Mileta

Mileta Pisac: Branko Radičević

Mileta

I
Svud veselje i radost i sreća,
Vetrić šuška oko ljupka cveća,
Vrelo bistro po šljunku žubori,
Tice poju po lisnatoj gori,
Pastir pesmu uz vrulu izvija,
Da travica stadu bolje prija:
Sve veselo, svako tera svoje,
Srce moje, ta de li je tvoje?...
Ovamo vas, srbinjske deklice!
Vi ste nebu srbinjskom zvezdice;
Amo i vi, moja braćo mlada!
Da vam kažem nešto od nekada;
Nije malo, nije ni veliko,
Al' je nešto što još ne zna niko.
Čujte zuke moji sad gusala,
Pa ko oće, neka reče: vala.
Moje gusle nove javorove,
U mom srcu javor iznikao,
Ja sam iz njeg' gusle sadeljao,
Sadeljao kako sam i mogâ,
S njima s' bijem od svoga do svoga;
Uz nji pevam što mi na um padne,
I pevaću sve do rake ladne.
Pa kad dođe poslednji moj danak
I kad večni dovati me sanak,
I gusle će u raku lađanu
Razlupane sa mnome da panu.
Al' što peva neće u grob sići,
Doće tice i doće vetrići
I doći će gromovi ozgora,
Trgnut pesme od nemili dvora;
Tice će ih meni da pevaju,
A vetrići po gori pirkaju,
Grom će grmit, pesme kazivati,
Što ne more, to će munji dati,
Munja će i u nebo zapisat,
A ko će mi otuda ih strisat?
Oh, oluje, ao, grmljavine!
Pognale se nebom oblačine,
Posuktale one munje lake,
Pa razdiru nebo i oblake.
Drkće zemlja, pomiče se stena,
Vijar čupa drvlje iz korena,
Mrak je sada, sve sad opet gori...
Bože moćni, sveta ne razori!
Sevnu munja... Gledaj tamo gore
One bele ponosite dvore;
Velji dvori, slava neka stara,
Kažu dvori silnog gospodara;
To razumeš iz pusta kamena.
Al' od mene čujde mu imena:
Njega zovu vojvoda Mileta,
Mlado momče od dvadeset leta,
Blago čedu koja mu se nada!...
Al' o tome dosta je zasada.
Pogledajmo de je junak mladi,
De boravi i što li nam radi?...
Biće junak sred beloga dvora;
Bacio se njemu na prozora,
Na desnicu naslonio glavu,
Te on gleda Božu velju slavu:
Kako vijar oblacima vije,
Kako munja u rastove bije...
Sevnu munja, sa neba se svali,
Ukraj dvora rast jedan zapali:
Valjda tela dvoru gospodara,
Da se malko s njime razgovara,
Pa kad doma ne našla junaka,
Tela mu je ostaviti znaka,
Da poznade da je dolazila,
Da je seja brata polazila.
Itra munja brata ima doma,
Ta na nebu strahovita groma,
Ali ona i na zemlju pala,
Pa mi i tu jednog izabrala.
Grom sileno strelicom poteže,
Al' Mileta ništ' mu ne uspreže.
Ta junak je ovaj soko sivi,
Čelik tvrdi, ta baš oganj živi!
Grom se čudi, kad ga u boj vidi:
Takog brata ni munja s' ne stidi!
Mileta je otišao zorom,
Da lov lovi onom čarnom gorom,
Ema što će, mora štogod tući,
Mora doma kaka plena vući:
Kad ne idu čete na Turčina,
A on traži zverke po planina,
Kad ne seče Ibre i Memede,
A on bije vuke i medvede;
Ubije i, oseče im glavu,
Pa je nosi sebeka na slavu...
Mileta je otišao zorom,
Da lov lovi kamenom i gorom;
Do oruža i srdašca svoga
On ne ima druga nijednoga.
On se vije klancem i grmenjem,
On se vije i gorom i stenjem;
Ali danas loše mi je sreće,
Nigde zverka pokazat se neće.
Oko podne eto preko puta
Prelete mu lagana košuta.
On je gleda: od takova brava
Slabačka je za junaka slava;
Što ne more da zubom naudi,
Zašto na to da šešanu trudi?
Amo mečku, amo mrka vuka,
Nji on traži, no mu zaman muka.
On se vije po stenju i gori,
Nigde zverke, zalud on se mori.
Pred veče je, al' pusta zapara
Jošte ljuće na zemlju s' obara,
Jer vetrića što pređe imade
Ujedanput sasvim ga nestade...
Sve je mirno, i žbun i drveće,
Ni se travka, ni se listak kreće,
A tičice mukom zamukoše,
Svoja gnezda tražiti odoše.
Sve je mirno, ka u kakom grobu,
Sve se nada nekom strašnom dobu.
Ta pogledaj samo, od zaoda
Već se diže neka nepogoda.
Gledaj onu mutnu oblačinu
Kako s' vije nebu niz pučinu.
Već se čuje bura iz daleka,
Već se čuje groma amo jeka,
Već su ovde munje i gromovi,
Već ka zemlji viju se rastovi.
Oblačine već su mutna krila
Više gore lisne se povila,
Uji vetar sve više i više,
Veće kaplje padaju od kiše...
Oh moj Bože, sad je sasvim tavno,
Kô da nojca spustila se davno,
A sad eto te nebeske vatre,
Kô da oće celi svet da satre.
Uka, buka, strašno gora šušti,
Strašno kiša iz oblaka pljušti,
Grom prolama nebo i oblake,
S neba sukću one munje lake,
Vijar čupa rasta iz korena,
A ljulja se i brdo i stena;
Nebo, zemlja, sve se uskomeša,
Sve zajedno oće da se smeša...
Bože silni, to na tvoju diku,
Al' pomozi Mileti jadniku!
Mileta je mokar ća do kože,
Al' je junak, te podneti može:
„Da je lepše, bilo bi mi pravo,
Samo, veli, nek je srce zdravo...“
Ta srce mu pusto od kremena,
Ne plaši se bure ni vremena.
Al' mu, bogme, ni prvine nesu,
Da ga vetri po gorici tresu...
Noć je svuda, po gori je tavno,
Ali bure nestalo je davno,
Oblačići ka svojima ite,
A nebesa zvezdama se kite;
Još se mesec na nebesi javlja
I čuje se po gorici slavlja,
Peva slavulj sa dubove grane,
Peva pesmu, ta nema joj mane;
Al' de mane, pobratime mio,
De tu mane, što Bog naučio?
Nema čuda do od višnjeg Boga!...
No glednimo sad junaka svoga.
U pećini jednoj je Mileta,
Tamo bura sagnala ga kleta,
Tamo uma vatru naložio,
Pokusnuo, lulu popušio,
Pružio se niz tu pustu struku,
A pod glavu podmetnuo ruku;
Drugu vernu, onu pušku dugu.
Tu je jedna, drugom grli drugu;
Spava junak, zdravo se umori, —
Nije šala vazdan drž' po gori.
Spava junak, vatra kraj njeg' tinja,
Čuvaj, Bože, divna mi Srbinja!
Jedva zori, al' on već na nogu,
Pa se moli golemome Bogu;
Šaru laća, baca je o ramo,
Gorom šeće i tamo i amo;
Šeće junak, al' ne misli kući,
Još on misli štogode utući,
Te premeće goru na sve strane
I preskače stene i bezdane.
Al' zaludu, sunce granu veće,
No mu lovu niotkuda sreće!
Reče junak: „Da grdne nevolje!“
Al' je opet zato dobre volje.
Ta ču li me, pobratime mio,
Ko veseo tuna ne bi bio?
Tako jutro, take okoline.
Ko tu ne bi skakô od miline?
Nebo vedro, zelena gorica,
Sunce sjaje, a pala rosica,
Puno rose: drvo, cvet, grmenje —
Sjaje rosa kô drago kamenje.
A sa grana one tice mile
U popevke divne udarile.
Oh moj Bože, tako krasna gora
Da li more biti bez izvora?
Mileta nam od lova ožedne
I požele malko vode ledne;
Od svog često išâ zavičaja,
Al' do ovog još ne došâ kraja;
Zato junak eto i ne znade
De studenca u gori imade.
Pa dovata pred sobom stazicu,
Da okuša junačku srećicu,
Stazom odi, stazica ga vodi,
Niz goricu sve niže i niže,
Dokle jednom u dolu ne stiže;
Pa kad prođi pored nekog žbuna,
Ali nešto zažubori tuna,
Pa korači dva do tri koraka...
Oh radosti puste za junaka!
Pred njim teče iz kama vodica,
Bistra, brate, bistra kâ suzica.
Pade junak, napi se vodice,
Te još umi svoje belo lice.
Tice poju, a vrelo žubori:
„Odmori se!“ kao da govori.
Mileta se bacio u travu,
Na desnicu naslonio glavu;
Iz daleka zvoni klepetuša,
Divno zvoni, al' on je ne sluša,
Od lova mu telo malo trudno,
Al' odmora srce nije žudno.
Po glavi mu misli se premeću:
Kad god junak u goru zamakô,
On proklinje svoju lošu sreću,
Uvek štogod ulovi dojako,
Jal' medveda, jali barem vuka,
Ali sada... to je grdna muka!...
Već dan drugi, a plena nikaka,
Grdna muka to je za junaka.
Ta gnjevi se ne mož' biti gore,
Misli gnjevne još ga veće more...
Klonu ruka i glava mu mlada,
Prevari ga sanak iznenada.
Al' Mileta grdan sniva sanak:
Sniva junak, e, kâ juče, lovi,
Pa ne može ništa da ulovi,
Pa, kâ juče, diže s' olujina,
Pljusak pljušti, ječi grmljavina:
Sad sve gori, sad kâ noću tavno,
A vijuče vetrina pomamno.
A on luta gorom kroz planinu,
Te pred jednu stigao pećinu,
Pred nju stiže, pa se i ustavi,
Kosa mu se podiže na glavi:
Čudna nešto otud na nj se sjaje,
Misli junak: ko je, Bože, šta je?
Al' se krenu to čudo iz mraka,
Te spopade u stravi junaka:
Medved beše... Zaman on se brani,
Jer nikako ne mož' da s odbrani.
Medved noktim' spopao ga teško,
Već mu kida to meso viteško,
Već na zemlju crnu ga obara,
Već mu čupa srce iz nedara,
Već... oh, Bože!... On se iz sna prenu,
Pa desnicom ka srdašcu krenu.
Da li nešto zaista ga davi?
Da l' je medved mamen i na javi?
Skače junak, sav u smrtnom znoju,
Pa dovati vernu šaru svoju,
Te na jednu stranu ... gleda,
Al' se ništa tu videti ne da
I na drugu sada se okreće,
Oće l' videt onde šta, ol' neće...
Šta sad stoji kao kakav kamen?
Pre ko krpa, zaš' je sad ko plamen?
Nešto vidi... Zašto ne udara?...
San je i to, misli on, zacelo,
Čini mu se, e biti ne more,
Da na javi take ima stvore.
Kao munja beše poskočio,
Al' kad spazi, sav se skamenio:
Ni se miče, nit' otvara usta,
Ta lepa je preko mere pusta!...
Ali brzo dođe on sebeka,
Pa je momi ove reči rekâ:
„Bogom sestro, pravo mi govori,
Što li činiš u toj pustoj gori?
Ko te mladu dognao ovamo
Gde živuju divlje zverke samo?
Kaži bratu, ako si devojka
I ljucka te odojila dojka;
Kaži bratu, ol' devojka bila,
Oli čarne ove gore vila.
Jera čudo, veruj mene, tako,
Sele moja, ne vide dojako,
Pa oli si iz gorice vila,
Ol' te barem vila odojila.“
Tako pita devojku Mileta,
A junaku odgovara Cveta —
Cveta, pobre, jeste ime njeno,
Još je moma junačko koleno,
Jer da beše lošega kolena,
Kada vide junaka mamena
Kako sinu od zemlje i trave,
Bi utekla od goleme strave, —
Cveta jedva da se s mesta mače,
Čula rečcu, pa ovako zače:
„Zdravo, brate, junače neznani,
Zdravo bio kakono i znani!
Što me pitaš, kazaću ti pravo,
Pravo, brate, tako bila zdravo!
Nisam, brate, ove gore vila,
Ni me vila belu odojila.
Na domu mi ostanula majka,
Imam tamo i stara babajka;
Dođo amo da umijem lice,
Da donesem majci jutrenice.“
Ovo reče pa studencu ode,
Lice umi i natoči vode.
„Moram doma, majka mene čeka.
No, junače, ti si iz daleka,
Jera misliš, kô što reče amo,
Da ovdena žive zverke samo,
A ne znadeš sred ove gorice
Bele dvore Rajka Žeravice.
Gledaj samo kraj ove rudine
De se bele iz šume zidine:
To su dvori Žeravice Rajka,
To su dvori mojega babajka.
Dođi k nama, svak te rado čeka,
Jer si, vidim, putnik iz daleka;
Majka, seja za tebe se boje,
Jer si samac ostavio svoje...
No ljuto se mlada zagovori,
Valjalo je da sam već na dvori.
Zbogom ostaj... No kad otle pođeš,
Nemoj naši dvora da mimođeš.“
Take reči izgovori moma,
Pa stazicom udarila doma,
Al' dva-triput evo s' obazrela
Dok za drvlje zamaknula bela.
A Mileta?... O, gledni ga mlada,
On se seća nečeg od nekada;
Velja misâ mozga mu se vata,
Velja misâ, divna, umiljata.
Oči njemu od radosti gore,
Pravo krače stazicom na dvore,
Već i njega nesta u drveću —
Pomoz', Bože, i podaj mu sreću!
Gle od kama ...
Puškarnice divno probijene,
A učesto stakleni prozori —
Vidiš, brate, gospodski su dvori.
Al' pred dvorom zelenika trava,
A na travi šarena ponjava:
Svom je ocu prostrla ćerčica,
Tu mi sedi stari Žeravica.
Davno starac odrvô se sanku,
Raduje se gostu na uranku.
Al' već stiže vojvoda Mileta,
Već travicom do starca došeta,
Živa Boga njemu je nazvao
I u ruku jošte celivao.
„Dô ti dobro, sine nerođeni,
Nerođeni kâno i rođeni!“ —
Reče starac, pa seda junaka;
A dolete ćerčica mu laka.
