Marko Kraljević i ban od Vipera
Sinoć Marko s majkom večerao,
Večerajuć sve se posmijao;
Al' je Marku mati besiedila:
„Što se smiješ, moje diete drago!
Ili mojoj ubogoj večeri? 5
Ili, sine, golemoj starosti?
Marko majci liepo odgovara:
„O starice, mila majko moja!
Ja s' nesmijem ubogoj večeri —
Što tko ima ono i večera; 10
A ni, mati, golemoj starosti —
Ostariti svakomu je drago;
Već se smijem, stara moja majko:
Kad sam skoro u družini bio
U družini rujno vince pijo, 15
Svak se hvali bratom ol' sestricom,
A u mene ni jednoga nejma;
Nit' se falim bratom ni sekunom,
Već šarinom konjem od mejdana!"
Besiedi mu ostariela majka: 20
„Kraljeviću, moj jedini sine!
Mati ti je poroda rodila
Porodila Jelicu sestricu;
Ti si, sine, ponejačak bio,
Kad dolazi od Vipera Bane, 25
I odvede tvoju seku dragu."
Onda veli Marko Kraljeviću:
„Kuvaj meni tanke brašljenice
Da ja iđem tražiti sestrice."
Majka njemu opet progovara: 30
„Der se prođi hoda i belaja:
Volim jednu bolovati ranu,
Nego dvie, moj jedini sine."
Al' besiedi baka izza peći:
„Kraljeviću! naše ogledalo, 35
Bolje ti je umrieti sine,
Nego taku ostavit sramotu.
Neosvetit svoju seku dragu!"
Kad to čuo Marko Kraljeviću,
Opet majci rieč besiedio: 40
„O starice, mila moja majko!
Kuvaj meni tanke brašljenice,
Ja ću ići ako ć' i nedoći."
Đipi Marko na noge lagane.
On s' oprema što se lievše može, 45
I opasa tri čemera zlatna:
U jednoga nasipa dukate,
U drugoga grošah sejmenskieh,
U trećega parah carevicah;
Pa odtale posiede šarčića, 50
Ode pravo ka Vipera gradu.
Kada doje na debelo more,
Al' na moru triest ireizah
Koji vode po moru đemie;
Oni Marka hitro prevezoše, 55
On se hiti param u ćemere,
Izvadi im trideset dukatah,
Svakom, brate, po žut dukat daje;
Pa mu veli triest ireizah:
„Kraljeviću! naše ogledalo, 60
Kuda si se, bolan, podignuo?
Evo veće nedieljica danah,
Od kako je bane od Vipera
Nas pitao a za tebe, Marko; —
Ban izveo do triest hajdukah , 65
Te on hoda pokraj sinja mora;
Ako tebe baš opazi, bane,
Ah! na tebi ruse glave nejma."
Al to Marko haje i nehaje.
Već odtale prorena šarčića; 70
Ode Marko ka Viperu gradu.
Kad je bio dvoru na pogledu,
Opazi ga Jelica sestrica,
Pa pred njega u polje sletila
I pod njime konja ufatila. 75
Marko njojzi božju pomoć viče,
Ona njemu lievše odaziva:
„O moj brate! Marko Kraljeviću.
Jesil mi se, brate, umorio?
Jesili mi zdravo a i mirno? 80
Jel' mi zdravo mati stara moja?
Stara majka još i stara baka?"
Njojzi Marko tiho odgovara:
„Sve je zdravo, dragom' Bogu fala!
Već čuješ me, moja seko draga! 85
Jel' mi zdravo od Vipera bane?
Jel' mi zdravo sestriću Cviane?"
„Zdravo jeste od Vipera bane
I zdravo je moj sinak Cviane.
Doma nejma bana od Vipera — 90
Otišo je niz ravno Primorje
Ode fatat ribe šestokrile."
Tude Marko odsjede šarčića;
A kad vidi Jelica sekuna,
Vodi šarca u podrume donje; 95
Nit' mu nosi zobi ni siena.
