Марко Краљевић и бан од Випера
Синоћ Марко с мајком вечерао,
Вечерајућ све се посмијао;
Ал' је Марку мати бесиедила:
„Што се смијеш, моје диете драго!
Или мојој убогој вечери? 5
Или, сине, големој старости?
Марко мајци лиепо одговара:
„О старице, мила мајко моја!
Ја с' несмијем убогој вечери —
Што тко има оно и вечера; 10
А ни, мати, големој старости —
Остарити свакому је драго;
Већ се смијем, стара моја мајко:
Кад сам скоро у дружини био
У дружини рујно винце пијо, 15
Свак се хвали братом ол' сестрицом,
А у мене ни једнога нејма;
Нит' се фалим братом ни секуном,
Већ шарином коњем од мејдана!"
Бесиеди му остариела мајка: 20
„Краљевићу, мој једини сине!
Мати ти је порода родила
Породила Јелицу сестрицу;
Ти си, сине, понејачак био,
Кад долази од Випера Бане, 25
И одведе твоју секу драгу."
Онда вели Марко Краљевићу:
„Кувај мени танке брашљенице
Да ја иђем тражити сестрице."
Мајка њему опет проговара: 30
„Дер се прођи хода и белаја:
Волим једну боловати рану,
Него двие, мој једини сине."
Ал' бесиеди бака изза пећи:
„Краљевићу! наше огледало, 35
Боље ти је умриети сине,
Него таку оставит срамоту.
Неосветит своју секу драгу!"
Кад то чуо Марко Краљевићу,
Опет мајци риеч бесиедио: 40
„О старице, мила моја мајко!
Кувај мени танке брашљенице,
Ја ћу ићи ако ћ' и недоћи."
Ђипи Марко на ноге лагане.
Он с' опрема што се лиевше може, 45
И опаса три чемера златна:
У једнога насипа дукате,
У другога грошах сејменскиех,
У трећега парах царевицах;
Па одтале посиеде шарчића, 50
Оде право ка Випера граду.
Када доје на дебело море,
Ал' на мору триест иреизах
Који воде по мору ђемие;
Они Марка хитро превезоше, 55
Он се хити парам у ћемере,
Извади им тридесет дукатах,
Сваком, брате, по жут дукат даје;
Па му вели триест иреизах:
„Краљевићу! наше огледало, 60
Куда си се, болан, подигнуо?
Ево веће недиељица данах,
Од како је бане од Випера
Нас питао а за тебе, Марко; —
Бан извео до триест хајдуках , 65
Те он хода покрај сиња мора;
Ако тебе баш опази, бане,
Ах! на теби русе главе нејма."
Ал то Марко хаје и нехаје.
Већ одтале прорена шарчића; 70
Оде Марко ка Виперу граду.
Кад је био двору на погледу,
Опази га Јелица сестрица,
Па пред њега у поље слетила
И под њиме коња уфатила. 75
Марко њојзи божју помоћ виче,
Она њему лиевше одазива:
„О мој брате! Марко Краљевићу.
Јесил ми се, брате, уморио?
Јесили ми здраво а и мирно? 80
Јел' ми здраво мати стара моја?
Стара мајка још и стара бака?"
Њојзи Марко тихо одговара:
„Све је здраво, драгом' Богу фала!
Већ чујеш ме, моја секо драга! 85
Јел' ми здраво од Випера бане?
Јел' ми здраво сестрићу Цвиане?"
„Здраво јесте од Випера бане
И здраво је мој синак Цвиане.
Дома нејма бана од Випера — 90
Отишо је низ равно Приморје
Оде фатат рибе шестокриле."
Туде Марко одсједе шарчића;
А кад види Јелица секуна,
Води шарца у подруме доње; 95
Нит' му носи зоби ни сиена.
Већ му носи кости оглојане.
Оде Марко на дебеле куле;
Ал се скочи Јелица сестрица
Сготови му господску ужину 100
И наточи вина и ракие; —
У све троје баца бенџилуке.
Стаде Марко ужинати туде,
Накваси се вина и ракие.
Па Јелици риеч проговара: 105
„Јал' је добро баш у бана вино,
Јал' си мени отровала вино?"
А секуна риеч бесиедила:
„Брате Марко! једини у мајке,
Ја нијесам отровала пива; — 110
Вино ти је од три годинице,
А ракиа од девет годинах."
Кад је Марко лиепо ужинао,
Уфати га санак изненада;
Заспа Марко главом брез узглавја. 115
Када види сестра невиерница,
Да је Марка санак поклопио:
Бре, привуче двоје букагие,
И привуче двоје лисичине,
Јадну Марку око ногух склапа. 120
Лисичине око биелих рукух;
Па привуче халку од синџира,
Јадну Марку око герла склапа,
Око њега кулу притворила.
Истом мало вриеме постануло, 125
Ал' ето ти бана од Випера
И за њиме тридесет хајдуках.
Пред њега се љуба изшетала,
Па му љуба риеч говорила:
„Мој драгане, бане од Випера! 130
Јесил' ми се, бане уморио?
Јесил' мени штогод уловио?"
Њојзи бане тихо одговара:
„Чујеш ли ме, моја виерна љубо!
Мени данас лоша сриећа била; — 135
Нијесам ти ништа уловио."
Ал му љуба риеч прифатила:
„Ја сам теби лова уловила.
Женетина, код попрета твога,
Пазећи ти двора и оџака — 140
Добра лова, душманина твога
Свога брата, дели Краљевића." -
Опет бане риеч говорио
„Небудали, моја виерна љубо!
