Махмут-бег

Махмут-бег Писац: Светозар Ћоровић

Махмут-бег

     Откако Швабо уљезе у Босну, нико више никада видио није Махмут-бега у чаршији. Затворио се човјек у кућу, међу чељад своју, и отуда никако кије излазио, ни повиривао чак. Није хтио својим очима да види ни Швабу, ни жену му, ни дијете, ни швапског војника, ни чиновника каквог. Ако је музика засвирала, сакривао се у најдубље собе, гурио се, бјежао, зачепљујући уши рукама и сакривајући главу међу јастуке, да је не чује; ако је затрубила труба, он је падао на ћилим, чудновато стењао и, стискајући шаке и искривљујући лице, почео грдити чељад из свега гласа, што је могао јаче, само да заглуши свирање њезино, да је надвиче. Ни пријатељи, ни сродници, ни нико живи није га могао натјерати да се окани тога, да се помири са судбином, и да ради као што и други раде... Не!... Он је пуштао да му вересија пропада, гине, не хтијући да иде по суду и тужака; пуштао је да му кметови, један по један, готово преотимљу земљу и грабе је; пуштао да му и дућани у чаршији остају непоправљени, искрхани, да му се кирајџије селе из њих, само да се не одрече своје намјере: да се не покори Шваби и да не изађе... Ако му је ко дошао да сам плати, примао је смјешкајући се и тврдећи како још има поштена свијета и како правда још није потпуно истјерана из земље ове; није ли дошао нико, он је ћутао и заборављао, тјешећи се да ће му се то платити на оном свијету, гдје се по Божјим законима суди.
     А драго му било, ако му ко дође... Водио га је одмах у собу, нудио кахвом и духаном, и пажљиво распитивао за све: шта се ради, шта се говори, како се живи у чаршији... Сваки догађај, свака ситница интересовала га. Хтио је сазнати: и је ли ко болестан, и ко је умро, је ли се ко потукао на чаршији, гради ли ко нову кућу или поправља стару... О свему је распитивао подробно, на технане, застајкујући мало и као домишљајући се... Одговоре је слушао оборене главе, чупкајући браду и стављајући примједбе разне, смијући се, љутећи, пријетећи, — како кад. Према одговорима и чашћавао је госте. За радосну вијест пила се медовина и пушио мириснији духан, а за ружан глас гост се морао задовољити и са кахвом без шећера и са мршавим, танким цигаром...
     Криво му је било, ако на два, на три дана нико дошао није да га посијети и да га види. Одмах је постајао немиран, невесео; мрштио се, гунђао, псовао и одмах поручивао по старе јаране. Сазивао је често и сијела, велика, необична сијела, готово тефериче... Окупивши све у кући, као да би се подмладио мало, разведрио се некако... У њихову друштву и распричао би се мимо обично и разговарао, желећи да само он прича, само њега да слушају. Међу њима, само међу њима, волио је причати о прошлом срећном добу, о младости својој и њиховој, опомињати их на разне пријатне догађаје и крупне и ситне, од којих су већину још давно позаборављали и изгубили рачун о њима. Волио је причати и којекакве тобожње доживљаје, своје или туђе, на чудан један начин, као кад се причају народне приче или оне из Хиљаду и једне ноћи. Од каква незнатна догађаја он је, остајући усамљен, на беспослици стварао читаве бајке, дуге, отегнуте, бескрајне бајке, које је кашње вјешто удешавао, прекрајао, измјењивао. Доцније је са необичном насладом све то препричавао друговима, казивао им, и тешко томе ко би се усудио да га и прекине, а камо ли да посумња у причу и да не повјерује!... Јарани су то добро знали и пуштали га, повлађујући му каткада као ћудљиву болеснику. Сви су га вољели и зато му све и опраштали... Шта више, изгледало је понекада да и они сами вјерују у његове приче, нарочито кад би се запио, успалио, па почео прорицати шта ће све бити у будућности и како ће се све преврнути и преокренути.
