Među Scilom i Haribdom

Iznad greha i smrti

Među Scilom i Haribdom

Beseda upućena onima čiji su interesi okrnjeni oslobađanjem robova.

Ja sam zapovjedio izbranim svojim
i dozvao sam junake svoje, da izvrše gnjev moj.
Isaija, 13, 3.

Balkanski Hrišćani - hijene.
(Pjer Loti: La turquie agonisante).

Ovome mestu i mome zvanju, braćo, pripada dužnost istaći i žigosati ne samo nepravdu čoveka prema čoveku, nego i nepravdu naroda prema narodu, i nepravdu vere prema veri. Jer u odnosima naroda i vera dešavale su se i dešavaju se i danas na naše oči tako velike nepravde kakve se one ređe mogu desiti u odnosima pojedinaca.

Kakva bi to bila vera, koja bi se bunila protiv manje nepravde, a ostajala slepa i gluva pred većom?

Kakvi bi to bili propovednici Boga i Božije pravde, koji bi svakog praznika vitlali se krupnim rečima i vatrenim anatemama protiv nepravde, od koje može da trpi jedan čovek, a ćutljivo prelazili mimo nepravde, od koje trpe milioni ljudi, bilo jedne narodnosti bilo jedne vere?

Ocenite vi, kakvi su ti propovednici, koji vide trunke, a ne vide brda nepravde, a ja vam kažem, da je takvih propovednika puno, i po crkvama i po džamijama, i da ih je više i u svetu hrišćanskom no što bi želeo Hristos, i u svetu muslimanskom no što bi želeo Muhamed. Takvi propovednici liče na lekare, koji bi lečili revnosno nažuljane prste, a ostavljali džigerice da trunu. Glavno je: takvih revnitelja pravde ima mnogo. U ovome momentu, kada ceo Hrišćanski Balkan rešava svom svojom intelektualnom i fizičkom moći pitanje pravde naroda prema narodu i vere prema veri, u zidinama crkvenim ne smeju se čuti propovedi indiferentne prema takvom jednom gigantskom pregnuću. Međutim uobrazite samo ako možete: - Šta je sva nepravda, koju jedan čovek može učiniti svome bližnjem prema becprimernoj nepravdi, koju je svet, ceo svet, činio Hrišćanskom Balkanu, ne za pet stotina godina - ostavite, to se ne da uobraziti - no samo za poslednju stotinu godina, kad su se narodi balkanski promeškoljili u svome grobu i pokazali znake života i težnju za slobodom!

Ima li koga u svetu, ko balkanskog sužnja nije gurao u njegovu mnogostoletnu tamu, zatvarajući sve prozore, kroz koje bi ga svetlost mogla obasjati?

Ima li koga god, ko balkanskom robu nije pritezao lance?

Ima li koga god, ko na savesti svojoj ne nosi neiskajan greh prema balkanskom robu?

Ima li ko takav u Hrišćanstvu?

Ima li ko takav u Muslimanstvu?

Ima li ko takav u Izrailju?

Zašto da nema? Je li Balkan Kain među narodima, da se svak može baciti na nj kamenom? Je li Balkan vaga, na kojoj svak može meriti veličinu svoga greha, i Mesto, na kome veliki narodi kušaju svoju moć grešenja? Il' je Balkan siroče, koje svak ima pravo rasplakati? Kakva je zagonetka Balkan? Prozire li ko u tajne istorije?

Balkan je mnogo grešio, zato je Balkan mnogo stradao. Istina, na svakom kutu zemlje, naseljenom ljudima, grešilo se i stradalo, no nigde se ne raspoznaje tako jasna uzročna veza između greha i kazne kao u istoriji Hrišćanskog Balkana. Pre pet stoleća na Bosforu je živeo jedan narod, zamoren od stvaranja, zamoren od revnosti prema istini i moralu. U svojoj zamorenosti i iscrpljenosti taj narod je pogazio sav zakonik vladanja svojih predaka i istakao je kao jedinu opravdanu težnju života: vlast i slast, legitimirajući sve puteve bez izuzetka, koji ovome dvoma vode, direktno ili zaobilazno. Na lepom Bosforu, pod toplim zracima Sunca dugo živeći, dugo sunčajući se, vizantijski narod je gnileo, kao što gnili prezrelo voće. Sva veličina prošlosti služila mu je samo kao dekoracija njegove pigmejske sadašnjosti, kao velika firma praznom dućanu, kao zdrava ljuska kvarnom orahu. U velikom stilu stanovala je mala sadržina. Sve velike tvorevine prošlosti nisu mogle oživeti niti nadahnuti jedan poročan dekadentski naraštaj. Velika grčko-rimska arhitektura, namenjena i velikom životu, skrivala je sobom zločin i perverzne slasti; Justinijanovi zakoni nisu imali građana, koji bi im sledovali; hrišćanske verske ceremonije bile su već zastarela zabava kao i hipodromske igre; sa Aja Sofije ječala su zvona pre kao opelo jednom samrtniku nego kao himna Bogu i životu.