Од Марка се сва боји краина: 145
Неби Марка ни виле саплеле.
А камо ли твоје биеле руке"
„Јесам богме! од Випера бане.
Овдие јесте дели Краљевићу :
Изведох га на биелу кулу, 150
Сготових му господску ужину,
Наточих му вина и ракие.
У све троје бацих бенџилуке:
Ни напола ужинао није,
А њега је санак преварио, 155
И сад спава дели Краљевићу,
Још се Марко пробудио није."
Кад то чуо бане од Випера,
Он одлети на дебелу кулу.
Када бане на кулу изије 160
Још се Марко пробудио није,
И сад спава, жалостна му мајка!
А долети бане од Випера,
Тежко га је ногом ударио,
Ударио у јуначку главу. 165
Кад се Марко изза сна пренуо —
(Пусто га је гвожђе освојило,)
Ал' се Марко макнути неморе,
Истом гледа, очим поваљује, —
Онда вели бане од Випера: 170
„Мој каине, дели Краљевићу!
А тако ти бора зеленога,
Што ћу тебе сада упитати,
Хоћеш мени право казивати;
Да си мене тако уфатио' 175
Којом би ме смертју уморио:
Ил' би мене на огањ ложио?
Ил' би мене на колац набио?
Ил' би мене с коњма погазио?"
Њему Марко риеч говорио: 180
„О мој зете, бане од Випера!
Да сам тебе 'вако уфатио.
Овом бих те смертју уморио:
Извео те друму на разкерштје,
Куд пролази свиет и краина, 185
Пусти друми са четири стране:
Разсиеко те на четири поле,
Обиесио на четири соје;
Кад проходи свиет и краина.
Кад проходи нек се тому чуди, 190
Гди је зете суру изсиекао! —
Дерво нисам, да м' на ватру ложиш,
Хајдук нисам, да м' на колац мећеш,
Налча нисам, да ме коњи газе.
Разсиеци ме на четири стране. 195
Обиеси ме о четири гране! — —"
Па га више ни питати неће,
Већ отиде вечерати бане.
Када бане стаде вечерати,
Својој љуби тихо говорио: 200
„Да носимо и Марку вечеру?"
Ал' му љуба риеч одговара:
„Небудали, бане од Випера!
Како ћеш му носити вечеру?
Кад ти њему баш попушћаш руке, 205
Жива ће те, болан! уфатити,
Па напола тебе разадерти!?"
Затим мало вриеме постануло,
Дока свану и ограну сунце;
Ђипи бане на ноге лагане, 210
Па он узе тридесет хајдуках,
Одведоше дели Краљевића.
Када бише на друме зелене,
Друми јесу на четири стране,
Онде, братјо, Марка посадише, 215
А да њему одсиеку главу.
Бесиедио дели Краљевићу:
„О мој зете, бане од Випера!
Ну погледај гјузели одиела;
Овакога одиела нејма 220
Нејма у цара, а ни у везира!
Није гјаиз мој зете и бане,
Да овако прелиепо одиело
Церном кервцом буде поштрапано;
Дедер мени ти попусти руке, 225
Да ти скинем моје одиело;
Понеси га сестрићу Цвиану,
Кад узпије у дружини вино,
Нека мене може спомињати:
Ово ми је дајо оставио." 230
Кад то чуо бане од Випера —
Лакоме су очи при погачи,
А и бану гјузели одиело —
Стаде њему попушћати руке;
Када му је једну попустио, 235
Другу Марко и сам одпустио,
На двие поле бана разкинуо;
Па он скочи на ноге лагане,
А потеже мача поганога,
Изсиече му тридесет хајдуках, 240
Уфати му вранца од мејдана,
Па баново скиде одиело,
Ш њега свуче а себе обуче;
Посједе му вранца од мејдана,
Па се фати ка Виперу граду. 245
Кад је био двору на погледу,
Опази га Јелица секуна.
Па пред њега у поље слетила,
Мисли да је бане од Випера.
Кад се Марко приближио био, 250
Познаде га Јелица секуна,
Па побиеже уз дебелу кулу:
Кад се прими танких басамаках
На трећем је Марко достигнуо,
Уфати је по свиону пасу, 1255
Па је бубну на мермер калдерму;
Разлети се на сто уштрупаках.
У то доба сестра Пунексиа,
Она носи сестрића Цвиана;
Марко њојзи измаче Цвиана 260
Па га баци небу под облаке,
На бојно га копје дочекао,
На копју му серце износио.
„Од зла рода нек није порода."
Јелици је очи извадио, 265
Задио их себи за калпака.
Накупио доста пуста блага,
А дворе му биеле запалио:
Па се Марко кући потежио.
Кад је Марко двору долазио, 270
Пред њега се мати изшетала.
„Краљевићу, мој једини сине!
Јесил' ми се, сине, уморио?
Јесил' сине, зета облазио?
Јесил', сине, ти видио секу?" 275
„Нијесам је, мајко, ја видио,
Већ ја данас идјем преко горе.
Па ја најдох двие терњинице,
Па их себи задих за калпака —
Ето, мати, двие терњинице." 280
А код узе остариела мајка,
Проли сузе низ биело лишце:
„Јесам ли ти сине говорила,
Да се прођеш хода и белаја;
Да ја волим, мој једини сине, 285
Волим једну рану боловати,
Него двие, мој једини сине!"
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