Već mu nosi kosti oglojane.
Ode Marko na debele kule;
Al se skoči Jelica sestrica
Sgotovi mu gospodsku užinu 100
I natoči vina i rakie; —
U sve troje baca bendžiluke.
Stade Marko užinati tude,
Nakvasi se vina i rakie.
Pa Jelici rieč progovara: 105
„Jal' je dobro baš u bana vino,
Jal' si meni otrovala vino?"
A sekuna rieč besiedila:
„Brate Marko! jedini u majke,
Ja nijesam otrovala piva; — 110
Vino ti je od tri godinice,
A rakia od devet godinah."
Kad je Marko liepo užinao,
Ufati ga sanak iznenada;
Zaspa Marko glavom brez uzglavja. 115
Kada vidi sestra neviernica,
Da je Marka sanak poklopio:
Bre, privuče dvoje bukagie,
I privuče dvoje lisičine,
Jadnu Marku oko noguh sklapa. 120
Lisičine oko bielih rukuh;
Pa privuče halku od sindžira,
Jadnu Marku oko gerla sklapa,
Oko njega kulu pritvorila.
Istom malo vrieme postanulo, 125
Al' eto ti bana od Vipera
I za njime trideset hajdukah.
Pred njega se ljuba izšetala,
Pa mu ljuba rieč govorila:
„Moj dragane, bane od Vipera! 130
Jesil' mi se, bane umorio?
Jesil' meni štogod ulovio?"
Njojzi bane tiho odgovara:
„Čuješ li me, moja vierna ljubo!
Meni danas loša srieća bila; — 135
Nijesam ti ništa ulovio."
Al mu ljuba rieč prifatila:
„Ja sam tebi lova ulovila.
Ženetina, kod popreta tvoga,
Pazeći ti dvora i odžaka — 140
Dobra lova, dušmanina tvoga
Svoga brata, deli Kraljevića." -
Opet bane rieč govorio
„Nebudali, moja vierna ljubo!
Od Marka se sva boji kraina: 145
Nebi Marka ni vile saplele.
A kamo li tvoje biele ruke"
„Jesam bogme! od Vipera bane.
Ovdie jeste deli Kraljeviću :
Izvedoh ga na bielu kulu, 150
Sgotovih mu gospodsku užinu,
Natočih mu vina i rakie.
U sve troje bacih bendžiluke:
Ni napola užinao nije,
A njega je sanak prevario, 155
I sad spava deli Kraljeviću,
Još se Marko probudio nije."
Kad to čuo bane od Vipera,
On odleti na debelu kulu.
Kada bane na kulu izije 160
Još se Marko probudio nije,
I sad spava, žalostna mu majka!
A doleti bane od Vipera,
Težko ga je nogom udario,
Udario u junačku glavu. 165
Kad se Marko izza sna prenuo —
(Pusto ga je gvožđe osvojilo,)
Al' se Marko maknuti nemore,
Istom gleda, očim povaljuje, —
Onda veli bane od Vipera: 170
„Moj kaine, deli Kraljeviću!
A tako ti bora zelenoga,
Što ću tebe sada upitati,
Hoćeš meni pravo kazivati;
Da si mene tako ufatio' 175
Kojom bi me smertju umorio:
Il' bi mene na oganj ložio?
Il' bi mene na kolac nabio?
Il' bi mene s konjma pogazio?"
Njemu Marko rieč govorio: 180
„O moj zete, bane od Vipera!
Da sam tebe 'vako ufatio.
Ovom bih te smertju umorio:
Izveo te drumu na razkerštje,
Kud prolazi sviet i kraina, 185
Pusti drumi sa četiri strane:
Razsieko te na četiri pole,
Obiesio na četiri soje;
Kad prohodi sviet i kraina.