Nuto, pobre, njene puste muke!
Nosi jela, te od svake ruke,
Nosi piva, ljute šljivovice,
Pa je toči u zlatne čašice,
Nosi bela leba šeničnoga,
Nosi mlada sira mekanoga,
Sira, brate, od svoje kravice,
Koju rane njezine ručice,
Sama ga je mlađana pravila,
U kačicu sama ga stavila.
Još je druga tu oklizotina,
Kako, brate, da je carevina.
Kusa starac i kusa Mileta,
A služi im ubavica Cveta.
Pa je onda 'vako započeo:
„Čujde, sine, što bi znati teo:
Otkuda si, i ko ti je majka?
Koga kažu rodna ti babajka?
Da si dete roda gospodskoga,
To ja vidim i iz oka tvoga;
Još kada te tu pogledim mlada,
Spomenem se doba od nekada,
Spomenem se svoji mladi dana,
De imado jednoga prijana,
Kao junak beše nam on dika,
A istoga kao ti oblika.
Zato kaži što je moja želja:
Koga mi ti kažu roditelja?“
Tako pita Rajko, sablja stara,
A Mileta njemu odgovora:
„Pravo ću ti sve ja kazivati
Što si, oče, rad od mene znati.
Oca svoga jedva sam poznao,
Za detinstva moga on je pao,
Sa Turcima u boju krvavu
On je slavno izgubio glavu;
Njega zvau Zmaj-Ognjeni Rade...“
— „Zmaj Ognjeni?... Ta ko za nj ne
znade!... “
Oh, srećice starcu iznenada!
Tu Miletu on ogrli mlada,
Starini je i milo i teško,
Pa ga ljubi u čelo viteško,
Jošta proli dve goleme suze,
Pa ondaka 'vako rečcu uze:
„Oh moj sine, znam ja oca tvoga,
Oca tvoga, pobratima svoga...
Ja i Rade besmo kô dva brata
I za mira i za pusta rata;
Beše l' mirno, zajedno smo bili,
Po gorici sa puškom odili
Kroz kamenje, rastovik i cerje,
Premetali pred sobome zverje;
A kad dođe vreme za junaka,
Svak pojaha svoga konja laka,
Pa zajedno, dragi sine moj,
Potekosmo u krvavi boj.
Kad iđahu do dva pobratima,
Jad nosahu vavek zlotvorima.
Mlogi su nas Turci osetili,
Mlogi na nos pred nama s' pobili,
A najgrđe što imaju jade?
Te činjaše Zmaj-Ognjeni Rade...
Ta ne bija ni ja kukavica,
Al' on beše nama perjanica.
Kad upade, kada Turke savi,
Odma krvca sve polje poplavi.
Otkad krst se sa nekrstom lupa,
Niko krsta bolje ne okupa
Ta u krvi u zlotvorskoj kletoj,
Desno krilo bi on veri svetoj.“
Ovde starac malko se ustavi,
Te pomuča, pa time nastavi:
„Za jednoga boja žestokoga
Beše muke dosta za svakoga;
Svak činjaše koliko mogaše
I pred sobom Turke razgonjaše.
Ja od čete beja ponajprvi,
A vas crven od zlotvorske krvi,
Kad al' eto jedne junačine,
Kao kake mutne oblačine.
„Stani, stani, ti momče zeleno!
Mloge si mi dočekô pošteno,
Dosta si mi drugova zgubio,
No i tebe Ala je ubio.“
Ovo reče, te pušku spopade,
Pod pazuo ranu mi zadade,
I zrno mi na pleća izlete,
Al' mi srcu ne učini štete;
Vrela krvca iz rane pokulja,
Ja na sedlu malko se zaljulja.
Ća iz boja okrenut konjica,
Al' ne dade silna poturica,
Već dopade, dimiškijom manu;
Ja podmetnu mača na obranu,
Ali pusta sablja u junaka,
Pade sablja kao munja laka,
Te mi mača po pola preseče
I u desno rame me zaseče;
Ao sine, moji grdni muka!
Klonu meni niz dolamu ruka.
Ukraj mene Srba nijednoga,
Sve s' uplaši a od jada moga;
Ta strašno ga beše i gledati,
A kamoli njemu udariti!
Opet manu prokleti Turčine,
Da mi glavu sa ramena skine;
Već pomisli: tužan, nema ništa! —
Kad mi zrno kraj uva propišta,
Te udari Turčina sred čela
I obori sa konjica bela.
Jer Rade je bio nedaleko,
Te junački zlotvore je sekô,
Sekô ljuto; na druga gledao,
U nevolji njega ugledao,
Te dovati onu šaru dugu
I pomože od samrti drugu.
Da, Rade mi život održao,
No loše sam uzdarje mu dao!...
Čujde samo, moje dete milo,
Čujde, čujde, što je posle bilo.
Od rane se onda prenemoga,
Pado donje sa konjica svoga;
Al' skočiše do troje Srpčadi,
Digoše me sa zemljice mladi,
Poneše me krvcom niz rudinu,
U dvorove Silić-Milutinu.
Kada bija u prebeli dvori,
Dođo k sebi i oči otvori,
Pa šta prvo pred sobom sam gledô?
Beše, sine, jedno divno čedo,
Od četrnest godina je bila,
Ama lepša nego bela vila.
Gledaše me brižno, žalostivo,
Ta srce mi ponela je živo.
Ukraj odra vide jednu štaku,
A podalje opet jednu baku,
Slomile je preteške godine,
Ona nosi neke vidarine.
Baka ova beše bajalica,
Bajalica, vešta lekarica,
I za dve-tri nedeljice dana
Pomože mi od preteških rana.
I svi ljudi venjahu ondaka,
E to čudo učinila baka;
No ja mišlja da od svega leka
Više meni pomogla je seka.
Oprosti se rane i nevolje,
No moglo je jošte biti bolje.
Kad se krenu, sevahu mi grudi,
A ni ruka ne beše po ćudi,
Jer kad vati tog mača plamena,
Kô da trza ruku iz ramena.
Al' dobiću jednu sitnu knjigu
Koja velju učini mi brigu;
Sitna knjiga 'vako govorila:
„Vodenicu munja ti spalila,
Jošte tuča što udari juče
Vinograd ti u cvetu potuče,
Gledaj kako da si brže doma“, —
Te ja tako i učinim oma.
Sa svim sam se lepo oprostio,
Domaćinu jošte govorio:
„Zdravo mi je Cveta omilela,
Draža mi je i od danka bela;
Oh dajde je, daj je, oče, meni,
Da mi majku na domu zameni!“
A on na to dugo ne odgodi:
„Doved' svate, svom je dvoru vodi.“
Oprostim se, pomolim se Bogu,
Dojam konja, pa nogu pred nogu,
Jer zbog rane mora polagano,
Pa sutradan stignem doma rano.
Sve ja nađem kô što knjiga piše.
Al' je moglo jada biti više.
Ja pomisli na ubavu Cvetu,
Te prežali celu sreću kletu;
Osta doma šest nedelja dana
I ozdravi sa svime od rana.
Ali dotle, Srbinu na jade,
I Krajine s Turčinom nestade;
Pa se onda svoje Cvete seti
I premisli u svojoj pameti,
I tu smisli da je vreme veće
Svoje druge vatati se sreće;
I pozvati odsvuda drugove,
Da su meni smesta u svatove.
Latim divit i ta pera laka
I pokidam dva do tri tabaka,
Ta tabake artije prebele,
Odem pisat knjige prevesele.
Već ispišem dva do tri komada,
Al' gle meni knjige iznenada!
Knjigu sitnu Zmaj Ognjani prati,
A u knjizi ovako me brati:
„Bogom brate, knjigu poslušajde,
Pa meneka na vesele ajde,
Ja isprosi divotu devojku:
Da si meni dever uz devojku.
Pitaš, čiju, brale, — to ne pitaj,
Sedlaj konja, na vesele itaj.“
Ja nakitim što sam bolje mogâ
I sebeka i konjica svoga,
Skupim druga nekoliko tada,
Pođem Radu... Ao moji jada!...
Koga god sam putem sukobio,
Svaki grdnu reč je govorio,
Svak veljaše za mojega Rada
Da je Cveta gizdava mu mlada;
I ta rečca kao ljuta zmija
Oko srca meni se savija.
Pa ajd' napred, po dola, po gora,
I stigasmo Radu blizu dvora.
Tu mu nađem brata najmlađega
De ogleda konjica svojega.
Odma junak onamo poita,
Pa ga brzo ovako zapita:
„Kaž' za brata, ti momče krilato,
Da l' uzima Silićevo zlato?“
— „Jest' istina, a Boga mi, brato,
On uzima Silićevo zlato.“
Dotle jadan jošte ne verova,
Al' mi pamet ubi rečca ova.
Sve s' okrenu, dovati me tama,
Spopade me ta gnjevna pomama,
Pa okrenu konja niz rudinu,
Ne obraća glave na družinu;
Niti traži putanje ni puta,
Ta rana me osvojila ljuta,
Lati s' gore, pa drž' kroz grmenje,
Te preskaka klade i kamenje;
Jošte nago preko jarka neka —
Tu je mene ištetio zeka;
Jeste konjic jarak preturio,
Al' je prednju nogu salomio.
Pade konjic, i ja s njime pado,
Ali odma od zemlje ustado,
I proklinja što sam živ ustao,
Što svog vrata nesam sakrhao.
Dado pleći konju salomljenu,
Te pešice kroz goricu krenu.
Ali stiže za mnom drusto moje,
Vidi drusto šta je i kako je,
Vidi drusto zeka slomljenoga,
Svak mi od njih nudi konja svoga,
Još me svaki od nji zapitkiva:
„Šta je, Rajko, a za Boga živa?“
Svaki tede meni da pomože,
Al' mi udri u srdašce nože.
Ja dovati mača plamenita,
Pa družini na susret poita;
Ja mlidija, došli su za mnome,
Da se jadu podsmevaju mome;
I bi ti se pokrvili tuda,
Da me s' oni ne manuše luda.
Svi su mene oni bili krivi,
Ta Bog neka oprosti mi živi,
Toga časa ljudi svikolici
Činjahu se meneka krvnici...
No da s' manem časa najgorega,
Najgrđega života svojega,
Pleći dado zeki i družini,
Dođo peške svojoj postojbini.
Ja tek doma, al' gle Rada amo:
„Pomagâ Bog!“... A ja ćuta samo.
Opeta je Rade govorio:
„Šta je tebe, pobratime mio?
Šta je tebe, a tako ti Boga!
Zar ti druga ne poznaješ svoga?“
— „Ti si bio, al' si kurvić sada,“
Ja Ognjanu zače iznenada,
Idi meni ispred oka, zmijo,
Brže idi, vavek proklet bio!...“
„Oh, moj Rajko, zbori, pa me čuj!...“
Aja opet ruži ga i psuj!
Ali planu Zmaj Ognjani Rade,
Pa ovako besediti stade:
„Neću, neću, i tako mi Boga,
Prekoračit više praga tvoga!
Zbogom ostaj, moja vero lepa,
Da gadno li đavo te pocepa!“...
Grdno mi se rastadosmo tada,
Al' je moglo grđi biti jada!
I samo je bila Božja volja,
Da ne beše međ' nama pokolja...
Prođe zatim do pola godine,
I ja ću se oženiti, sine,
Svi mi druzi na veselju bili,
Tu igrali, rujno vince pili —
Rada samo ne bijaše moga,
Jer od stida zvat ga nisam mogâ...
Dok sam ranjen jadan bolovao,
Na ograšju Rade je ostao.
Još kad ono iz Cvetini dvora
Domu svome rad' poslova mora,
Boj prestade, a Rade se vrati
I u dvore de bolova svrati.
Rade divan a struka visoka,
Lica bela, sokolova oka:
U njega se Cveta tad zagleda,
Zaboravi na meneka bleda.
Krasan beše on junak na svetu,
Nigda lepšeg ne vide mladetu.
Ta da zdrav sam s njim uspored stao,
Rade lepši bolje bi s' dopao.
Jošte došâ sa pola krvava,
Puno, brate, nasekao glava,
Puno četa razbio Turčinu,
Zadrmao dinu carevinu,
I de god je dvoje-troje bilo,
Za njegovu s' mišku govorilo.
Tako Silić reč je poturio,
Moju mladu Radu poklonio,
Tu me Silić ljuto prevario.
Al' što li je Rade kriv tu bio?
Ta on nije, siroma, ni znao,
Da od oca momu sam iskao...
Za godinom godinica prođe,
Glas meneka tužan amo dođe,
Niza lice proli suzu tešku:
Pade Ognjan na polju vitešku!
Oh, žâ mi je ...
Žao mi je prežalit ne mogu,
E viteške u grob metnu kosti,
A meneka tužnu ne oprosti“...
To izusti, grunuše mu suze,
A Mileta 'vako rečcu uze:
„Mani, otac, našto bi suzio?
Otac mi je tebi oprostio.
Bija detić od petnajst godina,
Seko s ocem silnoga Turčina;
On se rani i pade sa konja,
I ta reč mu beše najpotonja:
„Ču li, sine, svojega babajka,
De potraži Žeravicu Rajka,
Kaži njemu, sve mu prašta Rade.“
Ovo reče, Bogu dušu dade.
I gle, kako tede blagi Bog,
Te ja nađo druga njegovog.
Oca nemam, ja sam sinak tvoj,
Sina nemaš ja sam sinak tvoj,
Seja moja jeste ćerka tvoja,
Ako Bog da, skoro ljuba moja.“
A moj pobre, ala ti se žari,
Al' se kuva, ala ti se vari,
Al' se vrti kraj ognja pecivo,
Al' se sprema to rumeno pivo!
Još gužvače pa i gibanice
Peku, brate, lake kuvarice;
Još je ovde svakoje zaslade,
Kako, brate, de svašta imade.
Radi čeljad, a Cveta nadgleda,
Sad privata, a sad zapoveda,
Ta vredna je, Bog je podržao,
Pa Mileti za ljubovcu dao!
Eto časti Srpčića starina,
Čast gospodska pod nebom milina,
Samo šteta, pobratime mio,
Što ti divan tuna nesi bio.
Tri već dana, al' još nije dosta,
Još ne pušta Rajko svoga gosta,
Te ga vodi u svoje šljivike,
I na njive i u uljanike,
Pokazuje stoku nebrojenu,
I ostalu pustu carevinu.
