Милан Бугариновић
Када читам некролог о којем заслужном мужу, који је за свога живота био од користи човјечанству, тада ме нека туга обузме при помисли, да је међу живима мање један трудбеник, који је радио на заједничкој згради унапређења човјечанства, којему се, што се више усавршује, све веће потребе указују. Туга ме обузме и при помисли, да такви људи увијек оставе по који започет посао од опште вриједности, а често пута се и не нађе заузимљива особа, која би то започето дјело на ноге подигла и оживотворила. Али кад читам биографије неуморних трудбеника на пољу унапређења људскога рода, тада ми се у души разведри и на срцу олакша, јер наиђем на безброј примјера и врлина из њиховог корисног рада и живота; примјера, који потомству могу бити од користи при довршивању дјела, која су му од пријеке потребе, а за која су му његови преци темељ ударили; врлина, које тако карактеришу претке, да се са њима и потомство може поносити. Слични осјећаји обузму ме и при помисли на нашега младога покојника, о коме овдје хоћемо да говоримо, а тако и при писању ових редака, јер и он бјеше, и ако скроман, према приликама и својим способностима, веома даровит, марљив и заузимљив.
Покојни Милан Бугариновнћ родио се у Сарајеву 28. августа 1882. од сиромашних родитеља: Илије Бугариновића и Ане рођене Дубљевић-Ђорем. Српску основну школу свршио је у Сарајеву 1893. и те године ступи у велику сарајевску гимназију, гдје сврши 1894. г. први разред с одликом. Тешко се бијаше покојном Милану растати с гимназијом, али слабо материјално стање, тај вјерни друг наше сиротиње, примора га, да напусти школу и да пође на занат. Те године ступи он у Прву српску штампарију Ристе Ј. Савића, да учи за слагара, а год. 1898. сврши свој занат с одличним успјехом. Срећа је била за покојног Милана, што се одао овоме занату, јер слагари имају прилике, да својим радом у неколико накнаде оно, што су изгубили, кад су школу напустили. Што год се књига и новина штампа, све то прође кроз слагарске руке, а слагар читавог свога вијека ради и девера око књига и новина, не за то, да се забавља читањем, већ за то, што му је то у занату, па тако све своје послове, које ради, мора прочитати најмање један пут, а неке и по више пута. Читање је слагару свакидашњн посао и без читања он не може свога посла ни замислити. Једном ријечи слагарски је занат баш она школа, у којој се човјек учи док је жив. Покојни Милан Бугарнновић бијаше ненадмашан у познавању положаја, у коме се налазно сталеж, којему и он припадаше. Када му је као слагару дошао до руке који научни чланак од призната писца, није могло остати на томе, што би га он само слажући за листове прочитао, него би га касније поново читао и дубоко размишљао о темама, о којима се у тим чланцима расправња. Међу осталим корисннм књигама, које је он слагао, била му је редовно на рукама „Босанска Вила“, која поред забавне и поучне садржине доноси и српске народне умотворине. Највише је обраћао пажњу народним умотворинама.
До заноса је обожавао Караџића и Врчевића и високо цијенио њихове нашљеднике, а особито оне књижевне листове, који народним умотворинама уступише онако одлично мјесто међу својим радовима. Овака предусретљивост листова и њега је осоколила ка то да скушва и биљежи народне умотворине. Његова мајка Ана родом је из чувене гусларске породице Дубљевић-Ђорем из Добропоља. Ова је породица дала српскоме народу више вриједних пјевача, који су са гуслама очували од заборава много опјеваних знаменитих догађаја из историје српске. Како су то они примали од својих предака, тако су и потомцима предавали, а уз то и савремене догађаје обрађивали. Особито се у томе послу одликовао Виде Дубљевић-Ђорем, стриц Анин, од кога је она упамтила велику множину српских народних јуначких пјесама. Доста тих пјесама прибиљежио је пок. Милан од своје матере и предао их уредништву „Бос. Виле“, али није допустио, да се под његовим именом штампају, јер му се чинило, да је још премлад за јавности. Уредник „Бос. Виле“ Н. Т. Кашиковић, видећи овако богату ризницу народнога блага, као да је знао, да овај извор може пресушнти, похитао је, па сам од Ане прибиљежио много пјесама, јуначких и женских. И одиста је добро урадио, јер Ана сада, послије смрти Миланове, не може више да казује пјесме, а много их је и позоравила. Но пок. Милан није остао само код пјесама своје матере, него се мануо по кахвама и дућанима муслиманским, па биљежио, што му је до руке дошло. Судећи по његовим биљешкама, може се закључити, да је „Сарајки" највише забиљежио од некога „старога Ахмедаге Кисељаковића", за кога једна биљешка тврди, да је умр'о. Смрћу рахметли Ахмедаге јамачно је Милану пресахнуо добар извор, јер оне пјесме, које је, судећи по добро очуваном рукопису, касније биљежио, веома се мало односе на Сарајево.
Оволико о биљежењу народних пјесама нок. Милана Бугариновића, а сада нека ми је допуштено осврнути се на прилике, у којима је живио.
