Још пушкомет, па ето им града.
Уједанпут викнуше ратници:
„Побегоше из града крвници!“
Глас тај оде од уста до уста,
Помами се Србадија пуста,
Па окупи витезе коњице,
Слегоше се коњи по земљице.
Али Српчић јесте соко чили,
Чини му се е му коњиц мили;
Не би Србу доста брзо било,
Да га носи соколово крило,
Ил' баш с неба она муња сиња...
Та пуста је воља у Србиња.
Једна мала долина се вије
Кроз камење и кроз провалије,
Травом, цвећем, жбуњем окићена,
За песмице дивно угођена,
И за врулу и за те славује,
Ал' се јако сасвим друго чује.
Стоји цика танани шешана,
Стоји звека ножа јатагана,
Стоји вриска коњица претили,
Стоји вика ти јунака чили.
Турци вичу: „Погледај нас, Ала!“
Срби вичу: „Боже, данас фала!“
Месец сину више стене голе,
А да види шта с' ту ради доле.
Ох, Турцима мука ли је вела,
Срб од воде узаптио ждрела,
Други Србин с друге стиште стране...
Шта ће Турци?... Ваља да се бране.
Цика, звека, грдно л' Турчин пада,
Пада јадан откуд се не нада:
Иза сваке стене на њ се пуши,
Не да пушка пушци да издуши;
Још што чине ти србињски ножи,
Ој Турчине, у злој ли си кожи!
„Јако јуриш!...“ Плачи, турска мајко!
Улетео у злотворе Бајко,
Вељу пушку турио о рамо,
Коњем врда и тамо и амо,
Оштрим мачем око себе маше,
Две је љуте посекао паше:
Баш Халила и тебе, Тахите,
Скинуо им главе поносите,
Још посече неког Тахир-бега
И Јусуфа што беше до њега;
Кад се Јусуф с љубом растављао,
Затекô се љуби, обећао
Дивна плена од пуста Србиња,
Дивна плена, танани робиња...
Ох, тешко је српско добит робље,
Српска земља Турцима је гробље:
Каж', Јусуфе, ако није тако? —
Али Јусуф не збори никако:
Српским мачем она српска рука
Пресекла је Туре више кука.
Сече Бајко, не мож' да опрости,
И пресеца и сабље и кости,
Та чудне је руке поуздане,
Ког' удари, ал' баш ни да лане.
Сече јунак, Турадија пада,
Ал' и Бајку ето грдни јада:
Пуче, брате, једна пушка вела,
Погоди му вранца посред чела,
За њом пуче опет једна друга,
Престриже му џевердана дуга
По ремику, кано трску каку,
Задркта се срце у јунаку:
„Ој коњицу, ваздања срећице,
Ао пушко, дража од деснице,
Да љуто ми на срдашце зави!“
Цикну јунак, пешадију сави,
Једним маом удари тројицу,
Шесторо и пада на земљицу.
Али пуче једна пушка лака,
Али тешко удари јунака:
Пушку клету изметнула рђа,
Рђа, брате, не мож' бити грђа,
Тафо неки, — кад се бега, први —
Он му чело, он јуначко смрви.
Љуљну с' Бајко, прснуше му очи,
Два-три крока још унапред крочи,
Онда паде, али грдне јаде
Јоште мртав Турцима зададе:
Три Турчина собом оборио
И на нос им душицу извио.
Оде Бајко, чудо од јунака,
Та земља ће њему бити лака,
Сваку ј' длаку с главе заменио,
Само да га јунак још згубио.
Ал' сад гледни тамо оног тића.
Побратиме, то је попе Мића,
Он се бије с Турци јањичари,
А попева као на свечари,
Кад се ломе те пусте чеснице
И о бардак звекећу купице.
Кажу њега дивна звижденика,
Ал' је опет он Србину дика,
Српско око на њ'га не плакало,
Али Турско јадом прокапало.
Само гледни како ломи Турке,
Како кроји саруке и ћурке!
Ао Туре, већ те жели тајка,
А ти други, већ ти кука мајка,
А ти трећи, та оста ти љуби,
Ко ће одсад да је младу љуби?...
Сече Турке, не да да одану...
Ал' сад ајде на ту другу страну.
Ох мој Боже, где Радивој млади,
Шта од Срба, шта од браће ради.
Проклета му и душа и рука,
Својим гвожђем допануо мука,
На мукама руком се машао,
Живо срце себи ишчупао!
По средини пресече он Рајка,
Остаде му саморана мајка,
Још раздвоји на коњу Радојка,
Чило момче, лепо кâ девојка,
И брата му млађа Радојицу,
Уцвели им на дому сестрицу:
Залуду се браћи својој нада,
Оста ето без заклетве млада.