     У своја пророчанства вјеровао је чврсто, слијeпо, фанатички. Одлучно је тврдио како неће проћи дуго времена док се на земљи појави нови Султан један, каква још на свијету никада било није, нити ће када бити и пред киме ће задрхтати све земље и сви народи на свијету. Његова црвена чизма биће ћуприја читавој војсци његовој, преко свију мора и провалија, а златна перјаница заиграваће му кроз облаке и разгонити их, да никада више не заклоне нити осјенче полумјесеца, који ће увијек остати јасан и свијетао, како никада прије био није. У његовој руци најприје ће се развити барјак пророков и залепршаће се тако, да ће се подигнути силан и страшан вихор, пред којим ће сви људи, мали и велики, ничице попадати, а вјерне из свијех крајева свијета донијеће на крилима својим и окупити их око узвишеног заставника, да му се поклоне и да га до гроба служе. И тада ће настати земан бољи него ли је прије био. Земља ће се трести и дрхтати од топота бијесних хатова као што дршће лист на тополиној грани, пјена са њихових уста покриће чаршије и сокаке попут најдебљег снијега, а најцрња ноћ освијетлиће се одсијевом јуначких сабаља и биће видна као дан мајски... Војска силовитога барјактара овладаће тада читавом земљом, од једног јој ћошка до другога, и благо ће бити сваком ономе, који је знао у данашњим данима очувати се и непокорити Шваби, којега је сам ђаво из свога шупљег зуба избацио на свијет, да искуша вјерне и да види: хоће ли и на муци остати јунаци и прави, чисти, шљедбеници пророкови.
     Други дан, након сваког сијела, Махмут-бег је био некако веселији, мирнији, задовољнији. Било му некако лакше на души, угодније, што је могао испричати све што га тиштало неколико дана, што се управо растеретио мало. Чељад га се тада готово нијесу ни бојала и свако је могло радити шта хоће, не надајући се ни најмањем пријекору нити казни каквој. Ханума, ако јој је што требало, најлакше је тада могла измамити од њега. Ма шта заискала, знала је да је неће одбити. А дјеца су сигурно знала да ће се тога дана најести и шећерлема и урама и да ће добити по који грош за ашлука.
     Кад никога није било да му у походе дође, Махмут-бег је ишао у своју оџаклију, да прегледа оружје своје, кога је давно сакрио тамо и за живу главу није хтио предати Шваби, као што су други предали. Узео би најприје своје мале, мрке, срмом оковане пушке, очистио их пажљиво рутавим крајем тешког, дебелог ћурка и обје лагано задјенуо за широки, реснати појас, милујући их неко вријеме по кривим, дугуљастим главама, као што се милују дјеца, мјезимци. Поред њих задјенуо би и нож, велики, тешки, дебели нож, чији је балчак причвршћен био за ножнице златним, јаким гајтаном, а двије свилене ките, пришивене за гајтан, куцкале га по појасу и расипале се по ресама његовим. Најпошље, сврх свега припасао би и сабљу, скићену, свијетлу димискију, пошто је прије тога неколико пута прислањао уз прозор и, скрштених
рука, издаљега задивљено, са чудним осмијехом на лицу посматрао. Огрнут ћурком и наоружан као некад застао би насред собе, раскорачио се нашироко, па некако гордо, поносито, изазивачки почео гледати око себе, као да у том часу стоји пред големом, непрегледном гомилом свијета, која урличе од заноса, диви се, клања, слави га и обожава, као што га је и прије славила и обожавала.
     — Хусо! — викнуо би тад из свега гласа, снажно ударајући ногом о ћилим, само да би му сабља што јаче позвекнула и ките се што јаче затресале. — Хусо, долази!...
     Понизно, покорно, као псето које се након казне умиљава, уљегао би Хусо, субаша, у собу и, држећи обје руке на појасу дубоко се поклонио, додирнувши готово турбаном до тала.
     — Хусо, је ли коњ намирен? — питао је бег хладно, одсјечно, правећи се миран и озбиљан, а брада му лахко подрхтава и' јабучица под грлом шета гори-доли. — Је ли готов?...
     — Хазур је, честити бег.
     — И оседлан?
     — И оседлан.
     — Је ли му колан добро притегнут?
     — Не може боље.
     — Бисаге уређене?
     - Јесу, честити бег.
     — Да нијеси што заборавио притврдити у теркију?...
     — Ништа.
     Читав разговор водио се тихо, одмјерено и некако прикривено, као да се ради на припремању неких великих, крупних и необичних планова, за које нико сазнати не смије, нити се икоме могу повјерити. Хусо је и сада гледао у бега са оним побожним страхопоштовањм, као што је гледао и прије, кад се озбиљно спремао и полазио на војску. Скрушен и скроман, стајао је пред њим као роб какав и одговарајући на питања, све се више клањао и гурио те је у нека доба изгледало, као да ће напошљетку главу међу кољена утурити.