Na severu od Vizantije živeli su narodi slovenski, mladi, neistrošeni u kulturnom stvaranju, nemalaksali i nerazočarani u veri i moralu. Oni su tek bili na jednom velikom početku. Njihov početak u kulturi, od koga stoje još spomenici, svedoči o veličini kulturne zgrade, koju bi oni do sad sazidali, da njihovo razviće nije brutalno presečeno i zadržano. Ovi mladi narodi zbog svoga dodira sa Vizantijom bili su i sami zaraženi moralnom gnilošću ove poslednje, kao što se obično jedan mlad i zdrav organizam da zaraziti od jednog starog i bolesnog organizma. Svoj kodeks vere i morala, kojim su dotle ti narodi živeli, zamenili su oni, kao i Vizantinci, indiferentnošću prema pravdi i nepravdi i težnjom za vlašću i slašću.

I tako je sav Balkan pre pet stotina godina predstavljao jedan i isti moral, to jest jedan porok i jedno bezboštvo, koje se moralo po istorijskom redu kazniti. I ono je kažnjeno.

Narod određen za kaznu Balkana i nije ni za šta drugo bio sposoban no da služi kao kazna drugim narodima. Turci, primivši od Arapa njihovu veru u formi fanatizma i fatalizma, nisu bili u stanju primiti od Arapa i njihovu radljivost, i energiju, i njihov tvorački duh. Turci, sa arapskom verom, no bez arapskog smisla za kulturu, imali su samo dve sposobnosti nomadskih naroda: ratovati i lenstvovati. Mnoga prohujala stoleća nisu mogla te sposobnosti turske rase ni zameniti ni izmeniti. I danas kao i pre pet stoleća Turci imaju te dve osnovne sposobnosti: ratovati iz fanatizma i lenstvovati iz fatalizma.

Ognjem i mačem Turci su kažnjavali Balkan četiri stoleća, ognjem i mačem oni su razoravali sve što se protivilo njihovoj ćudi i njihovom ćefu, ognjem i mačem oni su ugušili na Balkanu i pesmu, i govor i - plač. I zamukli Balkan nije četiri veka predstavljao za Evropu nikakvo pitanje. Uvek rđavo obaveštena o slabim i potištenim, hrišćanska Evropa je sasvim bila izgubila račun o balkanskim Hrišćanima, ona je ceo Balkan smatrala za legitimno carstvo tursko, a Balkance za becpovratne i beznadeždne udavljenike u moru turskom.

Međutim balkanski rob nije bio ni udavljen ni od Boga zaboravljen; on je čekao kraj svoga iskupljenja. Pre sto godina balkanski rob je pomislio na oslobođenje. Njegovi azijatski gospodari zaoštrili su kolje, odeljali ražnjeve, i rob, nabijen na kolac, ili primaknut ognju na ražnju, osetio je kako sloboda skupo staje. Najpre su to osetili Srbi, koji su najpre i učinili opasni pokušaj oslobođenja; to isto su potom osetili Grci, pa Bugari, pa opet Srbi, pa svi zajedno. Jedan po jedan deo balkanskog organizma s mukom se izvlačio iz okova i na svojoj krvi postajao slobodan.

Za jedno stoleće uspela su četiri dela na četiri strane Balkana, da izvojuju sebi slobodu. Danas ta četiri ostrva slobode teže da se spoje u jedno kopno; ta četiri dela jednog i istog organizma stavila su danas i svoju slobodu i svoju egzistenciju na kocku, da bi izvojevali slobodu još neslobodnim delovima svoga nacionalnog organizma.

Dugim trpljenjem balkanski Hrišćani su se osnažili i podmladili i od svojih praotačkih greha očistili. Oni su se osposobili za ponovnu slobodu i kulturu. Trpljenje je za njih bilo čistilište i očeličenje. Čisti i čelični borili su se oni za slobodu. No u toj svojoj borbi oni su stalno imali, i danas imaju, dva neprijatelja: varvarski Islam na jednoj strani i razvraćeno Hrišćanstvo na drugoj strani. Svaki pokušaj za oslobođenje na Balkanu ugušivao je crveni Islam klanjem i paljenjem, a crnožuto evropsko Hrišćanstvo svojim špekulacijama i farisejskim prenemaganjima.