Ох, Радивој, ал' је срца љута,
Оће Србе да размакне с пута,
Десно, лево мачином потеже,
Пада Србин, али не успреже.
Једно Српче помоли се Богу,
Пушком ђоги сломи предњу ногу,
Опет пали једно момче чило,
Радивоју саломио крило:
У рамену сломи му десницу.
Паде јунак с коњем на земљицу,
Ал' је веће силан на ногама,
Два му ока ко два жива плама;
Мач леваком шчепа Радивоје,
Па загледа то момчади двоје,
Шкрипну зуби, крену мача бритка,
Пресече и ко два прута витка,
Па се вину кроз Турке назада
Де стајаше јадна Цвета млада.
Отвори се чета јањичара,
Упустише свога господара;
Али викну бесни Радивоје:
„Ао Цвето, ао сунце моје,
Кад не можеш сјати оку моме,
Та не дам те, богме, ни другоме!“
Крочи, скочи, већ до Цвете стиже,
Већ јој мача изнад главе диже...
Ао Боже и Богородице!...
Паде мачу, — али из деснице,
Паде за њим бесни Радивоје:
Та чело му прснуло на троје,
Зрно пусто страга му на чело,
Бистри мозак и очи понело.
Овај паде, а ето Милете,
Пробио се кроз Турке до Цвете,
Бије јунак, чини Турком муку,
Проби, разби, па Цвету за руку
И диже (је) на својега зека,
Па одбија Турке од себека.
Млога л' зрна наоколо лете,
Око њега па и око Цвете,
Ал' Турцима пред очима плива,
Сред и срца стра такнуо жива.
Бију Турци, ал' у ветар само,
У то стиже чета српска амо,
Живи огањ на Турке обара,
Да избави свога господара;
Још тргоше оковане ноже:
„Јуриш, јуриш!“... Помози им, Боже!
Као вуци јурише Турцима,
Већ Милете ето међу њима,
Своје злато стискô уз себека,
Па он гони из крешева зека.
Он одану, али како лако
Може бити за часак инако;
Та зрно је то пушчано слепо,
Па не знаде што дивно и лепо;
Та тек што му сунашце изађе,
Како лако па опет да зађе!
Дркће јунак, те из боја ити,
Ал' се бију момци плаовити.
Ал' ко гони онамо кроз ждрело,
Собом носи једно чедо бело?
Залуд мома отима с' нејака,
Кад је пуста снага у јунака.
Ох, Тале је штоно видиш туна,
Што с' отима, дивна је Ајкуна.
Она Талу срце је понела,
Ал' га неће ево мома бела,
Њено сунце остало одзада.
„Пуштај, пуштај!“ виче мома млада.
Али Тале жури свог дорина,
А гоне га три млада Србина;
Они виде мому у јунака,
Ал' не смеду бити из пушака,
Увек пушка није добре среће,
Море убит и оно што неће.
Журе Срби ону кљусад лаку,
Да изблиза ударе јунаку.
Струже доро, ал' би могâ боље,
Да му није некаке невоље;
Није терет што брани трчање,
Ал' то пусто, брате, комешање;
Бежи доро, ал' за часак тињи
Стигоше га жестоки Србињи.
Но да видиш пустога Турчина,
Он устави претила дорина,
Пушку малу на Србе обара
И погоди једног сред недара;
Ову баца, другу пушку вата,
Згоди другог сред белога врата.
Али трећи Србин пушку вати...
Ал' у тај пар Ајка се обрати:
Ох, мој Боже, како чудо зглену,
Цео свет се око њег' окрену!
Ој, Србине, пази, пази, луди!...
Нешто севну, а он се пробуди,
Силни Турчин дору на њ'га нави,
Србин пали, не мож' да састави,
Онда трже сабљу оковану,
Јер већ турска над главом му плану,
Па се куцну с Талом два-три пута,
Ал' је Тале присојкиња љута:
Вешто ману, окиде му главу,
Обори је у зелену траву,
То учини, дорина ободе,
Па с Ајкуном унапредак оде.
„Мируј, Ајко, срце, душо моја!“...
„Пуштај, пуштај! Нећу да сам твоја!“
Залуд Ајка таке речи збори,
Заман јадна отима с' и мори,
Та не би је јунак послушао...
Ал' и ко би своју душу дао?
Лети доро... Ето тебе, реко...
„Мируј, Ајко, сада ћемо преко!“
Рече Тале... Ао вељи јада,
Што ће Ајка кукавица сада?
Јоште мало, па је све пропало...
„Помоз', Ала!“... чедо повикало...
Ала чуо, па јој помогао,
Чудну мисâ уједанпут дао.