Kad prohodi nek se tomu čudi, 190
Gdi je zete suru izsiekao! —
Dervo nisam, da m' na vatru ložiš,
Hajduk nisam, da m' na kolac mećeš,
Nalča nisam, da me konji gaze.
Razsieci me na četiri strane. 195
Obiesi me o četiri grane! — —"
Pa ga više ni pitati neće,
Već otide večerati bane.
Kada bane stade večerati,
Svojoj ljubi tiho govorio: 200
„Da nosimo i Marku večeru?"
Al' mu ljuba rieč odgovara:
„Nebudali, bane od Vipera!
Kako ćeš mu nositi večeru?
Kad ti njemu baš popušćaš ruke, 205
Živa će te, bolan! ufatiti,
Pa napola tebe razaderti!?"
Zatim malo vrieme postanulo,
Doka svanu i ogranu sunce;
Đipi bane na noge lagane, 210
Pa on uze trideset hajdukah,
Odvedoše deli Kraljevića.
Kada biše na drume zelene,
Drumi jesu na četiri strane,
Onde, bratjo, Marka posadiše, 215
A da njemu odsieku glavu.
Besiedio deli Kraljeviću:
„O moj zete, bane od Vipera!
Nu pogledaj gjuzeli odiela;
Ovakoga odiela nejma 220
Nejma u cara, a ni u vezira!
Nije gjaiz moj zete i bane,
Da ovako preliepo odielo
Cernom kervcom bude poštrapano;
Deder meni ti popusti ruke, 225
Da ti skinem moje odielo;
Ponesi ga sestriću Cvianu,
Kad uzpije u družini vino,
Neka mene može spominjati:
Ovo mi je dajo ostavio." 230
Kad to čuo bane od Vipera —
Lakome su oči pri pogači,
A i banu gjuzeli odielo —
Stade njemu popušćati ruke;
Kada mu je jednu popustio, 235
Drugu Marko i sam odpustio,
Na dvie pole bana razkinuo;
Pa on skoči na noge lagane,
A poteže mača poganoga,
Izsieče mu trideset hajdukah, 240
Ufati mu vranca od mejdana,
Pa banovo skide odielo,
Š njega svuče a sebe obuče;
Posjede mu vranca od mejdana,
Pa se fati ka Viperu gradu. 245
Kad je bio dvoru na pogledu,
Opazi ga Jelica sekuna.
Pa pred njega u polje sletila,
Misli da je bane od Vipera.
Kad se Marko približio bio, 250
Poznade ga Jelica sekuna,
Pa pobieže uz debelu kulu:
Kad se primi tankih basamakah
Na trećem je Marko dostignuo,
Ufati je po svionu pasu, 1255
Pa je bubnu na mermer kaldermu;
Razleti se na sto uštrupakah.
U to doba sestra Puneksia,
Ona nosi sestrića Cviana;
Marko njojzi izmače Cviana 260
Pa ga baci nebu pod oblake,
Na bojno ga kopje dočekao,
Na kopju mu serce iznosio.
„Od zla roda nek nije poroda."
Jelici je oči izvadio, 265
Zadio ih sebi za kalpaka.
Nakupio dosta pusta blaga,
A dvore mu biele zapalio:
Pa se Marko kući potežio.
Kad je Marko dvoru dolazio, 270
Pred njega se mati izšetala.
„Kraljeviću, moj jedini sine!
Jesil' mi se, sine, umorio?
Jesil' sine, zeta oblazio?
Jesil', sine, ti vidio seku?" 275
„Nijesam je, majko, ja vidio,
Već ja danas idjem preko gore.
Pa ja najdoh dvie ternjinice,
Pa ih sebi zadih za kalpaka —
Eto, mati, dvie ternjinice." 280
A kod uze ostariela majka,
Proli suze niz bielo lišce:
„Jesam li ti sine govorila,
Da se prođeš hoda i belaja;
Da ja volim, moj jedini sine, 285
Volim jednu ranu bolovati,
Nego dvie, moj jedini sine!"
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