Još da vidiš pustoga veselja,
Kada dođe ta sveta nedelja!
Svirac svirnu, za srdašce lati,
Te se kolo pred crkvom uvati:
Kolo vodi vojvoda Mileta,
Za pas mu se uvatila Cveta.
Ala, brate, divni dvoje ljudi!
Svak ih gleda, svako im se čudi,
A od usta do usta žubori:
„E Bog jedno baš za drugo stvori!“
Divotom su kolo isturili, —
Oh, divni su, predivni su bili!
Još su plao kolom zavijali,
Celo kolo mladi nadigrali.
Ode nojca, sviće danak peti,
Tu Mileta doma se oseti;
S njim se prašta Rajko Žeravica
I dade mu mamena konjica:
„Evo konja, ne zaboravi nas,
O jaši ga, a u dobar čas!“
Cveta sprema brašnenicu tanku,
Te se prašta s gostom na uranku.
Uzja junak, pa konja obode,
Pa niz polje kao munja ode.
Al' da vidiš pustoga starinu!
On za konjem gleda niz dolinu,
Od mila mu srce se raskaka,
E odrani takvog konja laka.
Ali Cveti na jade se dalo,
Volija bi daje lošij' malo,
Pa se moli u sebeka Bogu,
Ne bi l' zeko salomio nogu,
Da joj zlato vrati se nazade.
Al' Bog mome ne slušao mlade:
Plaim krokom konjic poljem krače,
Pa u goru zelenu zamače.
Proli Cveta tu suzu golemu,
Pa s' okrete ka dvoru svojemu;
Bog bi dao, te sa grđi jada
Nigde nikad ne suzila mlada.
Već Mileta dojezdio doma,
Ma je evo otišao oma,
Te on traži jednog pobratima,
Jer drugoga na domu ne ima.
Milenko je skupio družinu,
Pa krenuo nekud na Krajinu.
Al' na domu našô je drugoga,
Ta drugoga, Radivoja svoga,
Pa mu kaže što je i kako je,
Kaže njemu i za zlato svoje;
Na sve strane sveta golemoga,
Kaže, nema čeda takovoga,
Ta ni vila, ni zvezda Danica
Ne bi njojzi bila drugarica;
Danica nam nosi bela dana,
Cveta lepša i od bela dana.
Tako junak svoje zlato fali,
Pomoz', Bože, sreću mu ne smali!
Mrak je jošte, jedva zora zori,
Stoji jeka po šumnatoj gori,
Jeku čine konjanika dvoje,
Mileta je to i Radivoje.
Radivoju srce poželelo
Da ugleda Cvetu, čedo belo,
Pa se žure kroz lisnu goricu,
Da poode Rajka Žeravicu.
Laki konji, a prelepo doba,
Ala lete pobratima oba;
Gora nosi za konje travice,
Za konjike konji brašnenice.
„Moje sunce eno sjaje onde,
Dede, zeko, još ponesi donde!“
Kod Rajka su obojica bili,
Častili se, rujno vince pili,
Uzjahali te konjice mlade,
Vratili se domu svom nazade.
Jezde gorom oni obadvoje,
Al' je nešto čudan Radivoje,
Čudna neka vatila ga sjeta —
A kraj njega veseo Mileta.
Ispočetka po koju zborahu,
Al' sad mučke goricom jahahu.
I Mileta gleda druga svoga,
Čini mu se sjetan dozlaboga,
Krupno nešto uči u pameti —
Žao beše vojvodi Mileti.
Seti s' Cvete pa se i prepade,
Pa ovako govoriti stade:
„Šta je tebi, brate Radivoje?
Otkad zlato ti ugleda moje,
Nešto teško nosiš u nedrima,
Pa od svoga tajiš pobratima;
Još me čudno gleneš kadikada,
Da me strava sveg spopada mlada.
Od mene si pobro ti stariji,
Stariji su, kažu, pametniji,
Ta misliš li o Cveti mojojzi,
Nađe l' mane ti kake na njojzi?
Kaži, brate, ako Boga znadeš,
Što na srcu svome ti imadeš.
Moj po Bogu ti si pobratim,
Kazuj brže, da se ne mučim!“
Na ovo je junak Radivoje
Malo lice razvedrio svoje;
Jošte reče: „Ču li me, prijane,
Tvome zlatu ja ne znajem mane;
I što god je na svetu divote,
Sve to ona za sebeka ote.
Oh, uzmi je, nećeš se kajati,
Ona će ti danke da pozlati.
A što seta dovati mi lice,
Svoje sam se setio sestrice
Štono lane, Bog joj dušu prosti,
U grob spusti svoje mlade kosti.
Krasna l' beše, kad beše na svetu,
I na tvoju dosta nalik Cvetu.
Pa stoga sam malo neveseo,
Eto, brate, što si znati teo.“
Taku reč je Radivoj zborio,
Mutno lice malo razvedrio.
Beše l' setan baš zato zaisto?
Je l' mu srce kao lice čisto?...
Bar Mileta misli da je tako.
Srce njemu opeta je lako,
Opet misli misli umiljate,
Misli junak na kićene svate,
I na Cvetu i njino venčanje,
I na divno s njome živovanje,
Te mu srce igra od radosti...
Oj mladosti, ubava mladosti!
Samo onaj za tebeka znade
Koji drago na srcu imade.
A ko nema, nebo ne video,
Jer sebeka sam ga je oteo...
Ali ču li: kuc, kuc, te na vrata
Blago mene, evo moga zlata!
Oh, pesmica neka mi je prosta,
Al' zasada svakako je dosta.

(1844. u proleće)

II
Gledaj gore, pogledaj domove,
Gledaj, brate, onu momčad mladu,
Svak ostavlja stado i volove,
Srp i kosu, njivu i livadu,
Pa se eto od miline skače,
Oštri one plamenite mače,
Jatagane, ubojite nože,
Ogleda i o ovnujske kože:
Gvožđem manu mišica njegova
Pa udara runa ta sirova;
Gvožđe ljuto kroz runo proleće,
Ni se miče, ni se runje kreće,
Samo ono de gvožđe udara
Ko zbrijano o tle se obara.
Momče seče, pa već unapreda
Šta će biti, preveseo gleda:
Već on vidi mnogu tursku glavu
Kako pada u zelenu travu,
Već je vidi na nož nadevenu,
Već on sniva o junačkom plenu.
Glava misli, srce se osmeva,
Pa od puste miline popeva.
Momče iti svojemu konjicu,
Udara mu tvrdu potkovicu,
Bije, kuje, naokolo s' ori,
Ploču kuje a uz potkov zbori:
„Tvrdo gvožđe, budi tvrde vere,
Nemoj meni učinit nevere!“
Svak sad vata tanka dževerdara,
Pa se 'vako s njime razgovara:
„Oj služi me, moja puško duga,
Posluži me kano verna druga!“
Jedan veli: „... puško, kô dojako“
Drugi veli: „... kano babu moga“,
Treći opet ne zbori nikako,
Gleda pušku, gleda mača svoga,
Pogleduje tu desnicu ruku,
Sjaju s' oči kâno mrkom vuku,
Sastavio one strašne veđe,
Gleda kroz nji niz brkove smeđe,
Strašni brci pali po rameni,
Kânda zbori: „Zdravo samo meni,
Zdravo budi, desnico viteška,
Srećo moja, turska muko teška!
Izdaj, puško, maču, salomi se, —
Ti, desnico, samo ne daj mi se!
Dok je tebe, biće i pušaka
I oruža svetla svakojak!“
Tako zbori Srbekanja ova,
Pa oprema praa i olova.
Svud se sprema, svud se žuri živo,
Pra, olovo, piće i jestivo —
Seja znade šta bratu valjade,
Pa najlepše sprema što imade,
A ni majka starica ne kunja,
Već rad' sina tamo amo cunja,
A vojnima ljubovce lagane
Brašnenice spremaju tanane.
Ali jedna stoji nad naćvama,
Zamešuje brašno suzicama,
Nju je čudna spopanula tuga,
Čini joj se, izgubila druga,
U snu njojzi sunce pomračalo,
Pa s' na zemlju dole stropoštalo.
A krom dragog njezino srdašce
Nije znalo za drugo sunašce,
Ta tek što joj na nebesa granu,
Pa joj eto već za goru panu.
Dve nedelje e ga ogrlila,
Pa da nosi jako smrt nemila!
Teški jadi srce dovatiše,
Jadno srce suzama obliše:
„Danci moji, slatki li mi biste!
Ao suze moje, gorke li ste!“
Sunce sede, danka nema više,
Puste tmine zemlju ogrliše;
Nebo vedro, a sjajne zvezdice
Divno dole uprle s visine.
Samo, brate, Mile nesretnice
Nigde zvezde, te baš ni jedine.
Ona ide s vojnom do postelje
Jeca jadna, roni suze velje:
„Dakle, sunce, jošte samo sada,
Sada samo pa više nikada!
Ao, Bože i Bogorodice,
Pomozi mi, sinje kukavice!“
Tako ona tuži, rida mlada,
Srce puca od golema jada.
On je teši, ovako je kori:
„Muči, zlato, ludo ne govori,
Ta i dosad u boj sam odio,
Pa ti svagda zdravo doodio,
San je, veruj, san je laža stara,
Mozgom krene, pa srdašce vara.
Da će sunce s neba da se zgruva,
Kad Bog živi nega svetu čuva?
I mene je do sad čuvô blago,
Pa će i sad dragu vrnut drago.“
Ona opet: „Nikad, oh, nikada
Više meni nema te nazada!“
Svu noć tako jadna procvilela,
Svu noć oka jadnica ne svela.
Tek se zora pomolila bela,
Okolina oživela cela,
Svud oruže kroza maglu sevka,
A čuje se junačka popevka,
Mač i konjic i ta duga puška, —
Blago onom ko je glava muška!
Momci poju a konjici vrište,
Eto idu braći na ročište:
Ročište je kula Miletina,
Sa junaštva slavna od starina.
Kad nadomak veće beu kuli,
Nekolike puške izmetnuli,
Da se čuje, da se napred glasi,
Kako Srbin časa ne počasi.
Puče puška, a gorica jeknu,
A od kule ubavo odjeknu;
Braća čula, braća s' osetila,
Brackoj pušci pušku isturila.
Stade žubor po tanane kule,
Stade žubor i okolo kule:
„Bre na noge, dovataj oruže
Koga jošte godinice služe!
Pa se lati te puste pašnjače,
Pa pripaši ubojite mače,
Turi plećim' šešanu tananu,
Pa prioni konju i kolanu!“...
U to doba drugi sustigoše,
Pa se tako braća sastadoše,
Upitaše za zdravlje viteško,
Što će Turkom dodijati teško.
S kule sišâ beše i Mileta —
Srbu sveta, Turkom sablja kleta.
Pa je njemu govorio 'vako:
„Ti ćeš doma ostanuti jako,
Dosta amo još će biti drusta,
Pobratime, sve sokola pusta,
Divnu pomoć pokreni za nama,
Da zlotvoru udvojimo muku,
Da udrimo tim orlušinama,
Da zbijemo zube mrkom vuku,
Da skramo roge pasje vere,
Što nam oće srce da poždere.“
To Mileta ... rekao,
Te po drustu svuda razgledao,
Traži tuna okom još jednoga,
Još jednoga pobratima svoga.
Al' kad vide da zalud gledaše,
Već za njega zapitati ćaše;
Al' eto ti ovamo Milenka
I on vodi pretila zelenka,
Za njim krače ljuba verenica
Kao krpa bleda nesretnica.
A Mileta pobri poitio:
„Kako si mi, pobro, uranio?“
— „Dobro, brate, sutra mislim bolje.“
Al' je veće putovati konje:
Sa svi strana beše sad ljubljenja,
I ljubljenja, pa još i grljenja,
I još suza dešto u potaje,
Kô što, brate, kada se rastaje.
Mloga ljuba tajno zasuzila,
Ma ne suzi Milenkova Mila;
Suza tekla, sad je nema više,
Silni jadi suze zadušiše.
Stoji jadna od kama prilika,
Lice bledo kâ u samrtnika,
Oko joj se čarno ukočilo,
Ona ne da svoje sunce milo,
Sunce milo, ali na zapadu,
Pomoz', Bože, njenom veljem jadu.
Već Milenko zelenka se lati,
Već ga oštro bakračlijom vati,
Već ti gleni ljube nesretnice,
Ona skoči zeku za vođice:
„Ne dam, ne dam!“ kô van sebe vrisnu,
Pa vođice oberučke stisnu.
Planu junak kâno oganj živi,
E ga ona osramoti ljuto:
„Puštaj, ljubo, Bog t' ubio živi!“
Ali ona spopanula kruto:
„Neću, bogme, pređe me utuci,
Pomoz', Bože, mojoj slaboj ruci!“
Naže snagom junak Radivoje,
Otklopi joj ruke obadvoje,
Oturi je silno od konjica,
Pade o tle ljuba nesretnica,
Pade o tle pa se obeznani,
Ao danče, zlo li joj zadani!
Sad junaku opet žao bilo,
E poturi tako svoje milo;
Za čas ode celi gnjevni plamen,
Tuga pade na srce kô kamen,
On uzdanu, a dve suze grke
Padoše mu na te smeđe brke.
On pogleda milu zlatu svome,
Pa pogleda tad nebu vedrome,
Kô da veli: „Oh, ti odozgore,
Pomoz' jako, jer niko ne more!“
To Mileta beše opazio,
Pa se svoga zlata osetio,
Još je svome drugu govorio:
„Oj, čuli me, pobratime mio,
Ostaj doma, a tako ti Boga,
Ne ostavljaj tako zlata svoga;
Ima dosta ko će boj da bije,
Ostaj doma, prosto neka ti je!“
Kad Radivoj rečcu tu začuo,
Od srama je kô oganj planuo
„Oj Mileta, moj Mileta,
Okle dođe rečca ta ti kleta?
Ko je žena nek uzima prelu,
Ja ću bogme ovu pušku velu.
Proklet bio koga žene splele
I junački mozak mu zanele!“
Ovo reče, zelenka obode,
Pa ti poljem pred družinu ode.
Osta jadna Mila na zemljice,
Priskočiše njojzi drugarice.