Уједанпут отимат се стаде,
Тале мљаше, е му се подаде,
Попусти јој малко беле руке,
Ал' на своје и јаде и муке:
Трже ножа од појаса млада,
Па удари Тала изненада
С леве стране међ' токе од сребра
И међ' она, брате, вита ребра,
Иштети му оно срце живо,
Ал' му млада не учини криво:
Што тражио оно и нашао,
Заш отима што му Бог не дао?...
Ох, срце је од самога Бога,
Кад те неће, не гони никога...
На ограшју већ нестало цике
И те звеке и јуначке вике...
Милета је са Цветом у граду,
Собом одзва Србадију младу;
Ти понели рањенике своје,
Па сад живе и рањене броје:
Отуд мртви педесет видише,
А рањени беше мало више.
Завијају ране рањенима,
А јадују за својим мртвима,
А највеће ту јадују јаде,
Што им, брате, силни Бајко, паде:
„Нема нама, ох, нема нам Бајка,
Та никад га већ не роди мајка!“...
Муч', Србине, весели се саде,
Гледај, болан, што Турчину паде!
Од иљаде, — лоша им нарока,
Не утече ока ни сведока.
Месец гледа тужно кроз облаке
Поломљене коње и јунаке:
И без главе несретне трупине,
Крај трупине главе осечене;
Ту тиквина пуста расцопана,
Ту мождина с праом помешана,
Овде ноге, ту сломљене руке
И остале те јуначке муке.
Гладна тамо кроза провалије
Једна зверка овамо се вије:
Пара месна њу је домамила,
На ручак је дивни поитила.
Веће стиже, види ручка пуста,
Мило му је, облизује уста;
Већ докрочи, ха да првог лати,
Ал' се трже и гори обрати...
Врат' се назад, врати, мрки вуче,
Не бој ми се, тај те не утуче!
То је била најпотоња мука,
На самрти задрктала с' рука,
Ишчупала траве нешто мало,
Али сада свега је нестало:
Душа оде, мртво лежи тело,
Дивно за те и за црве јело...
Ту је тако, али с оне стране
Ко се вије кроз камен и гране?
Давно игра прошла је јуначка,
Ваљда јунак дошао да пљачка?
Иде, иде... на пољу је сада...
Та шта видим, женска глава млада?
Шта је, ко је, и шта тражи туна?
Ох, мој Боже, та то је Ајкуна!
По ограшју млађана се труди,
Срце вели: мора бити туди.
Де гомиле стоје понајвеће,
Тамо млада Ајкуна се креће.
Мало иди, за дуго не било,
Срце Ајку није преварило:
Тамо она нађе сунце своје,
Тамо лежи њезин Радивоје;
По саруку позна га велику,
А још више по јуначком лику.
Познала га Ајка, повриснула,
Мал' од јада тужна не свиснула
Па га онда вади из мртваца,
Те га носи и кроз крвцу гаца;
Полаже га на зелену траву,
Белу руку меће му под главу,
И гледа га Ајкуна сирота,
Не би л' нашла бар штогод живота
Огледа га са свакоје стране,
Али само грдне види ране.
„Мртав, мртав... Ох, помози, Ала!“...
Ово рекла, па ноже спопала,
У срдашце живо се удрила,
Те панула украј свога мила.
И уби се, да веље жалости,
Ал' што знаде, Боже ми опрости!...
Зора зори, ето дана бела,
Но мани се јађана опела.
Ископаше дубоке се раке,
Те ми мртве примају јунаке;
Јоште једна рака стоји туна,
Ту Радивој лежи и Ајкуна,
Ајка грли свога Радивоја.
Боже вељи, то је воља твоја...
Ја се теби и чудим и дивим,
Прими мртве, а ја идем живим.
Ала дивно Турци заглавили,
Ал' је пало и Србиња чили.
Но лако ће све се да накнади,
Док је Срба и Српкиња млади.
Гајде, чауш, коњи под ратови!...
Цика, звека. .. Купе се сватови!
Кум и девер и друго остало —
Ко сте, да сте, што нам до вас стало?
Младожења војвода Милета,
А младица, то је дивна Цвета...
Црква, попа, причест и венчање,
Коло, шала, винце и играње...
Сунце јарко зашло за горицу,
Ајд' младенци, ајте у ложницу.
Ох грлења, ох велика миља...
Бог и гледа па и благосиља...
Роди Цвета синке једнолике
А очине слике и прилике,
Још очина срца и деснице,
Та деснице па још и срећице;
Затим Цвета роди две ћерчице,
Као мајка беу лепотице.
Ето тако ја доврши кратко,
Само вама нек је, браћо, слатко,
А је л' вама, онда је и мени —
А да сте ми здрави и поштени!

(17. IV 1848)

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.