Међу Сцилом и Харибдом

Изнад греха и смрти

Међу Сцилом и Харибдом

Беседа упућена онима чији су интереси окрњени ослобaђaњем робова.

Ја сам заповједио избраним својим
и дозвао сам јунаке своје, да изврше гњев мој.
Исаија, 13, 3.

Балкански Хришћани - хијене.
(Pjer Loti: La turquie agonisante).

Овоме месту и моме звању, браћо, припада дужност истаћи и жигосати не само неправду човека према човеку, него и неправду народа према народу, и неправду вере према вери. Јер у односима народа и вера дешавале су се и дешавају се и данас на наше очи тако велике неправде какве се оне ређе могу десити у односима појединаца.

Каква би то била вера, која би се бунила против мање неправде, а остајала слепа и глува пред већом?

Какви би то били проповедници Бога и Божије правде, који би сваког празника витлали се крупним речима и ватреним анатемама против неправде, од које може да трпи један човек, а ћутљиво прелазили мимо неправде, од које трпе милиони људи, било једне народности било једне вере?

Оцените ви, какви су ти проповедници, који виде трунке, а не виде брда неправде, а ја вам кажем, да је таквих проповедника пуно, и по црквама и по џамијама, и да их је више и у свету хришћанском но што би желео Христос, и у свету муслиманском но што би желео Мухамед. Такви проповедници личе на лекаре, који би лечили ревносно нажуљане прсте, а остављали џигерице да труну. Главно је: таквих ревнитеља правде има много. У овоме моменту, када цео Хришћански Балкан решава свом својом интелектуалном и физичком моћи питање правде народа према народу и вере према вери, у зидинама црквеним не смеју се чути проповеди индиферентне према таквом једном гигантском прегнућу. Међутим уобразите само ако можете: - Шта је сва неправда, коју један човек може учинити своме ближњем према беcпримерној неправди, коју је свет, цео свет, чинио Хришћанском Балкану, не за пет стотина година - оставите, то се не да уобразити - но само за последњу стотину година, кад су се народи балкански промешкољили у своме гробу и показали знаке живота и тежњу за слободом!

Има ли кога у свету, ко балканског сужња није гурао у његову многостолетну таму, затварајући све прозоре, кроз које би га светлост могла обасјати?

Има ли кога год, ко балканском робу није притезао ланце?

Има ли кога год, ко на савести својој не носи неискајан грех према балканском робу?

Има ли ко такав у Хришћанству?

Има ли ко такав у Муслиманству?

Има ли ко такав у Израиљу?

Зашто да нема? Је ли Балкан Каин међу народима, да се свак може бацити на њ каменом? Је ли Балкан вага, на којој свак може мерити величину свога греха, и Место, на коме велики народи кушају своју моћ грешења? Ил' је Балкан сироче, које свак има право расплакати? Каква је загонетка Балкан? Прозире ли ко у тајне историје?

Балкан је много грешио, зато је Балкан много страдао. Истина, на сваком куту земље, насељеном људима, грешило се и страдало, но нигде се не распознаје тако јасна узрочна веза између греха и казне као у историји Хришћанског Балкана. Пре пет столећа на Босфору је живео један народ, заморен од стварања, заморен од ревности према истини и моралу. У својој заморености и исцрпљености тај народ је погазио сав законик владања својих предака и истакао је као једину оправдану тежњу живота: власт и сласт, легитимирајући све путeве без изузетка, који овоме двома воде, директно или заобилазно. На лепом Босфору, под топлим зрацима Сунца дуго живећи, дуго сунчајући се, византијски народ је гнилео, као што гнили презрело воће. Сва величина прошлости служила му је само као декорација његове пигмејске садашњости, као велика фирма празном дућану, као здрава љуска кварном ораху. У великом стилу становала је мала садржина. Све велике творевине прошлости нису могле оживети нити надахнути један порочан декадентски нараштај. Велика грчко-римска архитектура, намењена и великом животу, скривала је собом злочин и перверзне сласти; Јустинијанови закони нису имали грађана, који би им следовали; хришћанске верске церемоније биле су већ застарела забава као и хиподромске игре; са Аја Софије јечала су звона пре као опело једном самртнику него као химна Богу и животу.

На северу од Византије живели су народи словенски, млади, неистрошени у културном стварању, немалаксали и неразочарани у вери и моралу. Они су тек били на једном великом почетку. Њихов почетак у култури, од кога стоје још споменици, сведочи о величини културне зграде, коју би они до сад сазидали, да њихово развиће није брутално пресечено и задржано. Ови млади народи због свога додира са Византијом били су и сами заражени моралном гнилошћу ове последње, као што се обично један млад и здрав организам да заразити од једног старог и болесног организма. Свој кодекс вере и морала, којим су дотле ти народи живели, заменили су они, као и Византинци, индиферентношћу према правди и неправди и тежњом за влашћу и слашћу.