Pa je zovi, tari, vodom skropi,
Dokle jadna oči ne otklopi
I ugleda opet bela dana
I njegova sunca ogrejana.
Ao dana, svima, svima dana,
Ali Mili tama sa svi strana;
Svima granu sunce ogrejalo,
Mili samo za goricu palo.
Nova dana, opet nova muka,
Ona s' diže da iznova kuka,
Kuka sada, pa će i doveka,
Na 'vom svetu za nju nema leka...
Oh ta mani i tugu i jade,
Pa pogledaj te junake mlade!
Topot, zveka... a silna prašina
Podigla se kâno oblačina,
A kroz oblak, oh pogledaj, druže,
Kako sjaje to pusto oruže!
I još toke i ta tvrda puca
Štono kažu kako srce kuca!
Srce kuca, oko bistro seva,
Oh, ta ču li kako se popeva?
„Oj konjicu, brže na zlotvore, —
Samo gvožđe vadi se iz kore,
Kupi polje, nosi kroz planinu,
Brže, brže, kuku dušmaninu!“
Momci poju, konji se slegoše,
Pa za sobom polje otiskoše;
S obe strane gore i brdine,
Oni jezde putem po sredine.
Gora njima žuborom se divi,
Tice poju: „Da ste nama živi!“
Sunce stalo od velje miline,
Pa se smeje ozgo sa visine,
Jera taka momka odabrana
Ne videlo od Kosova dana.
Oj Kosovo, krvi prokapalo,
Tu se naše sunce saurvalo!
Tu u srce grom nama udrio,
Al' ga nije silen rasturio,
Sa srca je samo spala rđa;
Nesu momčad od kosovske grđa:
Soko, veruj, sve sokola rađa,
A videćeš, da l' pesma pogađa.
Lete konji i s njima junaci,
Al' su brži orli i oblaci:
Oro glasa razneo po gora,
E se dižu Srpčad na zlotvora.
Kud prolazi viteška družina,
Svud je čeka koja desetina.
„Zdravo“ vikne, šešanu opali,
Pa s ostalim unapred navali.
Sve sam soko, da mu nema para,
Oće biti jada od šalvara.
Sunce sede, konji se smorili,
Al' ka kuli veće i smašili,
Ta ka kuli starine Novaka,
Ta staroga srbinjskog junaka,
Tu su bili veće drugi stigli,
Pa na noge sadaka se digli:
„Dobro došli!“... a i: „Našli bolje!“...
Ta celo se zaorilo polje.
Sastaše se braća, izgrliše,
Izgrliše pa se izljubiše.
Mile s' seti kule i čardaka,
Planu srce, mače s' noga laka,
On se vinu kuli uza stube —
Nesu časi da se ludo gube...
Al' zaš pričat, šta je gore bilo,
Kad se sasta i drago i milo,
Što ću pričat, kad to svako znade
Ko god, ko god, zlato tu imade?
Gluvo doba — svud je veće tavno —
Dogoreli ognji već odavno.
Kraj ognjišta svud junaci pali,
De su pali, onde i pospali,
Taj na leđi, onaj porebarke,
Zagrlili one duge šarke;
Tako drugan kraj druga počiva,
Pa o plenu junačkome sniva.
Sam Milenko ne sklapa očiju,
Čudne misli po glavi mu s' viju;
Kraj ognjišta on zamišljen sedi,
Pa pred sobom ugaricu gledi,
Kako tinja, kako da dogori,
Zaš li njega sanak ne obori?
Aoh braco, san je čudna beda,
De se lupa, tu se spati ne da:
Kada lupa, udara u uvo,
Ne pomaže tu ni doba gluvo.
Još je gore, kada sred nedara
Srce jadno tugom zaudara,
Kad ukrste misli svakojake,
Kako munja kroz mutne oblake;
Jedna misâ za drugome iti:
Kako beše, kako l' more biti?...
Pa kad udri jošte grom taj ljuti:
„Bože, Bože, na što ovo sluti?
Avaj mene, dakle baš zanago
Nikad više, kâ što reče drago?“...
Tako Mile — on to glavom beše —
Take misli njega saleteše.
Al' zamalo... tu mu konjic rže...
On iz misli preteških se trže,
Pa pogleda niz to ravno polje,
Protre oči, a da vidi bolje:
Crven tamo, kâ da nebo gori.
„Šta je ovo? Zar već zora zori?“...
Tako Mile misli u sebeka.
Ujedanput... i topot i j eka:
Jedan konjik posred noći tavne
Goni amo konja preko ravne...
Već je blizu... od njeg' puška ciknu,
A uz ciku junak vako viknu:
„Ta na noge!... Turci udariše,
Udariše, vodu pregaziše,
Biju, kolju, robe, pale, ruše...
Joj, Srbinji, kud će vaše duše!“
Kâ grmljava a na smaku sveta
Sve uzdrma ova rečca kleta.
Pograbiše konjice lagane,
Pritegoše sedlane kolane
I još one ibrišim-tkanice,
Pa u sedlo, te drž' za vođice.
Stade njisak ata i paripa,
Svak odmila upropice đipa,
Nogom bije, a ušima striže,
Modar plamen na nozdrve liže,
Bi istrgli ruke iz ramena,
Da su momčad lošega koljena.
Sa kule se strča i Mileta,
A za njime poitala Cveta,
U ruci joj luč veselo gori,
Dragog prati, pa mu 'vako zbori:
„Ajde, dragi, Turkom zajam plati,
Pa se dragoj zdrav, veseo vrati;
Kad sam mlada pala od junaka,
I da grlim oću ja junaka.“
„Zbogom!“... „Zbogom!“... Oni se
rastaše...
Tu vremena više ne bijaše,
Već Mileta latio se zeka,
Odmila je konjic van sebeka,
Vrišti, igra, bije nogom lakom —
Al' de ne bi pod takvim junakom?
Ta otkako konj nosi junaka,
Baš nijedan ne poneo taka.
„Zbogom!“... „Zbogom!“... Već tutnji
rudina,
Proguta i nojca i tavnina...
Još se topot čuje, al' zamalo,
Naskoro je i njega nestalo.
I odoše, Bog im pomogao
I na Turke što pređe nagnao!
Veće svanu, veće sunce granu,
A junaci slaze niza stranu,
Stranu jednu golemu, visoku,
Gnjevnu suzu u junačkom oku.
Oni vide jade pred sobome:
Dim se digâ ka nebu vedrome
Sa svi strana sa ravne zelene,
Ta šumama divno okićene;
Onde selo, tu gori palanka, —
Ala, brate, žalosna uranka!
Ovi jadi, ta nevolja teška
Raspalila sva srca viteška,
Latiše se ti klanaca tesni,
Poleteše kako vuci besni.
Gle i sada, oh, pogledaj tuda,
Prema njima Turci janjad luda;
Kad god u grm janje se zanelo,
Nikad jošte runa ne iznelo.
U čete se vojska podelila,
S brda sišla, u grm zagazila.
Prva četa, nju vodi Nedeljko,
Drugu četu vodi silan Veljko,
Treću vodi Podgorica Rajko,
A četvrtu Kosoviću Vlajko,
A pred petom tu mi vidiš Gojka,
Mlado momče, lepo kô devojka,
Al' je, brate, guja prisojkinja,
Žešće od njeg' nema u Srbinja;
Ta tek što je, moj brate, nastao,
Dvadest turski glava već stukao.
Jošte beše, brate, šesta četa,
Tu prednjači vojvoda Mileta,
A za njime Milenko je nagâ,
Obojica kâ dva brata draga.
Uz Milenka još je jedan pristâ,
Sam on samcat, kažu, vredi trista,
Ime mu je Jeroglavac Bajko.
A kaki je, moja mila majko,
Kakva pleća, a kakova brka,
Kakva oka i pogleda mrka, —
Ta našto mu puška i pašnjača,
Našto paše ubojita mača? —
Samo, brate, da okom prevali,
Pa da Ture o zemlju se svali!
Ao Bajko, Bog ti pomogao!
Mlogim li si divno dohakao!
Glavam' turskim nema nigde broja
Što sarubi čila miška tvoja.
Lugom vode puti na sve strane,
Srbi idu da Srbina brane,
A neka i, Bog im pomogao
I na Turke što pređe nagnao.
Od svij' prvi Mileta je bio
Što na Turke silan nagazio.
Lugom išâ sata nekolika,
Ujedanput od pušaka cika,
Pa poteci malko unapreda,
Pa već i dim pred sobom ugleda.
„Juriš, braćo!“... Kliknu na družinu.
Ta ovo je bojak vaistinu:
Udarili starcu Milutinu,
Udarili Turci na torinu;
Iza prošća Srbi su zapali,
A tvrdo i Turci opasali,
Opasali kano ljuta guja,
Glava njojzi Ćoroviću Muja,
Pa se biju ognjem iz pušaka
I prosiplju krvcu od junaka.
Ture oće, Srbin ne da stada,
Pe eto ti s obe strane jada.
Milutine divna je starina,
Osamdeset prisukâ godina,
A ko vidi kako puškom bije,
Rekao bi, ni trideset nije.
Oko njega devet je sinova,
Devet, brate, sivi sokolova.
Puškom bije, kanda i ne zgađa,
Al' svakoja Turčina pogađa.
Živo svaki dovati i tresne,
Pa Turčinu u srdašce kresne:
Ao brate, valjani junaka,
Već trideset zgubiše Turaka!
Škripi zubi Ćoroviću Muja,
Ciči, brate, kano ljuta guja:
„Jala, Turci, sramota vas bilo,
Ta de li je, de sokolu krilo?
Nas je dvesta, a nji desetina,
De sad 'vako drž'te Kaurina.“
Tako Mujo rabri Turadiju,
Pa obode suru bedeviju
I uskoči silan u torinu,
Te učini juriš na starinu.
Ali puče jedna puška mala,
Puška mala, al' još manja šala:
Na nju Ture ščeka Milutine,
Zamrsi mu mozak u tikvine;
Zveknuše mu prazne bakračlije.
Ali jako dođe najstrašnije!
Bože mili, ko da te ne fali?
Al' kad Turad besna se raspali,
Bakračlijom konjica udara;
Na osvetu svoga gospodara
Lete Turci kâno mrki vuci,
Gole nože u desnici ruci.
Pade Ibro u zelenu travu
I ispusti svilenu zastavu,
Za njim pade jedno Arnauče,
Ta čelo mu na četvoro puče,
Pade Asan, Bog ga satukao,
Jer on majke svoje ne slušao:
Ona rekla: „Ne id' na Srbinja,
To je, Ale, guja prisojkinja!“
Pusto umlje amo ga zanelo,
Srpsko zrno srce mu raznelo.
Pade Memed i pade Alija,
Ujede i ona srpska zmija,
Pade, brate, mladi Mustaj-aga,
Na domu mu osta ljuba draga,
Ljuba, brate, jedva dovedena,
Dovedena, jedva naljubljena;
Osta ona sama nesretnica,
Ta da kuka kâno kukavica,
Vojnu puče utrobica bela,
Srpska puška nju mi je raznela.
Pade od nji jošte nekoliko,
Ali što je, da je još toliko:
Deset Srba, Turak' dve stotine —
Šta će jedan na dve desetine?
Uskočiše Turci već u tora —
Pomoz' Srbu, Bože, odozgora!
Juriš čini Usein Stojanu,
Al' ga ščeka Stojan na šešanu,
Sred prsiju prozor mu otvara,
Ugrabi mu srce iz nedara,
Al' i turska jedna puška kresnu,
Pa Stojana te u sisu desnu,
Te kroz prsi udari ukrivo,
Pokvari mu ono srce živo.
Osman ljuti Stojana pogubi,
Al' mu oće i da glavu srubi;
Stojan pade, a Osman dopade,
Manu sabljom, al' Boško ne dade,
Uždi pušku Boško, sivi soko,
Pa Turčina baš u slepo oko.
Osman pade, a Omer dopade,
Ali samo na goleme jade:
Okresnu ga Boško po saruku,
Odseče mu onu desnu ruku.
Jeste mlado jošte momče Vuče,
Ali gledaj kako Turke tuče,
Sad za pušku ne beše vremena,
Zato skida glave sa ramena;
Al' zadobi četir grdne rane,
Ruke duže ne mogu da brane,
Al' nit' uče, nit' se junak žali,
Ta da braću kako ne ražali.
Manu rukom i snagom ostalom
Pa udari Sulju puškom malom,
Provrti mu ... pašnjaču
I prebi mu straga rtenjaču.
Ljuljnu s' Ture, o zemljicu pade,
Al' i Vuka tu snaga izdade:
Pade i on, ščeka ga ledina.
Leži Srbin, brate, kraj Turčina,
Pa s' još jedan na drugog mrgode;
Ako duša iz tela i ode,
Oh, te ako na drugome svetu
Njine duše jedna drugu sretu,
I onde će puste se pobiti,
Al' drukčije i ne more biti:
Srb i Turčin zlotvori doveka,
Tu ne beše, ni će biti leka.
Al' pogledaj sad onog jadnika!
Milutinu čedo ponajmlađe,
Već i njega loša kobi snađe:
U grlo ga pogodiše belo,
Klonu noga i klonu mu telo.
Ukraj njega vidiš Milutina,
On priskoči da privati sina,
Jednom rukom svoje čedo vata,
Drugom rukom gađa na Ferata:
Ferat sina njemu izgubio
Što od sviju najmiliji bio.
Starac kreše, ne mož' da opali,
Kreše drugom, ne mož' da opali.
Što iz sina krvca poletila,
Pušku malu njemu zatopila.
Veće junak oseća po teži,
Da iz sina laka duša beži;
Spusti njega na zemljicu crnu.
Njega spusti, Feratu se vrnu;
Manu mačem, joj, golemi Bože,
Samo Srbalj tako udrit može!
Od udari Ferata u ramo
S leve strane pa na desnu amo,
Presekô mu ramo, grudi, toke,
Toke zlatne od četiri oke,
I presekô na pušci jabuku —
Sve presekô ka desnome kuku;
Ne bi gvožđu odolelo ljutu,
Da Toliko još beše na putu:
Tako Srbin bije vaistinu,
Kad udara na osvetu sinu.
Puške ciče a krvca se lije...
Ali evo Srbu pogibije!
Cika, zveka, pade veće Branko,
Pade Boško, te pade i Ranko:
Turska puška, a na tursko zrno,
Odnese mu ono oko crno.
