Марко Краљевић и Огњанин Вук
0001 Подранио Краљевићу Марко
0002 На уранку о Митрову данку,
0003 Умио се и Богу молио,
0004 Па ручао, и вина напио,
0005 Те посједе својега Шарина,
0006 И он оде гори у планини,
0007 Не би л’ Марко лова уловио.
0008 Од оружја ништа не узима
0009 Него оштру сабљу од мегдана
0010 И својега од лова сокола.
0011 Оде Марко друмом и ћенаром.
0012 Све му Шарац често посрташе,
0013 А бритка му сабља звекућаше.
0014 Чудио се па је говорио:
0015 ”Дур’ Шарина, пуст ми не остао!
0016 ”Нијеси ми никад посртао.
0017 ”Али си се ужелио кавге,
0018 ”Али си се мене препануо?
0019 ”А ти сабљо, моја узданице,
0020 ”Што је тебе те ми покуцкиваш,
0021 ”Али си ми крви пожељла?
0022 ”Нема више но четири дана,
0023 ”Турском сам те крви напојио. ”
0024 То изрече, па ободе Шарца,
0025 Ал’ му Шарац опет посрташе,
0026 А бритка му ђорда покуцкива.
0027 Гони Марко, а боји се слутње,
0028 Док угледа мркијем очима
0029 Момче младо насред друма пута,
0030 Насред друма ноге прекрстило,
0031 Љеба једе, прсркује вина,
0032 Добра коња држи за дизгине.
0033 Вели њему Краљевићу Марко:
0034 ”Момче младо, уклон’ ми се с пута,
0035 ”Да ја прогнам мојега Шарина. ”
0036 Вели њему незнана делија:
0037 ”Чуј ме, силни незнани јуначе,
0038 ”Мене моја проклињала мајка,
0039 ”Кад ме првим пасом опасала,
0040 ”А отац ме трипут проклињао,
0041 ”Кад ми за пас затаче оружје,
0042 ”Да с’ ником не уклоним с пута,
0043 ”Него сједи да пијемо вина.”
0044 Неће Марко одјахат Шарина,
0045 Него нагна својега Шарина,
0046 Шћаше чисто коња прескочити,
0047 А Шарином згазити јунака,
0048 Ал’ се момче хитро налазило,
0049 Те поскочи као соко сиви,
0050 Ђогату се баци на рамену,
0051 Па потеже сабљу од мегдана:
0052 ”Стан’, делијо, куд си насрнуо. ”
0053 Трже Марко сабљу од мегдана.
0054 На бритке се сабље ударише.
0055 Лоша срећа Марку прискочила:
0056 Ђе удара Краљевићу Марко,
0057 Ту искачу огњенњ варнице;
0058 А ђе момче Марка удараше,
0059 Ту јуначка крвца тецијаше.
0060 Виђе Марко да је погинуо,
0061 Па се на се даде на Шарину,
0062 Те овако њему проговара:
0063 ”Богом брате, незнана делијо!
0064 ”Од куда си, од које крајине,
0065 ”Како ли те вичу по имену? ”
0066 Одговара момче са ђогина:
0067 ”Кад ме питаш да ти право кажем:
0068 ”Ја сам момче соја опакога,
0069 ”По имену Змајогњени Вуче,
0070 ”А сестрић сам Краљевића Марка.
0071 ”Чуо сам га, нијесам видио,
0072 ”Па ме жеља и крв обузела,
0073 ”Да отидем ујцу у походе,
0074 ”Да ме ујко научи мегдана,
0075 ”Како ћу се бранит’ од Турака,
0076 ”И како ли сабљом ударати. ”
0077 Проговара Марко са Шарина:
0078 ”Ти си, Вуче, жалосна ти мајка!
0079 ”Која те је к мене оправила.
0080 ”Ево тебе твојега ујака.
0081 ”Па је тако од Бога суђено,
0082 ”Да погинем од мога сестрића.
0083 ”Ал’ просто ти, кад си таки, синко,
0084 ”Тебе више школе не требује,
0085 ”А у зо час и ту научио,
0086 ”Грдном си ме раном обранио.”
0087 Ал’ да видиш Змајогњена Вука,
0088 Циче момче као змија љута:
0089 ”А ти ли си, мој несретни ујаче! ”
0090 Па приступи Марку и Шарину,
0091 Љуби ујца у скут и у руку,
0092 Марко Вука међу очи црне.
0093 Јошт’ да вели Змајогњени Вуче:
0094 ”О ујаче, моје срце живо,
0095 ”Јесу ли ти ране од пребола? ”
0096 Вели Марко својему сестрићу,
0097 Узврћући рукав уѕ мишицу:
0098 ”Није рана но три мушке педи;
0099 ”Ако будем старога талиха,
0100 ”И ову ћу рану наџивјети.”