И тако је сав Балкан пре пет стотина година представљао један и исти морал, то јест један порок и једно безбоштво, које се морало по историјском реду казнити. И оно је кажњено.

Народ одређен за казну Балкана и није ни за шта друго био способан но да служи као казна другим народима. Турци, примивши од Арапа њихову веру у форми фанатизма и фатализма, нису били у стању примити од Арапа и њихову радљивост, и енергију, и њихов творачки дух. Турци, са арапском вером, но без арапског смисла за културу, имали су само две способности номадских народа: ратовати и ленствовати. Многа прохујала столећа нису могла те способности турске расе ни заменити ни изменити. И данас као и пре пет столећа Турци имају те две основне способности: ратовати из фанатизма и ленствовати из фатализма.

Огњем и мачем Турци су кажњавали Балкан четири столећа, огњем и мачем они су разоравали све што се противило њиховој ћуди и њиховом ћефу, огњем и мачем они су угушили на Балкану и песму, и говор и - плач. И замукли Балкан није четири века представљао за Европу никакво питање. Увек рђаво обавештена о слабим и потиштеним, хришћанска Европа је сасвим била изгубила рачун о балканским Хришћанима, она је цео Балкан сматрала за легитимно царство турско, а Балканце за беcповратне и безнадеждне удављенике у мору турском.

Међутим балкански роб није био ни удављен ни од Бога заборављен; он је чекао крај свога искупљења. Пре сто година балкански роб је помислио на ослобођење. Његови азијатски господари заоштрили су коље, одељали ражњеве, и роб, набијен на колац, или примакнут огњу на ражњу, осетио је како слобода скупо стаје. Најпре су то осетили Срби, који су најпре и учинили опасни покушај ослобођења; то исто су потом осетили Грци, па Бугари, па опет Срби, па сви заједно. Један по један део балканског организма с муком се извлачио из окова и на својој крви постајао слободан.

За једно столеће успела су четири дела на четири стране Балкана, да извојују себи слободу. Данас та четири острва слободе теже да се споје у једно копно; та четири дела једног и истог организма ставила су данас и своју слободу и своју егзистенцију на коцку, да би извојевали слободу још неслободним деловима свога националног организма.

Дугим трпљењем балкански Хришћани су се оснажили и подмладили и од својих праотачких греха очистили. Они су се оспособили за поновну слободу и културу. Трпљење је за њих било чистилиште и очеличење. Чисти и челични борили су се они за слободу. Но у тој својој борби они су стално имали, и данас имају, два непријатеља: варварски Ислам на једној страни и развраћено Хришћанство на другој страни. Сваки покушај за ослобођење на Балкану угушивао је црвени Ислам клањем и паљењем, а црножуто европско Хришћанство својим шпекулацијама и фарисејским пренемагањима.

Варварски Ислам Азије и развраћено Хришћанство Европе јесу Сцила и Харибда, између којих ми балкански Хришћани никако до сад нисмо могли да превеземо свој брод слободе. Кад год смо ми кренули свој брод кроз опасни пролаз, увек су се оба чудовишта надносила нада њ с обе стране претећи му да ra потопе или прогутају. То се дешавало небројено пута кроз цело минуло столеће, то се исто дешава и у овоме тренутку, када Хришћански Балкан чини последњи и одсудни напор, да се коначно ослободи. Тек што се чуло о савезу балканских народа, Сцила и Харибда зарежале су својим чудовишним гласом, и својом виком узрујали све народе на земаљској кугли. Ислам, коме је друкчије име Крв, Западни дегенерисани Хуманизам, коме је друго име Лаж, нашли су се одмах на једном послу, на коме су се увек заједно налазили, - на угушењу покрета за слободу. Разјапиле су своја велика уста једновремено и Сцила и Харибда; једна је почела да бљује крв и ватру, друга претњу и клевету.

Једно је чудовиште рикнуло против нас: Ћаури! Неверници!

Друго је чудовиште рикнуло против нас: Хијене!

Првоме чудовишту име је Крв, другоме Лаж.

Јесмо ли ми неверници, браћо?

Јесмо ли ми хијене, пријатељи моји?

Неверници су они, који пет пута дневно клањају пред Богом и толико пута кољу децу Божију. Јесу ли то балкански Хришћани?

Неверници су они, који хуле Бога својом анималном нечистоћом и лењошћу. Јесмо ли то ми, браћо?

Неверници су они, који хуле Бога својом фанатичном мржњом према другој вери и другој крви. Не, то нисмо ми.

Неверници су они, којима је Бог непрестано на врху језика, а крв невина непрестано на врху мача. Не, нисмо ми неверници.

Нисмо неверници ми, који имамо тако развијен божански инстинкт слободе, но неверници су они, који свакоме сем себи оспоравају право на слободу.