Varvarski Islam Azije i razvraćeno Hrišćanstvo Evrope jesu Scila i Haribda, između kojih mi balkanski Hrišćani nikako do sad nismo mogli da prevezemo svoj brod slobode. Kad god smo mi krenuli svoj brod kroz opasni prolaz, uvek su se oba čudovišta nadnosila nada nj s obe strane preteći mu da ra potope ili progutaju. To se dešavalo nebrojeno puta kroz celo minulo stoleće, to se isto dešava i u ovome trenutku, kada Hrišćanski Balkan čini poslednji i odsudni napor, da se konačno oslobodi. Tek što se čulo o savezu balkanskih naroda, Scila i Haribda zarežale su svojim čudovišnim glasom, i svojom vikom uzrujali sve narode na zemaljskoj kugli. Islam, kome je drukčije ime Krv, Zapadni degenerisani Humanizam, kome je drugo ime Laž, našli su se odmah na jednom poslu, na kome su se uvek zajedno nalazili, - na ugušenju pokreta za slobodu. Razjapile su svoja velika usta jednovremeno i Scila i Haribda; jedna je počela da bljuje krv i vatru, druga pretnju i klevetu.

Jedno je čudovište riknulo protiv nas: Ćauri! Nevernici!

Drugo je čudovište riknulo protiv nas: Hijene!

Prvome čudovištu ime je Krv, drugome Laž.

Jesmo li mi nevernici, braćo?

Jesmo li mi hijene, prijatelji moji?

Nevernici su oni, koji pet puta dnevno klanjaju pred Bogom i toliko puta kolju decu Božiju. Jesu li to balkanski Hrišćani?

Nevernici su oni, koji hule Boga svojom animalnom nečistoćom i lenjošću. Jesmo li to mi, braćo?

Nevernici su oni, koji hule Boga svojom fanatičnom mržnjom prema drugoj veri i drugoj krvi. Ne, to nismo mi.

Nevernici su oni, kojima je Bog neprestano na vrhu jezika, a krv nevina neprestano na vrhu mača. Ne, nismo mi nevernici.

Nismo nevernici mi, koji imamo tako razvijen božanski instinkt slobode, no nevernici su oni, koji svakome sem sebi osporavaju pravo na slobodu.

Jesmo li mi hijene, prijatelji moji?

Hijene su zverovi, koji mrtve ljude iz grobova vade i jedu.

Mi smo stvoreni po slici i prilici Božijoj, - mi nismo, dakle, hijene ni po obliku svome. Mi se borimo za slobodu, za najveći ideal svih vremena i svih naroda, - mi nismo, dakle, hijene ni po delima svojim. Mi težimo ka jednom savršenstvu moralnom i kulturnom, kao i svi napredni i nedegenerisani narodi; težimo, da našoj zarobljenoj braći omogućimo tu našu težnju, - mi nismo, dakle, hijene ni po težnjama svojim. Mi verujemo u Boga i Božiju pravdu, kao i svi narodi koji rastu, mi smo za pet stoleća ropstva našeg živeli samo tom verom, - mi nismo dakle hijene ni po veri svojoj.

Znate li, ko nas naziva hijenama? Nazivaju nas ljudi, kojima je ime laž, kojima je sadržina laž, kojima je zanimanje laž. Nazivaju nas tako ljudi, čija laž nosi hijenski karakter i ima hijensko dejstvo. Mnogo ima hijena u obliku ljudskom, pod kapom, koja se zove humanost, pod ogrtačem, koji se zove civilizacija, u obući, koja se zove progres, u rukavicama, koje se zovu moderni duh. Kroz svu tu meku i glatku odeću proviruju ponekad zubi i nokti i ljudožderski apetit hijenski. Ima hijena u obliku diplomata, ima hijena u obliku trgovaca, ima hijena u obliku književnika i hijena u obliku mirotvoraca. Niko nije osetio tako silno zube i nokte tih ljudskih hijena kao mi balkanski Hrišćani, jer gle, mi smo bili pet stoleća u tami, u grobu, mrtvi, a hijene se najradije po groblju šeću i najradije pokazuju svoju moć nad mrtvima.