Al' se svaki divno zamenio,
Desetoro svaki je zgubio.
Još se ne da najstari Milija.
Bog je njega divno sačuvao,
Još mu rane Turčin ne zadao,
Uza nj pristô bratac Radisave,
A uz ovog opet Vladisave.
Grdne su i spopanule rane,
Al' se jošte silovito brane;
Svaki vidi, mora se umreti,
Al' i braću oće da osveti.
Jošte gledni starca Milutina:
Grdne rane dopao starina,
Leva mu je salomljena ruka,
Al' je mala to za njega muka:
Starac klikće: „Blago li ga meni!
Divno l' dedu i sebe zameni!“
Seče glave i prebija nože,
Tu Srbinju srećica pomože.
Cika, cika odnekud sa strane,
Puška pušci ne da da izdane.
Motaju se Turci iz sedala:
„Amo, kardaš, eto ljuti zala!“
Svi se Turci maom obazreše,
Pa na onu stranu poleteše.
„Složno, Turci, glete u menena,
Niko nama ne ugrabi plena!“
Selim krabri Turadiju mladu,
Pa na doček tura u paradu.
Ali viknu junak iz gorice:
„Drž' te, braćo, Turke izelice!“
Veljko beše onaj vitez pusti,
Da ugrabi janje iz čeljusti,
Ta onome, brate, tursku vuku. —
Al' sad amo, da mu vidiš muku.
Ispadoše sivi sokolovi,
Ispadoše iz gore Srbovi,
Divan juriš Turkom učiniše,
Živim ognjem na nji udariše,
Puške puču, pra pred okom gori,
Sva se gora naokolo ori.

(III)
Oj Parize, ti srce Francije,
Oj Francijo, srce sveta cela,
Tvoja slava svr neba se vije...
Ta srce si mlado mi ponela.

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

Gle je veće de prelazi Rajnu,
Ka istoku tamnome se kreće.
Oj Srbijo, da l' je vidiš sjajnu,
Kako amo ponosito šeće?
Ta doba je, puštaj želju tajnu!
Ol' će sada, oli nikad neće!
Ustaj, ustaj, britkim mačem plani,
Preko Drine sestrice zadani!
A ti, Bosno, što s' ne krećeš tude?
Da zadugo ti mrtva ležaše!
Zar ne vidiš: ritine su lude
Čim se čvorci po gradini plaše!
Gledaj samo te šalvare ude,
Zar ne vidiš da se poderaše?...
Ustaj, pirni, ne počasi časa —
Pa Turčinu ni traga, ni glasa!
Crna Goro, kami na kamenu!
Kami, kami krvavome dinu,
Da posuknu niz klanac i stenu!
Drži odžu za pustu vratinu,
Da ti više na braću rođenu
Ne guguće kâno na mrcinu!...
Oh, doba je, čini juriš svako!
A ja zasad još ću eto 'vako.
Nojca ode, a beli se zora,
I beli se čador do čadora;
Dva okola jedan prema drugom
Pružila se onom ravnom dugom,
Dugom, brate, dugom i širokom,
Jedva bi je premerio okom.
Gojko, Rajko, Mileta, Nedeljko,
I još Vlajko i taj silan Veljko
Sa Turcima de se udesiše,
Udriše im, ljuto i izbiše.
Bog Srbinje pogledao s neba.
Beše za nji dosta pusta leba,
Povratiše blago sirotinje,
Da junake jadna ne proklinje,
Dinu puste salomiše roge,
Sakraše i glavu i noge,
A što zdravu odnese lubanju,
Sve se slomi amo u poljanu,
Serašćeru sreću propoveda,
Pripoveda, za srce ujeda.
Škripi zubi Arslan Solimane:
„Ala, Ala, čekaj dokle svane!“...
Ode nojca, bela zora zori,
A bele se po polju čadori,
A serašćer kroz okola svoga
Ukraj gore vidi još jednoga:
„Bre aferim, crni kaurine!
Evo meni tebe sred ravnine...
Gore ustaj, ko još junak drema,
Nek' se vojska na dušmana sprema!“
Glas taj ode, sve na noge đipi,
Celi oko u časak uskipi:
Taj prianja konju i kolanu,
Taj ogleda mača i šešanu,
Taj skraćuje, taj popušta stremen,
Onaj gleda kako stoji kremen
Onaj opet, je l' pouzdan čanak,
Vidi junak, biće težak danak.
Žubor svuda, sve se na boj sprema,
A ni Srbu sada se ne drema,
Na noge su i Srbinji mladi.
Ali gleđi što Mileta radi:
Ustao je junak pređe zore,
Al' ga evo čudne misli more,
Srce mu je i ladno i teško,
Kam mu legâ na srce viteško;
Svu noć junak spavao je mirno,
Sanak ludi mozga mu ne dirno,
Al' zato je baš mu najčudnije,
Što mu srce tako prazno bije.
„Ta kud će se, Bože, to denuti?
Da l' ću junak danas poginuti?“...
Ovo reče, pa na polje brže,
Lati zeku, u sedlo se vrže:
„Gore, braćo, eto beli zora,
Ta na noge, juriš na zlotvora!“
Razviše se zastave svilene,
Krenuše se dve vojske silene,
Silna jedna s broja golemoga,
Druga silna s srca junačkoga.
Gledaj, brate, grom ga pokosio!
Gle koji se Turčin naturio,
Bi se, bogme, kuga umorila,
Pa opet ga ne bi pomorila.
Ali sada pogledaj Srbina,
Prema Turkom nije ni petina,
Al' sve junak te mimo junake,
Krstaš orô što vodi oblake,
Mutan oblak štono munju nosi,
Da Turčinu srdašce pokosi.
Tutnji zemlja, konjanici sukte,
Čila srca od veselja bukte,
Pešadija puške zagrlila,
Pa za njima tragom se savila.
„Juriš... ne daj!“ i „Ala il Ala!“...
Bože mili, na svemu ti vala!
Pobiše se, već i stade vika,
Stade velja ti pušaka cika,
Posuktaše iz korica mači,
Nad poljem se začas naoblači,
Ta od pusta dima iz pušaka
I od pare konja i junaka.
Sunce granu, al' oblak legao,
Niko kroza nj sunca ne zgledao.
Ali tešto, ta nije ni trebe,
More, sunce, biti i bez tebe!
Poznao bi Srbljanin Turčina,
Poznao bi Turčin Kaurina
I po noći, kad je najtavnija,
Kad ni mesec nit zvezdica sija.
Okle plamti?... Puška kreše vela —
Eto dosta za bojak videla.
Bože mili, ta de li je Cveta,
Ta da vidi što čini Mileta,
Kako s' pred njim Turci pobijaju
Ka s pred vetrom trske savijaju;
Mačem maše, lete turske glave,
Kâ pred kosom što padaju trave.
Četir bega i pet ljuti aga
Salomila ova pusta snaga,
A drugima manjim junacima
Što dohaka i broja ne ima.
Najpotonja što bijaše muka,
Beše sinak Neten-begov Nuka;
Jedinca ga majka je imala,
Na vojsku ga stara ne pustila.
„Nemoj, ago, ostavi Nukana,
Ne vodi mi moga bela dana.“
Tako majka govorila draga,
Al' na silu odveo ga aga;
A tek što se po ograšju vini,
Preseče ga Srbin po sredini.
Neten-bega spopade ljutina,
E on vidi posečena sina;
Ta kako će da se vrati ljubi?
(„Ala!“... viknu, pa škrgutnu zubi.)
Pa potrže dimiškiju kletu,
Pa poteče sinu na osvetu.
Tri Srpčića posekao bela,
Tisnuo im dušicu iz tela,
Do Milete dok zgradio puta,
Na nj napao kao guja luta.
Hej Turčine, kud si se nagnao?
Ta već te je đavo potkovao!
Manu mačem vojvoda Mileta,
Dočekao Neten-bega kleta.
Oj Turčine, loše si srećice,
Ispade ti sablja iz desnice!
Oj Mileta, ti gromovni plame,
Ti preseče ono levo rame,
I još pleće, i to srce živo,
Kraj ložice sukće mač ukrivo,
Kroz pašnjaču i toke od srebra,
Pa izlazi na ta desna rebra;
Pola mesa na konju se ljulja,
Vrela krvca iz srdašca kulja,
Pola leži dole na rudini,
Pa se valja eto po prašini,
I još glava i desnica ruka, —
Ode aga baš i bez jauka!
Oj Mileta, Bog te podržao,
Ta ni Marko bolje ne sekao!
Ti zaštedi, e Turčina zgubi,
Da ne daje izgovora ljubi,
Što od majke jedinca oteo,
Pa za srce kukavnu ujeo...
Al' odatle dva do tri koraka
Gledni onog turskoga junaka,
Crna oka, krvava pogleda,
Kud li, bolan, dugom puškom gleda?
Oh Mileta, sad će da obori,
Da ti srce viteško sagori!
Pomoz', Bože, puče jedna diljka,
Pa istera oko na potiljka,
Al' ne, pobre, onom srpskom sinu,
Veće pustom srpskom dušmaninu.
Puška divna baš od Bajka planu,
Te udari onu smrtnu ranu,
Baš mu mrko oko isterao,
Čim Miletu krvnik zagledao.
Ao Bajko, svud si de te treba!
Baneš kano grom iz vedra neba,
Tek se makneš, pa već i usmrtiš,
Divne l' jade Turadiji prtiš!
Lati mača, oh, pogledaj, brato,
Soko munu u vrapčije jato:
Lete čalme, a lete i ćurci,
Lete glave, lete s konja Turci,
Kad mač sevne, već i Ture zevne —
Amo, Srbe, da ti srce pevne!
Pište Bajku zrna oko glave,
Al' ne smeju udrit ga od strave,
Ta strašan je, ubio ga Bože, —
Ali drugi, bogme, i ne može!
Al' eto ti amo Liman-paše,
Na Bajka se zmija nagonjaše,
Žao mu je predivnoga drusta,
Što stamani ova sila pusta,
Pa se amo junak zaletio,
Ne bi l' braću kako osvetio.
Kuda, pašo, kuda li zabrava?
Vidiš, ludi, e ti s' njija glava!
Planu Bajko, pa desnicom manu,
Desnu ruku okide Limanu.
Ali šta je to takom junaku,
On dokopa sablju u levaku:
„Grdna rana neka ti je prosta,
Al' mi nije, kaurine, dosta!“
Ciknu Lima, većma se naljuti,
Pa se Bajku još jednom uputi.
Oh, mač bojni svagda mejdan deli,
Al' ga Bajko stište zubi beli.
Čudo beše, ali ne znam kako,
Ali čudo bijaše svakako:
Konj varaknu, i za časak tili,
Dohakao Bajko turskoj sili;
Golom rukom prionu Turčinu,
Zaljulja ga, pa s njim o ledinu,
Srpski konji Ture pregaziše.
„Nije dosta? — Sad eto ti više!“...
Reče Bajko, mač u ruci sinu,
Pa kroz Turke kâ munja se vinu,
Zvizga, cika, i vika, i vreva,
Al' pred Bajkom ko to desno seva?
Milenko je... ono srce vrelo
Daleko ga u Turke ponelo.
Konjic vitez, gospodar viteže,
Mač kaljeni divno l' Turke reže,
Četir bega i pet ljuti aga
Polomila ta srbinjska snaga;
A zeko mu zgazi dva Turčina,
Dva Turčina, dva begova sina,
Ta baš one klete poturice
Murto-bega, ljute izelice;
Mladi momci, tek brčići trgli,
Al' se sinci na babajka vrgli:
Srbe seći ceo život beli
Besni Turci ocu se zakleli.
I bi bilo jada od Srbova,
Al' pomože zeko i potkova:
Ostaše im ljube verenice,
Ostaše im jadne kukavice,
Jedna od nji jedva naljubljena,
Druga, kažu, i nenaljubljena,
Samo, kažu, negde u senjaku
Da se dala željnome junaku
Pre svatova kad se sukobiše,
I to dvaput, jedni kažu više;
Al' kako je za ljubu uzeo,
Odma drugu Mejo poželeo.
Eto, brate, eto mu imena,
Trglo mu se pusto iz korena;
A drugome beše ime Ramo...
Ali sada pogledajde amo,
Pogledaj im oca Murto-bega,
Pod Turčinom doro mi se slegâ,
A Milenko ustavio zeka,
Pa Turčina na mač britki čeka;
Turčin gađa, puca puška mala,
Ali puška misli da je šala,
Baš u glavu Turčin Srbu zgađa,
Zgađa dobro, no loše pogađa:
Opali mu tu divnu kićenku
I prosu mu kite po zelenku,
Ni ranice Srbinj ne dopade.
Al' Turčina ovo gorko stade:
Ud'ri Srbin turskome junaku
I prebi mu sablj(u) u balčaku,
Drugom ud'ri nad desnu zvezdicu,
Siknu maču na levu vilicu,
Pade o tle čalma, perčin, čelo,
Zadrkta se i klonu mu telo,
Pa trupina niz konja se vije,
Zveknuše mu prazne bakračlije.
Vrišti konjic, žali gospodara,
Gospodara, prijatelja stara;
Ali Srbin svak' veseo pevne,
Kada taki pod mačem mu zevne:
Mloge l' srpske majke j' ojadio,
Mloge l' Srbe prevarom zgubio,
A najgrđa beše najpotonja,
De pogibe Miloš i Radonja.
Ko dva bora tanka i visoka,
Tanka brka, sokolova oka,
Ta belička i krasna i zgodna,
Poznao si da su braća rodna.
Na kumstvo i Murto-beg uiti,
Kulu svoju glavam' i(m) okiti;
Čula jade sestra Anđelija,
Pociknula kâno ljuta zmija,
Te povadi od pojasa nože
I ubi se, pomozi joj, Bože!
O, tako su divna braća bila,
Šta će bez nji ovdje seja mila?
Murto-bego, đavo te izlegô,
Pa u kola svoja te upregô,
Nećeš videt divotne hurije
Da o vratu pusta se savije;
Ti zagazi u krvavi brčak,
Bićeš đavlu divan čalabrčak!
Oh Milenko, miške li je jake,
Lomi konje, sablje i junake:
Tog po sredi, onoga po glavi,
Mloge l' bule on u crno zavi!
