Мајор Тепић
| Мајор Тепић Писац: Славко Перошевић |
МАЈОР ТЕПИЋ
Три хиљаде бојовника
У Бјеловар тога љета,
На војнике младе крену
Истурених бајонета.
Крај касарне опкољене,
Из свег грла, жељни клања,
Клицали су: „За дом спремни!
За Хрватску и за Фрања!”
Изнад града, смрт слутећи,
Грактали су црни врани.
А пуковник Ковачевић,
Још се с’ војском мушки брани.
И последњом снагом, клете
Зауставља нападаче.
Борећи се кано витез,
Против силе, сто пут јаче.
У Беденик у скадишту,
Тамо покрај Мале Раче,
И мајор је Тепић храбро
Дочекао нападаче.
Од пријетњи њиних није
У јуначком срцу стреца,
Ал с’ њим војске бјеше мало
Све регрути, скоро дјеца.
Дан читави без престанка
Водила се битка љута.
За складишта што бијаху
Пуна мина и барута.
Тмурно небо, парали су
Митраљези и стројнице,
Ал’ складиште мушки брани
Српски херој из Дубице.
Смрт стравична над Беденик
Мрачна крила бјеше свила,
А он стоји ко Леонид
На вратима Термопила.
Ал’ кад видје, моћној сили,
Да одољет неће моћи,
И да нема ни откуда
Наде, спаса и помоћи.
Да ће битку изгубити,
Прије но’ што падне вече,
Голобрадим војницима
Оштрим гласом вако рече:
„Дјецо моја све око нас
Од усташа клетих врви,
Ал’ магацин ја им нећу
Без пролите предат крви.
Ми смо овдје остављени
Без помоћи и без наде,
Ка’ нама су блокирани
Сви путеви и све џаде.
Из касарне опкољене
Престала је борбе јека,
Зла судбина, дјецо моја
Све нас овдје, данас чека.
А ја жив се, предат нећу,
Товар да ми дају злата,
Јер од свега, вазда ми је
Била преча ријеч дата.
И кад спавам, крај се’ држим
Детонатор експлозива,
Кунем вам се да усташе
Хватати ме неће жива.
Задњи сати мог’ живота
Полако се ево троше,
Нека прашта свак’ коме сам
Учинио несто лоше!
Сва складишта са жицама
Повезо сам и минира’.
Па знак кад вам даднем дјецо,
Бјеж’те главом без обзира.
Спашавајте младе главе,
И све нека вам буде просто.
За ме рец’те да сам вјечно
На бранику земље осто!
Да сам барут у зрак диго’
Нежалећи крви своје,
Ко Синђелић Стеван давно,
На крвавом Чегру, што је.
Помисао на смрт страшну
Не плаши ме и не страви,
Јер једном се ријеч даје
Свом народу и држави.
Лакше ми се предат било
И у руке паст’ Хрвата,
Ал’ код мене на Козари
Не гази се ријеч дата.
Ја сам рођен гдје се слави
Част, витештво и поштење,
А сад бјеж’те, то је данас
Моје задње наредјење!”
Тешка срца с’ мајором се
Опростише сви регрути,
Док напољу изненада
Бој поново поче љути.
Један војник из Србије
Што од смрти није преза,
На усташе осу ватру
Из тешкога митраљеза.
Са оклопног транспортера
С’ крвницима сам се коље,
Док на њега, са свих страна
Бљују ватру, клете зоље.
Ту Мирковић Стојадина
Дим и страшни пламен зави,
Ал’ данас га због храбрости,
Звук гусала српских слави.
Сам је стао пред армадом
Хрватскијех бојовника,
Витез ком’ је у грудима
Тукло срце од челика.
А соколу овом сивом
Кад задаше смртну рану,
Усташе се понадаше
Да је дошо’ крај мегдану.
Док Стојадин крвав лежи
Крај тешкога митраљеза,
Складишту се опуштено
Примицаху без опреза.
Ко’ на Чегру кад се Турци
Примицаху барутани,
Мислили су да Беденик
Нема више ко’ да брани.
Бијаху се већ спремили
Да побједу славе клету,
Не знајући, Милан Тепић
Да прст држи на дугмету.
Експлозија у то груну
Затресе се, тло под ноге,
Ту вал огња и пламена
Бојовнике спржи многе...
А кроз облак, густог дима
Мајор Тепић из Дубице,
Оде тамо гдје је царство
Обилица и Топлице.
Гдје Косовка, јунацима
Из крчага вино сипа,
Овај витез српски сједе
Покрај Степе и Принципа.
У свемиру, бесконачном
Гдје витешке душе лете,
С’ рукама га раширеним
Гавриловић мајор срете.
А Синђелић легендарни
Са рајскијех викну врата,
Браћо Срби, благо мени
Добио сам данас брата.
А Беденик дим завио..
Свуд спржена леже т’јела,
Хрватска је земља дуго
Тепићеву храброст клела.
Двјеста љутих бојовника
У црноме лежи гару,
Гдје положи Милан живот
Српској части на олтару.
Тога дана, витез овај
Цијелом је свјету каза’,
Да је човјек коме живот
Није пречи од образа.
Заклетве се официрске
До задњега држо’ слова.
Због тога га данас слави
Стиховима пјесма ова.
Дивно ти се мој Милане
Одужила земља твоја,
Проглашен си од свог рода
За витеза и хероја.
О витештву, твоме дјеца
У српске ће, учит’ школе.
Пјесници ће, стиховима
Да ти плету ореоле.
Име твоје, кроз вјекове
С’ гусала ће славит жице.
Нека ти је лака земља,
ГОРСКИ ЗМАЈУ ИЗ ДУБИЦЕ!
Зор витеже, што у боју
Без узмака паде смјело,
Снага мог’ је пера мала
Да опјева твоје дјело.
(септембар 2019.)