Јесмо ли ми хијене, пријатељи моји?

Хијене су зверови, који мртве људе из гробова ваде и једу.

Ми смо створени по слици и прилици Божијој, - ми нисмо, дакле, хијене ни по облику своме. Ми се боримо за слободу, за највећи идеал свих времена и свих народа, - ми нисмо, дакле, хијене ни по делима својим. Ми тежимо ка једном савршенству моралном и културном, као и сви напредни и недегенерисани народи; тежимо, да нашој заробљеној браћи омогућимо ту нашу тежњу, - ми нисмо, дакле, хијене ни по тежњама својим. Ми верујемо у Бога и Божију правду, као и сви народи који расту, ми смо за пет столећа ропства нашег живели само том вером, - ми нисмо дакле хијене ни по вери својој.

Знате ли, ко нас назива хијенама? Називају нас људи, којима је име лаж, којима је садржина лаж, којима је занимање лаж. Називају нас тако људи, чија лаж носи хијенски карактер и има хијенско дејство. Много има хијена у облику људском, под капом, која се зове хуманост, под огртачем, који се зове цивилизација, у обући, која се зове прогрес, у рукавицама, које се зову модерни дух. Кроз сву ту меку и глатку одећу провирују понекад зуби и нокти и људождерски апетит хијенски. Има хијена у облику дипломата, има хијена у облику трговаца, има хијена у облику књижевника и хијена у облику миротвораца. Нико није осетио тако силно зубе и нокте тих људских хијена као ми балкански Хришћани, јер гле, ми смо били пет столећа у тами, у гробу, мртви, а хијене се најрадије по гробљу шећу и најрадије показују своју моћ над мртвима.

Дипломати, који нас називају хијенама желели су, да на Балкану остане статус кво, тј. да Балкан и надаље остане гробље. Ми смо викали из свога гроба: у име хуманости, и у име Христове љубави, и у име прогреса, и у име свих ваших светиња и идеала, измените статус кво, или допустите нама да га изменимо, јер гле, звер, коме је име крв, пече живе људе на ражњу и исеца мајкама децу из утробе, и дере кожу са живих људи! А дипломати у меком и топлом оделу, у осветљеним удобним кабинетима, осигурани и утовљени, завржени у поравнавању својих ситних канцеларијских амбиција, довикивали су: - Нека остане статус кво. Ради Бога, говорили смо ми, преведите ту фразу статус кво с дипломатског на човечански језик, гле, она значи печење и драње и сечење живих људи! Дипломати, ушмркујући задовољно бурмут, одговарали су: - Нека се одржи статус кво ма по коју цену!

Трговци, који нас хијенама називају, желели су да на Балкану остане статус кво. Трговци најлакше експлоатишу незнање, а турска царевина је синоним незнања. Трговци-хијене овако резонују: - Док траје Турска, дотле су осигурани наши приходи, наш увоз и наш извоз. Наши економски и трговачки интереси најбоље су загарантовани незнањем и непросвећеношћу. Зато сви ми трговци, и фабриканти, и банкари, и шпекуланти, треба да подржавамо својим ауторитетом, који се златом мери, статус кво на Балкану.

- Али, вичемо ми с Балкана, тај статус кво значи глад и драње хришћана, и шенлук хајдука, и триjумф непоштења и неправде и прљавштине и назадка! - Но узалуд, европски хришћански трговци спокојно отварају и затварају пуне кесе и преко рамена добацују немарно и с презрењем: - Ми желимо статус кво.

Књижевници, који нас хијенама називају, желели су на Балкану статус кво. Зашто? Зато да би имали у својој близини што оригиналнијих типова и што оригиналнијих призора за своје романе и драме. Гле, пресићен је свет западни западног живота. Западњаку је све монотоно на Западу. Западни књижевник не може да нађе тему своме делу: све су други пре њега описали и опевали и насликали. И снег на врху Монблана описан је и труло лишће у пећинама. Треба нових типова, нових сцена, нових тема, треба и њему живети, јер и он је гладан хлеба и славе. Турска је представник Азије и Европе, она једина може дати хране гладном чопору недаровитих књижевника Запада. Турска значи изложбу турбана и димлија и јатагана и минарета.

- Али, вичемо ми, Турска значи и изложбу печених и одераних, живих људи, и изложбу подераних дивљака Арнаута, који себе називају господарима наше судбе и који живот људски цене мање од једног куршума олова; и изложбу нечистоће, и изложбу насиља и отмица.

- Врло добро, ето нама хлеба и славе, кличу гладни књижевници, који нас називају хијенама, то је све изврстан материјал за трагедије и за приче а la Edgar Рое, то је за нас златни мајдан, нека остане све како стоји, ми смо сви за статус кво.