У дјетињству је остао без оца са млађим братом Јовом, па га је мајка, радећи у духанској фабрици, одхранила и школовала онолико колико је могла. Када је видио, да материна зарада сваким даном опада и да им животне прилике постају све теже и теже, нашустио је школу и пошао на занат, не би ли ма колико привриједио својој доста напаћеној матери. И одиста је ту своју намјеру и оправдао, јер бијаше у послу вриједан и у заради способан, а у манипулацији с новцем веома опрезан и штедљив, имајући на уму ону нар. послоницу: „Чувај бијеле паре за црне дане“. Ако икоме, оно су њему били настали одиста црни дани, кад у најљепшем цвијету младости, у почетку двадесете године, паде у постељу, па се бораше са тешком болести, а гледаше своје другове, како се веселе и радују зимњим сијелима и забавама. Код типографа у цијелој Европи постоји обичај међусобнога помагања у болести и другим невољама. Најпрактичније се ова задаћа врши ондје, гдје су типографи организирани и удружени у своја стручна друштва, која им осигуравају у болести бесплатно лијечење и пристојну новчану ирипомоћ. Гдје оваке организације не постоје, тамо се типографи помажу међусобно сакупљањем прилога за своје невољнике. А до скора се и у нас тако практиковало. Како пок. Милан бијаше веома издашан за оваке ствари, то се надам, да ћу имати право, ако признам, да смо се о њега огријешили у томе погледу. Али он је то и сам избјегавао, За живота пок. М. Бугариновића бијаше међу сарајенским типографима врло живахан рад око оснивања тинографског болесничког друштва, па и он бијаше велики присташа ове установе. Али како се ова ствар кроз много година отезала, то није чудо, што се међу многима породила сумња, да од овога друштва не ће ништа бити. Пок. Бугариновић опазио је ту сумњу, па се домишљао, на који би начин у својим млађим друговима одржао вјеру у друштво, и покренуо је замисао, да се у ужем кругу Срба типографа у Сарајеву оснује књижница, којој би био задатак, да у заједницу прикупи Србе типографе и да их васпита у друштвеном животу, како би били спремнији, да дочекају друштво, кад се оснује. При оснивању ове књижнице сваки смо поклонили по неколике књиге, али под тим условом, да их не можемо узети натраг, већ да се све сачува у цјелини, па да се поклони друштвеној књижници, кад се друштво оснује. И одиста је ока књижница имала свога моралнога успјеха: натјецали смо се, ко ће више књига прочитати и корисније употребити оно мало слободна времена, што нам је иза рада преостало, као да смо знали, да та заједница не ће дуго трајати. Када смо сабрали приличан број књига, разбоље нам се и умрије Милан Бугариновић, а с њим умрије и наша књижница, јер се више никад не сакуписмо у нашој књижници нити се за њу бринусмо. Одмах се ухватисмо за замисао пок. Милана: да је поклонимо друштву, кад се оснује, И скоро двије године наше су књиге беспослене чаниле, док хвала Богу и то дочекасно и љетос их друштву поклонисмо. Једно његово писмо, које ми је писао ради оснивања ове књижнице, веома лијепо карактерише његову организаторску способност и подузетни дух, а то је и доказ, да смо много изгубили у овоме младоме другу.
У нашем ширем снијету, који је боље обавијештен о типографском сталежу, постоји мишљење, да је типографски занат добар и да му предстоји добра будућност. Отуда и јест ова навала, да се тако много наше омладине одаје овоме занату. Да покажемо, да ни овамо не тече мед ни млијеко, нека ми је допуштено, да речем неколико ријечи о томе. Штамиарска слова ижљевају се од олова, али је олово доста мекано, па се слова брзо излижу и слијепе, па их ваља често наново претапати и мијењати. Да се доскочи тако великим и честим трошковима, измислили су људи, да у истопљено олово мијешају неке кемикалије, од којих слова постају чвршћа и трајнија. Непрестаном употребом слова ипак се по мало круне и они ситни отпаци пријоњају за руке и одијело, а највише их слагар прогута у прашини радећи. Ови оловни и кемијски отрови тако убитачно дјелују на човјечији организам, да велика већина слагара умире од сушице. Као успјешан бранич од ове немани у лракси се показао уредан живот, добра храна и умјерено употребљавање пива. Неуредан живот, слаба храна и прекомјерно употребљавање вина и ракије само потпомажу развијање ове скоро да речем — наше болести. Но узмимо, да ови кемијски састојци не дјелују баш тако непосредно убитачно, али је непобитан факт, да имају неповољан утјецај на тјелесни организам тиме, што га чине неспособним за издржање у другој којој болести. Ма која обична болест у стању је на слагара навући сушицу. Сви ми то добро знамо, али не умијемо и не можемо да се чувамо. Покојни Милан Вугариновић добро се чувао, а имао се за што и чувати, јер онако здрава и снажна младића не бијаше међу нама. Па ипак једна обична прехлада свали га у постељу, а за тијем и у гробницу.
Дана 18. фебруара 1902. год. престаде куцати његово племенито срце, а малакса његов храбри и неуморни дух. Остани овај варљиви и мукотрпни свијет, да га замијени другим, бољим: вјечним, и да повећа друштво оним својим друговима, који онако прерано попадаше жртвом свога скромнога, али тешкога звања. Сјутри дан је укопан у српском гробљу у Кошеви у великом спроводу грађанства и његових другова из свих штампарија у Сарајеву. Другови земаљске штампарије положише красан вијенац на одар покојников. Над отвореном гробницом опростно се са њиме сарајевски парох часни госп. Љубо Николић топлијем ријечима, истакнувши његове заслуге око сакупљања нар. умотворина и напоменувши, до какве способности може човјек дотјерати марљивим читањем корисних књига, као што је то чинио пок. Милан.
Нека му је међу нама вјечан спомен и хвала на његовом труду, којим ми је дао могућности, да у неколико редака прикажем нашем ширем свијету и наш типографски сталеж.
Сарајево, на Аранђелов-дан 1903.
Сава Ждраловић.
Референце
[уреди]
Извор
[уреди]Сарајке, српске народне женске пјесме, књ. 1; из збирке Милана Бугариновића, [Сарајево], Срби типографи града Сарајева, 1904., стр. 5-14.