Diplomati, koji nas nazivaju hijenama želeli su, da na Balkanu ostane status kvo, tj. da Balkan i nadalje ostane groblje. Mi smo vikali iz svoga groba: u ime humanosti, i u ime Hristove ljubavi, i u ime progresa, i u ime svih vaših svetinja i ideala, izmenite status kvo, ili dopustite nama da ga izmenimo, jer gle, zver, kome je ime krv, peče žive ljude na ražnju i iseca majkama decu iz utrobe, i dere kožu sa živih ljudi! A diplomati u mekom i toplom odelu, u osvetljenim udobnim kabinetima, osigurani i utovljeni, zavrženi u poravnavanju svojih sitnih kancelarijskih ambicija, dovikivali su: - Neka ostane status kvo. Radi Boga, govorili smo mi, prevedite tu frazu status kvo s diplomatskog na čovečanski jezik, gle, ona znači pečenje i dranje i sečenje živih ljudi! Diplomati, ušmrkujući zadovoljno burmut, odgovarali su: - Neka se održi status kvo ma po koju cenu!

Trgovci, koji nas hijenama nazivaju, želeli su da na Balkanu ostane status kvo. Trgovci najlakše eksploatišu neznanje, a turska carevina je sinonim neznanja. Trgovci-hijene ovako rezonuju: - Dok traje Turska, dotle su osigurani naši prihodi, naš uvoz i naš izvoz. Naši ekonomski i trgovački interesi najbolje su zagarantovani neznanjem i neprosvećenošću. Zato svi mi trgovci, i fabrikanti, i bankari, i špekulanti, treba da podržavamo svojim autoritetom, koji se zlatom meri, status kvo na Balkanu.

- Ali, vičemo mi s Balkana, taj status kvo znači glad i dranje hrišćana, i šenluk hajduka, i trijumf nepoštenja i nepravde i prljavštine i nazadka! - No uzalud, evropski hrišćanski trgovci spokojno otvaraju i zatvaraju pune kese i preko ramena dobacuju nemarno i s prezrenjem: - Mi želimo status kvo.

Književnici, koji nas hijenama nazivaju, želeli su na Balkanu status kvo. Zašto? Zato da bi imali u svojoj blizini što originalnijih tipova i što originalnijih prizora za svoje romane i drame. Gle, presićen je svet zapadni zapadnog života. Zapadnjaku je sve monotono na Zapadu. Zapadni književnik ne može da nađe temu svome delu: sve su drugi pre njega opisali i opevali i naslikali. I sneg na vrhu Monblana opisan je i trulo lišće u pećinama. Treba novih tipova, novih scena, novih tema, treba i njemu živeti, jer i on je gladan hleba i slave. Turska je predstavnik Azije i Evrope, ona jedina može dati hrane gladnom čoporu nedarovitih književnika Zapada. Turska znači izložbu turbana i dimlija i jatagana i minareta.

- Ali, vičemo mi, Turska znači i izložbu pečenih i oderanih, živih ljudi, i izložbu poderanih divljaka Arnauta, koji sebe nazivaju gospodarima naše sudbe i koji život ljudski cene manje od jednog kuršuma olova; i izložbu nečistoće, i izložbu nasilja i otmica.

- Vrlo dobro, eto nama hleba i slave, kliču gladni književnici, koji nas nazivaju hijenama, to je sve izvrstan materijal za tragedije i za priče a la Edgar Roe, to je za nas zlatni majdan, neka ostane sve kako stoji, mi smo svi za status kvo.

Pacifisti, koji nas hijenama zovu, misle, da je status kvo idealni mir, za kojim žudi čovečiji rod, zato su živo agitovali za status kvo na Balkanu.

- Ali, dovikujemo mi tim modernim mirotvorcima, status kvo na Balkanu ne znači ni izdaleka mir no najzverskiji i najgnusniji rat, rat iz zasede, rat mučki i zločinački, rat neobjavljen, u kome je jedna strana naoružana, a druga nije, i u kome jedna strana ima samo da podmeće svoje glave pod ešafot, a druga da obara sekiru i seče. Vi, neobavešteni i neznalački mirotvorci sveta, strepite od rata na Balkanu, koji će uništiti sto hiljada života, strepite zato što ne znate, da je krvav mir na Balkanu do sad uništio milione života. Vi, dekadenti, siroti, zabludeli ljudi, koji svoju dekadenciju nazivate idealizmom, bojite se jednog herojskog rata, a ne bojite se kukavičkog, dronjavog i palikućskog mira! Kad bi vama, veliki apostoli mira, Arnauti odsekli samo jedno uvo, vi bi se brzo preobratili u velike apostole rata. No Arnauti seku uši nama, Balkancima, što vi u Beču i Parizu ne možete ni da vidite, niti još manje da osetite; zato vi nazivate hijenama nas, što remetimo vaš patriciski mir.