Tu je lepo i krasno i dobro,
Al' na drugu ajde stranu, pobro,
Da vidimo što nam radi Veljko,
Da l' dobija, da l' gubi Nedeljko?
Silan Veljko, vatra žeravica,
Svak' mu momak ljuta ubojica,
Al je evo ljutu guju našâ:
S njim se bije oni Raman-paša.
U paše su sve čudni junaci,
Mutni, brate, kâ mutni oblaci,
Od nekud i kažu preko mora,
Deno sunce prži odozgora,
I zato su momčad pregorela,
Al' odela i saruka bela,
Strašna oka, straovita lika.
Al' baš to je za Srba prilika;
Srb zlotvore oće da osvoji,
Al' i oće da se malko znoji.
Seče Veljko age i begove,
Seče Raman pomamne Srbove,
U nji njine ugledaju s' vojske,
Pa zlotvoru dele rane svojske.
Svaki junak jeste ljuta zmija:
Svud se gubi, nigde ne dobija;
Sve mi pada junak do junaka:
Ali napred niko ni koraka.
Zgubi Veljko onog Derviš-bega
I Sinana što beše do njega,
Dva krvnika, oba jednolika,
Đavo im se u srce ušika;
Oko neke s' mome zavadili,
I bi jutros ljuto se pobili,
Al' serašćer zovnu na Srbina,
I rastavi dva silna Turčina,
Rastavi i, al' i ne pomiri,
Al' im Veljko srce divno smiri:
Pomoli se Svetojzi trojici,
Skide njima glavu obojici.
Seče Raman i pogubi Raška
I kraj njega ubavoga Draška,
Dva blizanca rumena i bela, —
Rano l' i je majka poželela;
Jesenas se teli da ožene,
Osta jadna majka bez odmene:
Jednom paša rasekao čelo,
Drugom grlo presekao belo.
Seče Raman, sve glave poleću,
Al' mu s puta Srbi se ne kreću:
De ko pane, tamo drugi stane,
Pa ne dadu paši da upane.
Ciči Raman kao zmija ljuta,
Bocnu đoga, da načini puta;
Vrisnu đogo, visine se maši,
Al' na jade to bijaše paši.
Veljko otle bio podaleko,
Zato pašu šale ne dočekô,
Već šešanom udrio Turčinu,
Prosuo mu niz pleći moždinu.
Ali, brate, to da vidiš sade,
Kada Turkom poglavica pade,
Jalaknuše kleti, povrviše,
Kâ smušeni Srbu udariše.
Nesta smesta od pušaka cike,
Umukoše male i velike,
Posuktaše noži okovani,
Poklaše se momci odabrani,
Vataju se za grudi viteške,
Malim puškam' čine jade teške,
Al' ne praom, brate, već junački:
Drž' za grlić, pa udri kijački;
Puču čela, kraju se rebra,
I lome se te toke od srebra.
Joj, kako se vojske uoštrile!
Stoje mrtvi, brate, na gomile,
Ama niko uspregnuti neće,
Već ko može u boj se zapleće.
Oh moj Bože, kosovska pokolja,
De pomozi kome ti je volja!
Ol' Turčinu oli, Silan, Veljku,
A ja idem onamo Nedeljku.
Oh Nedeljko čini Turkom muku,
Već pogubi ... Zuku;
Al' eto ti na njeg' Abdul-bega,
U Turčina nema ga boljega;
Tri Srbina već na zemlju svali,
Pa sad pušku na Nedeljka pali,
Ali puška od gose je gora,
Zgađa Srba, pogodila dora
Baš u čelo de zvezdu imaše,
Lake noge smesta ga izdaše,
Pade konjic sa gosom u travu;
Skoči Turčin Nedeljku po glavu,
Al' je Srbin začas već na nogu,
Pa se moli onom veljem Bogu
I vije se zemljom i travicom
A bratimi s puškom ubojnicom,
Te iz trave junak posegnuo
Puškom malom Ture pod pazuo
I sasu mu zrna lamparice,
Raznese mu bele utrobice;
Ljuljnu s' Ture na svome konjicu,
Pomože mu Srbin na zemljicu,
Maši mu se đogu na ramena, —
Tako, Srbe, divna ti imena!
Sahit-paša, turska poglavica,
Al' Srbima ljuta ubojica, —
Krvca teče kuda silan šeta, —
Dva srbinjska zgubio momčeta,
Baš Uroša i baš Svetozara,
Slabo im je degod naći para;
Onaj skakô skoka junačkoga
I preskakô dvaest četir noga,
A Svetozar, ona vatra živa,
Svakom kamen junak odbaciva.
Njemu Halil srubi desnu ruku,
A Urošu drugu dade muku,
U kolenu nogu mu slomio
Puškom malom, ta Bog je ubio!
S obe strane ima dosta jada,
Onde bojak, onde junak pada,
S obe strane momčad odabrana,
Baš ne zna se koja gubi strana,
Koja gubi, koja li dobiva;
Pusti bojak, žeravica živa,
Guta turske i srbinjske sine,
Ne zna sreća kuda da se vine.
Vikne l' Halil na Turke junački,
Idu bome Srbi pozadački,
Kad Nedeljko vikne na Srbove,
Opet Turci idu na tragove;
Sad je tako, a sad je onako,
Ali drugda sasvim je inako.
Ajde tamo ceno seče Vlajko
I taj Gojko i sokole Rajko,
Nji trojica sa tri silna paše
Po polju se bojnome poklaše:
Dim i para kâ nebom oblaci,
Zveka, cika padaju junaci, —
Ali neću pričat ko tu pade,
Ko mu ranu samrtnu zadade.
Jedne jade moram vaistinu
Štono Srbin učinio dinu:
Ta staroga mislim Ćejvan agu
Što mu Gojko salomio snagu;
dok je dina i dok je čibuka,
Uvek će se za njime da kuka.
Ta ko li je tako pušit znao?
Ko li ikad taki dim puštao?
Ta sve venac za vencem navali,
Kad god aga lulicu zapali!
Ti si, ago, bio turska dika,
Al' zemljica tebi neprilika,
Zato Srbin vatru ti ukresa,
Pa te posla gore na nebesa,
Ta da pušiš ukraj Muameda,
Jer te jedva sa zemlje izgleda.
Dim i para kâ nebom oblaci,
Joj, što čine srbinjski junaci!
Ode glava, — To učini Rajko,
Ode druga, — odrubi je Vlajko;
„Ala! Ala!“... ode jedan s glasa,
Ode paša, brate, posred pasa.
Oh moj Gojko, jesi soko sivi,
Bog neka te Srbinjima živi!
Cika, zveka, već Turci izmiču,
„Beži, kardaš!“ veće jadni viču.
Svi niz polje ravno se slomiše,
A za njima Srbi povrviše.
Oh, srećice za Srbinje dobre, —
Dođe loša, samo ču li, pobre.
Serašćere bio je od zade
Svoje vojske sagledao jade,
Poterao svoje sokolove,
Janjičare, careve sinove:
„Jala, deco, turske perjanice!
Ne plaši se soko lastavice;
Dela danas Ala ga ubio,
Ko kaurske glave ne srubio!“
I udari na srbinjske čete,
Pa u časak ljuto i pomete.
Ao Bože, ao moja majko,
Što to Gojku povikao Rajko?
Viknu Rajko: „Što li ćemo jako?“
Nazad Gojko: „Ništa, već ovako!“
Pa prikupi đoginu vođice,
Pa u turske skoči izelice,
Za njim nagâ vojevoda Vlajko,
Ali neće Podgorica Rajko:
Mimo sebe čete propuštaše
I na puste Turke nagonjaše;
Čete rabri, a mori ga strava,
Strava, brate, onaj kleti đavâ
Štono srce iz junaka trza
Pa ludano noge mu ubrza.
Begao bi — od srama ne more,
Udrio bi — to mu s' čini gore.
Ta kakva je sila u Turčina,
Pa još, brate, sama junačina,
Sam janjičar, onaj čelik tvrdi, —
Oće sreća Srbe da nagrdi...
Rajko stoji, pa gleda odzade,
Pa i vidi srpske velje jade.
Oh Soliman, prokleta mu ruka,
Svojom sabljom dopanuo muka,
Jera njome posekao Gojka!...
Što će činit Kosana devojka?
Pre venčanja, pa već udovica,
Ubiće se, sinja kukavica!
Ode Gojko, ode sva divota,
Nema za nju na svetu života!
Ode Gojko, sa konjica pade,
Grdne rane Turčin mu zadade,
Prva rana: preseče levaku,
Drugom: glavu okrznu junaku,
Treća beše grdnija od ovi:
Do sedla ga bojna raspolovi.
Lomi Arslan, al' što čini Rusto?
Kud on šeće, sve ostaje pusto.
Na njega se Vlajko sad nagnao,
Al' ga Rusto ljuto dočekao,
Zaludu se Vlajko mačem čuva,
Dovati ga Ture više uva,
Više uva ili malko niže,
Do desne ga slabine prestriže.
Gleda Rajko što se čini tuna,
Pa dovati vrančića laguna:
„Ja vas gledam, velji jadi, gledam,
Ali neću da vas pripovedam,
Ta ni moja baš za seme glava!“...
Ovo reče, ostavi ga strava,
Pa Turčinu juriše činjaše,
On činjaše, a Bog pomagaše.
Ukraj njega svud Srbinji beže,
Al' on napred glave turske reže,
Sekao je dok trajalo snage,
Posekao četir ljute age,
Al' mu snagu uze besni Rusta,
U prsi mu sasu zrna pusta,
Ustavi mu ono srce živo,
Oh, Rustane, đavo te darivô,
I tebi će suđen' časak doći!
Al' eto ti, Srbinjo, pomoći!
Glas nesretni došao Mileti,
Što počini Solimane kleti,
Svojim četam' ostavi Milenka,
Pa obrnu pretila zelenka.
Pet stotina bilo je odzade
Nesmorene Srbadije mlade,
Jedno momče od drugoga bolje,
Ako bude Srbu do nevolje.
„Amo za mnom“, povika Mileta,
Razbi braću Turadija kleta!“
To izusti, pa konjica pusti,
Za njim naže onaj Bajko pusti,
A za Bajkom Srpčići ostali.
Ala, Bogo, ko da te ne fali!
Što strašivo, veće poljem beži,
Što slobodno, na zemljici leži,
Još se samo nekoliko brane,
Al' nijedan nije tu bez rane,
„Dovde ruka njina je otela,
Sada neka i odbrani bela“,
Tako svaki sebika je rekô,
I padaju, ta prosto im mleko!
Već da Turčin viteze savlada,
Al' eto ti sreće iznenada!
Već Mileta u pomoć priteče,
Već zagazi, veće Turke seče,
Već je dvoj'cu il' trojicu skresô;
Seče junak kô da j' samo meso,
Ta srbinjska teška pogibija,
Ljuto njemu na srce zavija.
O junaka, oh, sokola pusta,
Al' se na nj'ga sada nagna Rusta,
Sva mu sablja od krvi crvena
I desnica ruka do ramena.
Opazio vojvoda Mileta,
Opazio Turčina prokleta,
Škripi zubi od silnoga gnjeva,
Žuri zeku, mač u ruci seva,
Goni konja Rustanu krvniku
Što mu braću zgubio toliku.
Udriše se, stade gvožđa zveka,
Taj udara, a onaj ga ščeka.
Bilo malo, dugo ne trajalo,
Al' Turčinu na jade se dalo:
Udario vojvoda Mileta
Baš po glavi Turčina prokleta,
Razdvoji ga na tom sedlu bojnom,
I sedlo mu na konjicu gojnom,
I konjica na polju krvavu —
Četir trupa padoše u travu.
Selimane vide grdne jade,
Vide jade, ljuto se prepade,
Zaboravi tu desnicu čilu,
Bedeviju obrte pretilu,
Pleći dade i pobeći ćaše,
Al' Mileta 'vako dozivaše:
„Stan', Turčine, a tako ti Boga,
Ta jedan će samo na jednoga!“
Ali Turčin glave ne obraća,
Već se polja unapredak laća.
Beži Turčin, goni ga Mileta,
Ha da stigne Solimana kleta,
Obrte se Turčin iznenada,
Pa mi pušku tu malu spopada,
Pa Mileti u prsi je pali,
Al' ga s konja ne može da svali,
Promaši ga malo podaleko,
Al' je tebe pogodio, zeko,
Nogu ti je prednju salomio
U kolenu, Bog li ga ubio.
Vitez konjic na zemljicu pade,
Al' Mileta pasti se ne dade,
Nogom lakom dovati poljanu,
A dokopa tu pustu šešanu:
„Oj, Turčine, sam si se prokleo,
U srce si ljuto me ujeo!“
Struže Turčin niz ravnu poljanu,
A gleda ga Srbin niz šešanu,
A šešana brža je od ata,
Pogodila Ture posred vrata;
Zrno pusto Solimana zakla,
Ruka srpska sa sveta ga smakla.
Oh, da vidiš turske velje jade,
Kada njima serašćeru pade!
Uzdrma se Turadija cela,
Srce strava pokosi im vela,
Pa kud kamo ne bi razmicanja,
Niti traže staza ni putanja,
Veće grebu kano i zecovi,
A gone i Srbi vitezovi.
Ko od Srba glave ne posekô,
Sadaka je zaista posekô,
Jošte mloge žive zadobiše:
Dve stotine i još nešto više;
Sam je Bajko, ona tica siva,
Četir paše uvatio živa.
Beži Ture, sve, brate, kud koje,
Ostavljaju i čadore svoje,
Stoji tamo gomilama blago,
Al' najveće sad je žiće drago.
Upadoše Srbi pod čadore,
Ta ko b' jako gonio zlotvore!
Taka divna plena svakojaka
Još ne bilo nigde za junaka:
Onde ruo, tu stoji oruže,
Tu višeci, oh premili druže,
Ta džebana, ta pusta džebana,
Da se biješ tri godine dana!
Samo nečeg nema za Srbina,
Ta onoga crvenoga vina.
Sred okola gle pusta čadora,
Ta srpskoga najveća zlotvora,
Serašćera Arslan-Sulejmana;
Povrviše Srbi sa svi strana.
Spolja svila, al' unutra šta je?