     Након разговора, мирно и достојанствено силазио је бег на своју широку авлију, стао поред големог бињекташа камена и, горд и усправљен, хладнокрвно очекивао док му из ахара изведу коња... Тада као да је заборављао на свакога, као да ни о ком није водио рачуна. Нити је гледо матер, ни жену, ни дјецу, — која се, поплашена, окупила око ниских, цвијећем обраслих пенџера и гледала га блесасто, зачуђено, тупо, не знајући или би ударила у плач и дерњаву или у дивљи, грохотан смијех, — нити их питао штогод. Гледао је само у дно авлије и само очекивао.
     А кад би опазио свог омиљеног, лаког, виловитог дората, како, окићен и опремљен, са дугом, свиленом гривом, у коју су уплетене ситне, зелене пантљике, излази са Хусом, блажен осмијех прелетио би му преко лица и почео би некако поигравати. Мишићи на образима грчевито су се стезали к растезали, чело се и мрштило и ведрило, а густи бркови мицали се, играли, повијали се.
     — Хе, соколе!... Хе јунаце!... Хе благо моје !— тепао је као раздрагано дијете, нестрпљиво пружајући руке према коњу и тапкајући на мјесту. — Хоцемо ли ићи? ..
     — Не боји се он пута, честити бег, — благо одговара Хусо, а и он се усуђује да помало дигне главу и да се осмјехне. — Он једва чека кад ће поћи, кад ће те понити ...
     И прије него што све договори, пажљиво прихваћа за узенгију, а Махмут-бег лако, као момче какво, обгрли коња и баци се на рамена.
     — Хе, соколе, хе! — само што весело подвикне и затегне дизгине, а сабља му звекне и фишеклије, објешене о појасу, јаче заклепећу. И дорат одмах као да се подмлади, одмах се помами некако. Поносито, високо, кицошки подигне главу, фрчући и вриснувши узмахне њоме и, окрећући се у ковитлац лагано, лако почне поигравати, као да је насред поља, на ширини оној, гдје га висока трава шкакљи по бедрама, а млада, бујна љесковина шиба по врату... Црвене, густе ките на уздама играју му око очију и расипљу се по челу и вилицама; објешени талисмани на прсима звекећу и као огледала одсијевају према сунцу; грива се повија и лепрша мрсећи се и расплећући; из раширених, румених ноздрва бије врела пара, а из уста му, као прецвјетали бехар, расипа се свилена пјена и треперћи пада по авлији ... А Махмут-бег га само
тапше по врату, тапше и смјешка се, и тек покаткад удари се руком по балчаку сабље, као да би да опипа: је ли му још на мјесту, држи ли му се. Задивљен и занесен Хусо, још једнако погурен и погнут, лагано се измицао у крај, па, прекрштених рука, непрестано гледао бега, а низ старе, смјежуране образе теку сузе једна за другом, блистају се на оштрим просиједим длакама, и уздигнута, кукаста рамена дршћу, тресу се као у грозници. Чак и ханума, мала, весела ханума, није могла срцу одољети него се и она одмакла од пенџера да боље види, а дјеца почела грајати и галамити, поскакујући, дречећи из свега гласа и весело тапшући рукама, као на теферичу какву.
     — Хусо!... Хусо!... Врата отварај!... — узвикнуо би најпошље Махмут-бег, у необичном заносу, затежући дизгине и боцкајући дората бакрачлијoм. — Отварај да се иде!..
     — Шта?
     — Отварај бре!...
     И тек тада Хусо као да би дошао себи, прибрао се мало, на прљавим рукама почео отирати сузе и плашиво се измичући на леђа, муцати .
     — А прид вратима ... на чаршији ... Швабо!..
     — Швабо? — пита отегнуто Махмут-бег трљајући очи и као будећи се иза сна. — Шваво?...
     И одмах попусти дизгине и окреће коња у страну.
     — Јес’... Швабо је на чаршији — вели тужно.
     Затим покуњен, постиђен некако, сјахива с коња и предајући дизгине Хуси дубоко уздахне:
     — Још наш барјактар није развио барјака.
     Па, полазећи у собу, дрпне Хусу за рукав.
     — А о овом ... о овом не причај ником ништа — шапне. — Не треба да се зна ...

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 223-230 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.