Tako mi dovikujemo ovim zapadnim Don-Kihotima mira, koji svoje donkihotsko viteštvo nisu smeli pokazati ni u jednom dosadašnjem pljačkaškom ratu, (kao tripolitanskom,) koji je Evropa vodila, no su se krili brižljivije od šaljivog pratioca Don-Kihotovog, i koji su se osmelili da viču u ime svojih dekadentskih ideala sad, kad mali balkanski narodi vode jedan oslobodilački rat. Tako mi dovikujemo ovim potomcima jakobinaca, - glavoseka, a oni odgovaraju: vi ste balkanski Hrišćani hijene!

Jesmo li mi hijene, prijatelji moji, ili oni, koji su dosadašnje grobove balkanskoga roblja tapkali i nalazili hrane za sebe?

Ne, mi nismo hijene, no moreplovci koji se celo jedno stoleće, s mukom i znojem, probijamo sa svojim malenim brodom između Scile i Haribde. Kad god mi zapretimo Haribdi, Scila joj pritiče u pomoć. Kad god smo pobeđivali krvavi Islam, hijenski humanizam zapada spašavao je formulu status kvo. Kad god smo mi protestvovali protiv nepravde sa zapada, krvavi Islam bio je saveznik Zapada. Krvavi Islam, braćo, i, crnožuto hijensko hrišćanstvo zapada, to je jedna ista vera.

Neka se odbiju od Balkana sve hijene, koje su do sad na njemu nalazile dovoljno leševa! Na Balkanu od sad neće biti leševa, jer su se svi grobovi otvorili i mrtvi su oživeli, a živi se ljudi ne dadu hijenama.

Neka nam ne drže moralne pouke, oni, koji su se spustili na onaj niski stupanj, na kome se nalazila stara Vizantija onda, kad je Bog poslao strašnu kaznu na nju! Mi, balkanski Hrišćani, osećamo se danas fizički mlađi i moralno daleko jači od svih tih nezvanih učitelja i velikih prijatelja azijatskog varvarstva.

Neka umuknu svi oni diplomati i trgovci i književnici i mirotvorci evropski, koji su poslednjih dana onako hijenski siktali protiv balkanskih hrišćana i onako usrdno molili Boga za pobedu otomanskog oružja! Mi smo im ipak zahvalni. Niko nikad nije tako kao oni otkrio dubok pad zapadnog hrišćanstva i toliku siromaštinu morala kod onih naroda, kod kojih smo se mi učili. Mi, učenici, sa velikom žalošću i još većim prezrenjem gledamo danas na učitelje svoje. Niko se tako nije oduševljavao zapadnim idealima od balkanske hrišćanske omladine. Niko se danas tako ne gnuša hijenske zapadne vike protiv oslobođenja robova kao balkanska hrišćanska omladina. Niko se u buduće neće rezervisanije i skeptičnije odnositi prema kojekakvim frazerskim "deklaracijama ljudskih prava" od novoga, mladoga Balkana.

To je i dobro. Balkanci, koji su do sad akceptovali tuđe ideale, naučiće se da misle samostalno i da oni sami stvaraju svoje ideale, prema svome uzrastu. Balkanci, koji su sad napregli svu svoju intelektualnu i fizičku moć da se oslobode Scile, napregnuće još jače svu svoju moć, da se oslobode i od Haribde, tj. od humanizma diplomatsko-literarnog, tj. od detinjeg pridržavanja za poročni skut Evrope. Balkanci će se i od sad kao i do sad poveriti Bogu, jedinom svom pravednom Sudiji. Oprostimo neprijateljima našim, jer ne znaju šta govore i rade, oprostimo njima, a poverimo se Bogu!

Poverimo se Bogu, braćo, kome su se poveravali i svi oni heroji, koji su sa titanskim naporima kroz jedno stoleće stvorili četiri ostrva na Balkanu. Bog, koji nas je umeo kazniti kad smo grešili, umeće nam pomoći kad ga slavimo. On, koji nam je pomogao da dođemo do broda i vesala, pomoći će nam nesumnjivo, da prebrodimo opasni tesnac između dva mrska, i njemu kao i nama, čudovišta, - između Scile i Haribde. Amin.