Sve se blista i trepti i sjaje
Samo zlato i drago kaminje,
Gospoštine to pusto znamenje,
Oh, ćilimi, oh, sjajno oruže,
Ao ruo, moj premili druže,
I u zlatu dve do tri robinje,
Divna plena za divne Srbinje.
Sred radosti, čuda i divote
Mal' međ braćom što ne bi greote,
U malu se dlaku ne poklala,
Al' i nije, bogami, ni šala
Taki Misir, tako pusto blago!...
Ali de je Arslanovo drago?
De mu sunce — de divna Ajkuna?
Tri robinje, zaš' nje nema tuna?
Oh Ajkuna, kano vila bela,
Ko je vide, srce mu ponela;
Ali slabo očiju bijaše
Što divotu ovu sagledaše,
A međ ovim Hadžimanić Tale,
Divno momče, svi ga Turci vale.
Ja sad ne znam kako se udalo,
Al' je jednom sagledao malo,
Malo samo, ali dosta beše,
Njene oči srce mu oteše;
Al' umesto sreće i zaslade,
On je samo odnesao jade.
Ali nije, bogme, to ni šala,
Ne pomože tu ni s neba Ala:
Ona zlato Arslan-serašćera,
De će vrabac da se s orlom tera?
Al' kad Arslan na ograšju pade,
Granu sreća i raždenu jade.
„Oj Ajkuna“, reče, „sad si moja.“
Dirnu konja, uteče iz boja,
Pa u oko, te još pod čadora.
Reče Ajci: „Bežati se mora.“
Što bi dalje, to pevač ne znade,
Al' da i zna, skratiti valjade;
Nje tu nema, a nema ni Tala,
De su, da su, pomogô im Ala.
Ko je željan da što zadobije,
On se, brate, po okolu vije
Ili traži po ograšju plena
I prevrće mrtva i ranjena;
Ali ko je srdašca žešćega,
Za Turcima junački se slegâ,
Ne zna šta je ni glad niti žeca,
Goni Turke, glave im oseca.
Ao zveko, ao puškaranje!
Ao divno junačko igranje!
Trajala je igra do pred veče...
Da malo li Turaka preteče!
Dve trećine u polju zaglavi,
Oh, tako se srpsko ime slavi!
Gle Milete, sedi pred šatorom,
Pogleduje sunašce nad gorom,
A sunašce pogleduje njega,
Kâ brat brata što gleda svojega,
Smeje s' sunce, kao da ga kori,
A koreći kanda 'vako zbori:
„De je slutnja što ti stište grudi
Štono jutros mozak ti zaludi?
Glaj pred sobom to krvavo polje,
Ta more li jošte biti bolje?“
Oh, te kobi danas na uranku!
Takom divnom nadao se danku:
Svud zlotvori divno polomljeni.
„Blago li si večeraske meni,
Večaraske pa još i doveka.“
Tako junak misli u sebeka,
Još mu na um pada divna Cveta.
Al' kaki je to konjik, Mileta?
Sav je ranjen odozdo do gore,
Jedva svoga što se drži dore;
Ali nije ni konjicu bolje,
Oboje su odnekud s nevolje,
Gazili su negde oganj živi,
Pa s' sokoli opalili sivi.
Pravo konjik ka Mileti krače,
A on skoči: „Otkuda, junače?“ —
„Bog ti višnji dao sreću bolju,
Al' ti nosim jade i nevolju,
Nosim svoju i tvoju nevolju;
Tebi Bog će dati sreću bolju,
Tebi možda, al' meni nikako.
Ali dede privati me jako,
Puste su me osvojile rane.“
Ovo zbori, ljulja se da pane,
Al' Mileta prima ga sa dora
I na travu meće kraj čadora,
Njega meće, a mozak mu gori:
„A moj brate, govori, govori!...“
Ovaj pita, smrt onoga mori,
Ali opet 'vako odgovori:
„Beše noćas oko pola noći,
Al' će nama dvoje, troje doći,
Onaj glave, taj slomljene ruke,
Svak mišljaše došli su sa muke;
Kako doše, svak viknu junaka:
„Eto zorom i amo Turaka,
Sve su srpske čete polomili
I sve klance amo dovatili!“
Malo bilo, eto još dvojice,
A za ovim opet četvorice,
I svak viče: „Eto nam Turaka.
U zbegove slaba i nejaka!...“
I mi odma učinismo tako,
Sakupismo slabo i nejako,
Spremismo se u kamen i goru
I stigosmo onamo pred zoru.
Al' kad ukraj neki provalija,
Al' se otud oruže zasija,
Još zagrmi jedan iz lužine:
„Amo roblje, amo, kaurine!“
Pobismo se, stade šara cika,
Beše mrtvi, beše ranjenika,
Al' bez rane ne bi nijednoga,
Svaki ljuto branio je svoga;
Stari Stanko i on dopâ muka,
Slomila se desnica mu ruka.
To su, brate, to su jadi naši,
Ali eto i tvoji i naši.
Pobismo se i Turke uzbismo
I svojštinu svoju odbranismo,
Samo Cvetu, samo zlato tvoje
Ugrabi nam kleti Radivoje...
Proklet bio, kuda god odio,
On nam Turke u srce pustio“...
To govori, a s dušom se bori,
To izusti, laku dušu pusti.
A Mileta?... Oh, mani me sade...
Ko će pričat te goleme jade?
Ali evo šta je posle bilo —
No se meni grlo osušilo...
Dajde, brate, lozovine malo,
A tako te drago ne varalo!
14
— 848
4

IV
Zavičaju on udrio ranu,
Drago svome oteo prijanu,
Na krst časni mača povadio,
Ukraj Boga mesto izgubio...
Misli ove, kao stenje teško,
Padaju mu na srce viteško.
Vri mu glava, a mozak se kreće,
Čini mu se, ni đavo ga neće...
O lepa je, ni joj ima druge,
Ta lepša je i od vite duge,
I od zore i njenoga zlata,
I od bela dana umiljata,
I od sunca, što po nebu šeta,
Jeste lepša Miletina Cveta!
Kad je zgleda belu i rumenu,
Svet se celi oko njeg' okrenu;
Srce mu je mlada dovatila,
Dovatila, živo pokosila.
Pa kad opet junak dođ(e) k sebe,
Onda reče: „Moram imat tebe,
Ao Cveto, a moj beli dane!...
Zbogom, vero, zbogom, moj prijane!“
A kada se Krajina otvori,
Onda reče: „Eto zora zori...
Zbogom, zemljo, amo ti, nevero,
Ma krv bracka pukla kâ jezero!“
Pa u Turke odmetnu se klete,
Sveza čalmu, dovati se Cvete.
Ali Cveta, ta pitoma ruža,
Njemu samo trn i bodlje pruža.
Zaman troši on reči medene,
Kad su one za Cvetu studene;
Zaman čase ukraj nje on gubi:
Samo milo sa milim se ljubi,
A nikome ono milo nije
Štono ote srcu najmilije.
Njen Mileta krstu perjanica,
A Taj pred njom kleta izdajica;
Onaj mlado srce joj osvoji,
A otmičar jako pred njom stoji.
Oh zaman je, zaman, Radivoje,
Imaš zlato, ali nije tvoje!...
A kad vide, ne more se tako,
On okrete prevarom inako,
I naredi lažne glasonoše,
Te doneše Cveti glase loše,
E poginu vojvoda Mileta.
Al' viteška ne plaši se Cveta.
„Ludu l“, reče, „udaraš mi stravu;
Kad je tako, donesi mi glavu,
Da celivam mrtva zlata svoga,
Kad ga živa grliti ne moga...
A ti kopaj dve ladne grobnice,
Nikad Cveta neće izdajice“...
Zemlju, braću, prijana izdao,
Na krst časni ruku podigao,
Ocrnio obraz sveta toga,
Sveta toga, pa još i onoga:
Oh, srce je zanelo ga živo,
Mesto pravcem, udrio ukrivo...
Al' sve b' duša grešna prebolela,
Samo ona kada bi ga tela.
Ali sada... oh, golemi jada...
Bezdan pred njim, a ne mož' nazada.
Gledaj, Bože, jednoga grešnika,
Ta opet je on tvoja prilika!...
Kad je vidi sjetnu, neveselu,
I u oku onu suzu belu,
Žao mu je, srce puca živo,
Zašto on baš da joj čini krivo?
Te proklinje koja ga rodila
I svojim ga mlekom odojila,
Jera otrov izašô iz mleka, —
A nigde mu, nigde nema leka...
Što da čini, kako da odane?
Da je dragom njezinome mane?
Da je drugi i grli i ljubi?...
Sav se strese i škrgutne zubi,
Te pogledi pred sobome Cvetu,
Al' ga čudna do dva oka sretu,
Svako oko mlogo njemu kaže,
Mlogo kaže, još više odmaže:
„Ta i svoju ugasiću sveću,
Ali opet izdajice neću!“
A iz svakog opet ječi kuta:
„Ajd' odatle, izdajico ljuta!“...
Vri mu glava, a mozak se kreće,
Čini mu se, ni đavo ga neće...
Posle boja što vojske ostalo
Sve ovamo u grad se nagnalo;
Grada brane kule i zidovi
I još oni duboki jarkovi.
Ama, brate, vojske je premalo,
A i njima srca je nestalo.
Oj Turčine, papke u ledinu,
De ćeš silnom odolet Srbinu!
Beži, beži, kom je mila glava,
Nije glava kâ zelena trava;
Travu kosiš, trava opet raste,
Al' kad padne, glava ne izraste.
Eto reke, eto tvoga sveta,
Ta jedva su dva-tri puškometa,
Nosi glavu, to gubavo breme,
Unesi je dok je jošte vreme...
Tu je Tale, tu je Radivoje,
Te svak zlato tu čuvaju svoje;
Al' su jednom svi uzaman trudi,
Nema njemu što mu srce žudi.
Ali Tale, šta on junak radi?
On se barem svoga zlata sladi?...
Oh, i njemu nebo s' naoblači,
Kako amo u grada korači:
Ugledala žestoka Turkinja,
Ugledala divnoga Srbinja,
Sred je srca udarila strela,
Ća u lice skoči krvca vrela,
Uteče joj srdašce na oko.
Al' i jeste Radivoje soko!
Malo njemu u Srbinja para,
A kamoli da j' u janjičara.
Tako čudno, i slatko, i milo
Nigde nikad Ajkuni ne bilo:
Što pre beše, beše noć i sanak,
Sada teke njojzi svanu danak;
Zatrpane one iskre male
Sad u silni plamen se sagnale,
Onaj plamen što nebo otvara,
Što srdašce vadi iz nedara,
Te ovoga srce daje tome,
A otoga opeta ovome,
Da ne može, kô bez srca svoga,
Jedno, brate, biti bez drugoga.
Ona planu, pa zbori sebeka:
„Blago meni sada i doveka,
Eto meni divna gospodara!“...
Ao Ajka, al' te sreća vara!...
Sunce zašlo za goru već davno,
Došla nojca, svud napolju tavno.
Slavuj pesmu udesio divno,
A sluša ga to društvo ljubivno.
Kam i trava, drvo, žbun i cveće
Ni se miče, ni se štogod kreće.
Ao pesme, o velje divote!
Cvet i trava plaču od milote.
Ta lepo je, krasno oko grada...
Al' što Ajka nama radi mlada?
Kula... izba... svud uždene sveće.
Ajka sedi, s mesta se ne kreće,
Na dušeka pala je svilena,
Rekao bi da je od kamena,
Ruke bele pale joj u krilo,
A oko se bistro ukočilo;
Ona muči, pa preda se gleda,
Bleda, jadna, kao krpa bleda:
Oh, uzaman srce poželelo,
Drugo čedo on uzeo belo...
Ona čula, tamo poitala,
Pa je Cvetu mlada ogledala:
Cveta bela, na svetu divota...
Što će sada Ajkuna sirota?
Ujedanput sa dušeka skoči,
Nebu diže ukočene oči.
„Aha!“... viknu zagušenim glasom,
Al' joj nešto zveknu za pojasom.
Ujedanput da čudno odanu,
Ujedanput kano oganj planu,
Njojzi srce zaigra se vrelo,
Zažari se ono lice belo.
„Ala, Ala!“... zavika iz glasa
I potrže britki nož od pasa.
Sveće sjaju, al' nož sjaje življe,
Al' još življe njeno oko divlje:
„Ao, grdni jada za meneka!...
Al' sad Ala meni dade leka.“
Pa nož gleda, nož u ruci seva,
Divlja Ajka na nj'ga se osmeva:
„Beži, noći, a grani sunašce,
Da joj tisnem noža u srdašce,
Da oturim što mi sunce brani,
Ala, brže svani i zadani!
Pa kad Cvete odavde nestane,
Kad mu sunce sa neba mu pane,
Ako neće baš ni onda mene,
Neka mač mi u srce okrene,
Barem ću se, tužna, s mile ruke
Oprostiti ove gorke muke.“
Ali, pobre, ajdemo iz grada,
Da vidimo šta je drugde sada.
Mrak i gora... Put se tud veruga...
Njime ide drugan ukraj druga.
Konjanici pa i pešadija
Sukću putem kao kakva zmija —
Zmija, brate, crna, duga, ljuta,
Da što osta Turaka proguta.
Ite Srbi, ječi gora tavna,
Al' su drugi prošli tud odavna,
St(r)anputicom kraj grada udrili,
Ukraj vode pute dovatili,
Tu zapali divno u potaju,
Ako b' Turci teli zavičaju.
Ukraj vode stoji i Mileta,
Jer on čuo e u gradu Cveta,
Pa uste li Radivoj da bega,
Tud je valja provesti kraj njega,
Pa ili je zadobiti tako,
Ili tako, il' tužan nikako.
Srce bije, on škrguće zubi:
„Oh prijane, zaš me tako ubi?“
Jezdi gorom Srbadija mlada,
Još puškomet, pa eto im grada.
Ujedanput viknuše ratnici:
„Pobegoše iz grada krvnici!“
Glas taj ode od usta do usta,
Pomami se Srbadija pusta,
Pa okupi viteze konjice,
Slegoše se konji po zemljice.
Ali Srpčić jeste soko čili,
Čini mu se e mu konjic mili;
Ne bi Srbu dosta brzo bilo,
Da ga nosi sokolovo krilo,
Il' baš s neba ona munja sinja...
Ta pusta je volja u Srbinja.