Пацифисти, који нас хијенама зову, мисле, да је статус кво идеални мир, за којим жуди човечији род, зато су живо агитовали за статус кво на Балкану.

- Али, довикујемо ми тим модерним миротворцима, статус кво на Балкану не значи ни издалека мир но најзверскији и најгнуснији рат, рат из заседе, рат мучки и злочиначки, рат необјављен, у коме је једна страна наоружана, а друга није, и у коме једна страна има само да подмеће своје главе под ешафот, а друга да обара секиру и сече. Ви, необавештени и незналачки миротворци света, стрепите од рата на Балкану, који ће уништити сто хиљада живота, стрепите зато што не знате, да је крвав мир на Балкану до сад уништио милионе живота. Ви, декаденти, сироти, заблудели људи, који своју декаденцију називате идеализмом, бојите се једног херојског рата, а не бојите се кукавичког, дроњавог и паликућског мира! Кад би вама, велики апостоли мира, Арнаути одсекли само једно уво, ви би се брзо преобратили у велике апостоле рата. Но Арнаути секу уши нама, Балканцима, што ви у Бечу и Паризу не можете ни да видите, нити још мање да осетите; зато ви називате хијенама нас, што реметимо ваш патрициски мир.

Тако ми довикујемо овим западним Дон-Кихотима мира, који своје донкихотско витештво нису смели показати ни у једном досадашњем пљачкашком рату, (као триполитанском,) који је Европа водила, но су се крили брижљивије од шаљивог пратиоца Дон-Кихотовог, и који су се осмелили да вичу у име својих декадентских идеала сад, кад мали балкански народи воде један ослободилачки рат. Тако ми довикујемо овим потомцима јакобинаца, - главосека, а они одговарају: ви сте балкански Хришћани хијене!

Јесмо ли ми хијене, пријатељи моји, или они, који су досадашње гробове балканскога робља тапкали и налазили хране за себе?

Не, ми нисмо хијене, но морепловци који се цело једно столеће, с муком и знојем, пробијамо са својим маленим бродом између Сциле и Харибде. Кад год ми запретимо Харибди, Сцила јој притиче у помоћ. Кад год смо побеђивали крвави Ислам, хијенски хуманизам запада спашавао је формулу статус кво. Кад год смо ми протествовали против неправде са запада, крвави Ислам био је савезник Запада. Крвави Ислам, браћо, и, црножуто хијенско хришћанство запада, то је једна иста вера.

Нека се одбију од Балкана све хијене, које су до сад на њему налазиле довољно лешева! На Балкану од сад неће бити лешева, јер су се сви гробови отворили и мртви су оживели, а живи се људи не даду хијенама.

Нека нам не држе моралне поуке, они, који су се спустили на онај ниски ступањ, на коме се налазила стара Византија онда, кад је Бог послао страшну казну на њу! Ми, балкански Хришћани, осећамо се данас физички млађи и морално далеко јачи од свих тих незваних учитеља и великих пријатеља азијатског варварства.

Нека умукну сви они дипломати и трговци и књижевници и миротворци европски, који су последњих дана онако хијенски сиктали против балканских хришћана и онако усрдно молили Бога за победу отоманског оружја! Ми смо им ипак захвални. Нико никад није тако као они открио дубок пад западног хришћанства и толику сиромаштину морала код оних народа, код којих смо се ми учили. Ми, ученици, са великом жалошћу и још већим презрењем гледамо данас на учитеље своје. Нико се тако није одушевљавао западним идеалима од балканске хришћанске омладине. Нико се данас тако не гнуша хијенске западне вике против ослобођења робова као балканска хришћанска омладина. Нико се у будуће неће резервисаније и скептичније односити према којекаквим фразерским "декларацијама људских права" од новога, младога Балкана.

То је и добро. Балканци, који су до сад акцептовали туђе идеале, научиће се да мисле самостално и да они сами стварају своје идеале, према своме узрасту. Балканци, који су сад напрегли сву своју интелектуалну и физичку моћ да се ослободе Сциле, напрегнуће још јаче сву своју моћ, да се ослободе и од Харибде, тј. од хуманизма дипломатско-литерарног, тј. од детињег придржавања за порочни скут Европе. Балканци ће се и од сад као и до сад поверити Богу, једином свом праведном Судији. Опростимо непријатељима нашим, јер не знају шта говоре и раде, опростимо њима, а поверимо се Богу!

Поверимо се Богу, браћо, коме су се поверавали и сви они хероји, који су са титанским напорима кроз једно столеће створили четири острва на Балкану. Бог, који нас је умео казнити кад смо грешили, умеће нам помоћи кад га славимо. Он, који нам је помогао да дођемо до брода и весала, помоћи ће нам несумњиво, да пребродимо опасни теснац између два мрска, и њему као и нама, чудовишта, - између Сциле и Харибде. Амин.