Jedna mala dolina se vije
Kroz kamenje i kroz provalije,
Travom, cvećem, žbunjem okićena,
Za pesmice divno ugođena,
I za vrulu i za te slavuje,
Al' se jako sasvim drugo čuje.
Stoji cika tanani šešana,
Stoji zveka noža jatagana,
Stoji vriska konjica pretili,
Stoji vika ti junaka čili.
Turci viču: „Pogledaj nas, Ala!“
Srbi viču: „Bože, danas fala!“
Mesec sinu više stene gole,
A da vidi šta s' tu radi dole.
Oh, Turcima muka li je vela,
Srb od vode uzaptio ždrela,
Drugi Srbin s druge stište strane...
Šta će Turci?... Valja da se brane.
Cika, zveka, grdno l' Turčin pada,
Pada jadan otkud se ne nada:
Iza svake stene na nj se puši,
Ne da puška pušci da izduši;
Još što čine ti srbinjski noži,
Oj Turčine, u zloj li si koži!
„Jako juriš!...“ Plači, turska majko!
Uleteo u zlotvore Bajko,
Velju pušku turio o ramo,
Konjem vrda i tamo i amo,
Oštrim mačem oko sebe maše,
Dve je ljute posekao paše:
Baš Halila i tebe, Tahite,
Skinuo im glave ponosite,
Još poseče nekog Tahir-bega
I Jusufa što beše do njega;
Kad se Jusuf s ljubom rastavljao,
Zatekô se ljubi, obećao
Divna plena od pusta Srbinja,
Divna plena, tanani robinja...
Oh, teško je srpsko dobit roblje,
Srpska zemlja Turcima je groblje:
Kaž', Jusufe, ako nije tako? —
Ali Jusuf ne zbori nikako:
Srpskim mačem ona srpska ruka
Presekla je Ture više kuka.
Seče Bajko, ne mož' da oprosti,
I preseca i sablje i kosti,
Ta čudne je ruke pouzdane,
Kog' udari, al' baš ni da lane.
Seče junak, Turadija pada,
Al' i Bajku eto grdni jada:
Puče, brate, jedna puška vela,
Pogodi mu vranca posred čela,
Za njom puče opet jedna druga,
Prestriže mu dževerdana duga
Po remiku, kano trsku kaku,
Zadrkta se srce u junaku:
„Oj konjicu, vazdanja srećice,
Ao puško, draža od desnice,
Da ljuto mi na srdašce zavi!“
Ciknu junak, pešadiju savi,
Jednim maom udari trojicu,
Šestoro i pada na zemljicu.
Ali puče jedna puška laka,
Ali teško udari junaka:
Pušku kletu izmetnula rđa,
Rđa, brate, ne mož' biti grđa,
Tafo neki, — kad se bega, prvi —
On mu čelo, on junačko smrvi.
Ljuljnu s' Bajko, prsnuše mu oči,
Dva-tri kroka još unapred kroči,
Onda pade, ali grdne jade
Jošte mrtav Turcima zadade:
Tri Turčina sobom oborio
I na nos im dušicu izvio.
Ode Bajko, čudo od junaka,
Ta zemlja će njemu biti laka,
Svaku j' dlaku s glave zamenio,
Samo da ga junak još zgubio.
Al' sad gledni tamo onog tića.
Pobratime, to je pope Mića,
On se bije s Turci janjičari,
A popeva kao na svečari,
Kad se lome te puste česnice
I o bardak zvekeću kupice.
Kažu njega divna zviždenika,
Al' je opet on Srbinu dika,
Srpsko oko na nj'ga ne plakalo,
Ali Tursko jadom prokapalo.
Samo gledni kako lomi Turke,
Kako kroji saruke i ćurke!
Ao Ture, već te želi tajka,
A ti drugi, već ti kuka majka,
A ti treći, ta osta ti ljubi,
Ko će odsad da je mladu ljubi?...
Seče Turke, ne da da odanu...
Al' sad ajde na tu drugu stranu.
Oh moj Bože, gde Radivoj mladi,
Šta od Srba, šta od braće radi.
Prokleta mu i duša i ruka,
Svojim gvožđem dopanuo muka,
Na mukama rukom se mašao,
Živo srce sebi iščupao!
Po sredini preseče on Rajka,
Ostade mu samorana majka,
Još razdvoji na konju Radojka,
Čilo momče, lepo kâ devojka,
I brata mu mlađa Radojicu,
Ucveli im na domu sestricu:
Zaludu se braći svojoj nada,
Osta eto bez zakletve mlada.
Oh, Radivoj, al' je srca ljuta,
Oće Srbe da razmakne s puta,
Desno, levo mačinom poteže,
Pada Srbin, ali ne uspreže.
Jedno Srpče pomoli se Bogu,
Puškom đogi slomi prednju nogu,
Opet pali jedno momče čilo,
Radivoju salomio krilo:
U ramenu slomi mu desnicu.
Pade junak s konjem na zemljicu,
Al' je veće silan na nogama,
Dva mu oka ko dva živa plama;
Mač levakom ščepa Radivoje,
Pa zagleda to momčadi dvoje,
Škripnu zubi, krenu mača britka,
Preseče i ko dva pruta vitka,
Pa se vinu kroz Turke nazada
De stajaše jadna Cveta mlada.
Otvori se četa janjičara,
Upustiše svoga gospodara;
Ali viknu besni Radivoje:
„Ao Cveto, ao sunce moje,
Kad ne možeš sjati oku mome,
Ta ne dam te, bogme, ni drugome!“
Kroči, skoči, već do Cvete stiže,
Već joj mača iznad glave diže...
Ao Bože i Bogorodice!...
Pade maču, — ali iz desnice,
Pade za njim besni Radivoje:
Ta čelo mu prsnulo na troje,
Zrno pusto straga mu na čelo,
Bistri mozak i oči ponelo.
Ovaj pade, a eto Milete,
Probio se kroz Turke do Cvete,
Bije junak, čini Turkom muku,
Probi, razbi, pa Cvetu za ruku
I diže (je) na svojega zeka,
Pa odbija Turke od sebeka.
Mloga l' zrna naokolo lete,
Oko njega pa i oko Cvete,
Al' Turcima pred očima pliva,
Sred i srca stra taknuo živa.
Biju Turci, al' u vetar samo,
U to stiže četa srpska amo,
Živi oganj na Turke obara,
Da izbavi svoga gospodara;
Još trgoše okovane nože:
„Juriš, juriš!“... Pomozi im, Bože!
Kao vuci juriše Turcima,
Već Milete eto među njima,
Svoje zlato stiskô uz sebeka,
Pa on goni iz kreševa zeka.
On odanu, ali kako lako
Može biti za časak inako;
Ta zrno je to puščano slepo,
Pa ne znade što divno i lepo;
Ta tek što mu sunašce izađe,
Kako lako pa opet da zađe!
Drkće junak, te iz boja iti,
Al' se biju momci plaoviti.
Al' ko goni onamo kroz ždrelo,
Sobom nosi jedno čedo belo?
Zalud moma otima s' nejaka,
Kad je pusta snaga u junaka.
Oh, Tale je štono vidiš tuna,
Što s' otima, divna je Ajkuna.
Ona Talu srce je ponela,
Al' ga neće evo moma bela,
Njeno sunce ostalo odzada.
„Puštaj, puštaj!“ viče moma mlada.
Ali Tale žuri svog dorina,
A gone ga tri mlada Srbina;
Oni vide momu u junaka,
Al' ne smedu biti iz pušaka,
Uvek puška nije dobre sreće,
More ubit i ono što neće.
Žure Srbi onu kljusad laku,
Da izbliza udare junaku.
Struže doro, al' bi mogâ bolje,
Da mu nije nekake nevolje;
Nije teret što brani trčanje,
Al' to pusto, brate, komešanje;
Beži doro, al' za časak tinji
Stigoše ga žestoki Srbinji.
No da vidiš pustoga Turčina,
On ustavi pretila dorina,
Pušku malu na Srbe obara
I pogodi jednog sred nedara;
Ovu baca, drugu pušku vata,
Zgodi drugog sred beloga vrata.
Ali treći Srbin pušku vati...
Al' u taj par Ajka se obrati:
Oh, moj Bože, kako čudo zglenu,
Ceo svet se oko njeg' okrenu!
Oj, Srbine, pazi, pazi, ludi!...
Nešto sevnu, a on se probudi,
Silni Turčin doru na nj'ga navi,
Srbin pali, ne mož' da sastavi,
Onda trže sablju okovanu,
Jer već turska nad glavom mu planu,
Pa se kucnu s Talom dva-tri puta,
Al' je Tale prisojkinja ljuta:
Vešto manu, okide mu glavu,
Obori je u zelenu travu,
To učini, dorina obode,
Pa s Ajkunom unapredak ode.
„Miruj, Ajko, srce, dušo moja!“...
„Puštaj, puštaj! Neću da sam tvoja!“
Zalud Ajka take reči zbori,
Zaman jadna otima s' i mori,
Ta ne bi je junak poslušao...
Al' i ko bi svoju dušu dao?
Leti doro... Eto tebe, reko...
„Miruj, Ajko, sada ćemo preko!“
Reče Tale... Ao velji jada,
Što će Ajka kukavica sada?
Jošte malo, pa je sve propalo...
„Pomoz', Ala!“... čedo povikalo...
Ala čuo, pa joj pomogao,
Čudnu misâ ujedanput dao.
Ujedanput otimat se stade,
Tale mljaše, e mu se podade,
Popusti joj malko bele ruke,
Al' na svoje i jade i muke:
Trže noža od pojasa mlada,
Pa udari Tala iznenada
S leve strane međ' toke od srebra
I međ' ona, brate, vita rebra,
Išteti mu ono srce živo,
Al' mu mlada ne učini krivo:
Što tražio ono i našao,
Zaš otima što mu Bog ne dao?...
Oh, srce je od samoga Boga,
Kad te neće, ne goni nikoga...
Na ograšju već nestalo cike
I te zveke i junačke vike...
Mileta je sa Cvetom u gradu,
Sobom odzva Srbadiju mladu;
Ti poneli ranjenike svoje,
Pa sad žive i ranjene broje:
Otud mrtvi pedeset vidiše,
A ranjeni beše malo više.
Zavijaju rane ranjenima,
A jaduju za svojim mrtvima,
A najveće tu jaduju jade,
Što im, brate, silni Bajko, pade:
„Nema nama, oh, nema nam Bajka,
Ta nikad ga već ne rodi majka!“...
Muč', Srbine, veseli se sade,
Gledaj, bolan, što Turčinu pade!
Od iljade, — loša im naroka,
Ne uteče oka ni svedoka.
Mesec gleda tužno kroz oblake
Polomljene konje i junake:
I bez glave nesretne trupine,
Kraj trupine glave osečene;
Tu tikvina pusta rascopana,
Tu moždina s praom pomešana,
Ovde noge, tu slomljene ruke
I ostale te junačke muke.
Gladna tamo kroza provalije
Jedna zverka ovamo se vije:
Para mesna nju je domamila,
Na ručak je divni poitila.
Veće stiže, vidi ručka pusta,
Milo mu je, oblizuje usta;
Već dokroči, ha da prvog lati,
Al' se trže i gori obrati...
Vrat' se nazad, vrati, mrki vuče,
Ne boj mi se, taj te ne utuče!
To je bila najpotonja muka,
Na samrti zadrktala s' ruka,
Iščupala trave nešto malo,
Ali sada svega je nestalo:
Duša ode, mrtvo leži telo,
Divno za te i za crve jelo...
Tu je tako, ali s one strane
Ko se vije kroz kamen i grane?
Davno igra prošla je junačka,
Valjda junak došao da pljačka?
Ide, ide... na polju je sada...
Ta šta vidim, ženska glava mlada?
Šta je, ko je, i šta traži tuna?
Oh, moj Bože, ta to je Ajkuna!
Po ograšju mlađana se trudi,
Srce veli: mora biti tudi.
De gomile stoje ponajveće,
Tamo mlada Ajkuna se kreće.
Malo idi, za dugo ne bilo,
Srce Ajku nije prevarilo:
Tamo ona nađe sunce svoje,
Tamo leži njezin Radivoje;
Po saruku pozna ga veliku,
A još više po junačkom liku.
Poznala ga Ajka, povrisnula,
Mal' od jada tužna ne svisnula
Pa ga onda vadi iz mrtvaca,
Te ga nosi i kroz krvcu gaca;
Polaže ga na zelenu travu,
Belu ruku meće mu pod glavu,
I gleda ga Ajkuna sirota,
Ne bi l' našla bar štogod života
Ogleda ga sa svakoje strane,
Ali samo grdne vidi rane.
„Mrtav, mrtav... Oh, pomozi, Ala!“...
Ovo rekla, pa nože spopala,
U srdašce živo se udrila,
Te panula ukraj svoga mila.
I ubi se, da velje žalosti,
Al' što znade, Bože mi oprosti!...
Zora zori, eto dana bela,
No mani se jađana opela.
Iskopaše duboke se rake,
Te mi mrtve primaju junake;
Jošte jedna raka stoji tuna,
Tu Radivoj leži i Ajkuna,
Ajka grli svoga Radivoja.
Bože velji, to je volja tvoja...
Ja se tebi i čudim i divim,
Primi mrtve, a ja idem živim.
Ala divno Turci zaglavili,
Al' je palo i Srbinja čili.
No lako će sve se da naknadi,
Dok je Srba i Srpkinja mladi.
Gajde, čauš, konji pod ratovi!...
Cika, zveka. .. Kupe se svatovi!
Kum i dever i drugo ostalo —
Ko ste, da ste, što nam do vas stalo?
Mladoženja vojvoda Mileta,
A mladica, to je divna Cveta...
Crkva, popa, pričest i venčanje,
Kolo, šala, vince i igranje...
Sunce jarko zašlo za goricu,
Ajd' mladenci, ajte u ložnicu.
Oh grlenja, oh velika milja...
Bog i gleda pa i blagosilja...
Rodi Cveta sinke jednolike
A očine slike i prilike,
Još očina srca i desnice,
Ta desnice pa još i srećice;
Zatim Cveta rodi dve ćerčice,
Kao majka beu lepotice.
Eto tako ja dovrši kratko,
Samo vama nek je, braćo, slatko,
A je l' vama, onda je i meni —
A da ste mi zdravi i pošteni!

(17. IV 1848)

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 171 godina.