0101 Вади Вуче веѕена јаглука,
0102 Те је рану добро утегнуо,
0103 Натопио горскијем мелемом.
0104 Починуше, те се напоише,
0105 Па отоле коње посједоше.
0106 Оће Марко сестри у походе,
0107 Да код сестре своје ране вида.
0108 Кад су били у поље Зечево,
0109 Ријеч рече Змајогњени Вуче:
0110 ”Мој ујаче, дели Краљић-Марко,
0111 ”Ти удари преко поља равна,
0112 ”Причекај ме мало крај Дунава,
0113 ”Ја отидох путем пријекијем,
0114 ”Јер сам чуо и казали су ми,
0115 ”Да је дошо црни Арапине,
0116 ”Су његово тридест Арапина,
0117 ”Те пануо, разапо чадоре
0118 ”У долини под гором Зечевом.
0119 ”На рају је зулум ударио,
0120 ”Ударио данке и хараче,
0121 ”Јадна раја поднијет’ не море.
0122 ”Па он љуби под прстен ђевојке,
0123 ”И невјесте скоро доведене.
0124 ”Јошт’ сам чуо што је по истини,
0125 ”Ко не има да плати харача,
0126 ”Вади Арап очи јунацима,
0127 ”А ђевојкам’ и невестам’ младим,
0128 ”Која неће да му се покори,
0129 ”Одсијеца руке до лаката,
0130 ”Те их таке при јасењу веже,
0131 ”Те их мори и глађу и жеђу.
0132 ”Па отидох срећу окушати
0133 ”Не би л’ како избавио рају,
0134 ”Ал’ згубио црна Арапина. ”
0135 То изрече, ободе ђогина.
0136 Ал’ му не да краљевићу Марко:
0137 ”Не, сестрићу, моја перјанице!
0138 ”Е ћеш лудо изгубити главе.
0139 ”Арапи су на гласу јунаци,
0140 ”Многи су му на мегдану били,
0141 ”Ал’ се отуд нијесу вратили.
0142 ”Ти нијеси ни виђо Арапа,
0143 ”Камо л’ шњиме мегдан дијелио.
0144 ”Прођ’ се врага и ђавољег трага.”
0145 Неће Вуче да послуша Марка,
0146 Но оваку ријеч истурио:
0147 ”Хоћу, ујче, поћи, знат’ не доћи,
0148 ”Једном ваља мријет’ свакојако.
0149 ”Волим моју изгубити главу,
0150 ”Но слушати сваки дан кукање,
0151 ”И ђевојке гледат’ нагрђене,
0152 ”И слијепце без очињег вида.”
0153 То изрече, ошину ђогина,
0154 Па прелеће преко поља равна
0155 Ка на небу кад се проспе звј’езда,
0156 Пољем трчки, а гором зекачки,
0157 Кад је дошо врх горе зелене,
0158 Па погледа оком на чадорје,
0159 Ђе је Арап су тридесет друга.
0160 Сваки има својега чадора,
0161 А Арапа пусти по сриједи,
0162 На њему је од злата јабука,
0163 Од злата се гора засјајала,
0164 Па он сиде гори при пољани,
0165 Ту находи триста слијепаца,
0166 Повезани за јасење трупе,
0167 Ђе се муче од глади и жеђи,
0168 И покрај њих тридест ђевојака,
0169 И четерес младијех невјеста,
0170 Свијема су очи повађене,
0171 Те но цмиле како кукавице,
0172 Камену би срце препукнуло,
0173 Камо л’ неће у живу јунаку.
0174 Божју им је помоћ називао:
0175 ”Божја помоћ, триста слијепаца,
0176 ”А и вама, несретне ђевојке,
0177 ”И сироте млађахне невјесте! ”
0178 Они су му боље прифатили:
0179 ”Бог да’ добро, незнани јуначе!
0180 ”Да л’ те није срећа донијела
0181 ”Из планине с четом од јунака,
0182 ”Да погубиш крсту душманина. ”
0183 Вуче им се по имену каже,
0184 И говори сиротињи раји:
0185 ”Ја не имам друга ниједнога
0186 ”Осим Бога и мене једнога.
0187 ”Па сам Богу јемин учинио
0188 ”Да ћу згубит’ црна Арапина
0189 ”Или моју оставити главу. ”
0190 Завикаше сљепци и сљепице:
0191 ”Не, јуначе, Змајогњени Вуче!
0192 ”Не изгуби данас лудо главу,
0193 ”Да имадеш до тридесет друга,
0194 ”није доста саму Арапину,
0195 ”Камо ли ћеш удрит’ на тридесет?
0196 ”Ил’ да имаш соколова крила,
0197 ”Не би перје износило месо.”
0198 Вели њима Вуче са ђогина:
0199 ”Мол’те Бога, моји несретњици,
0200 ”Док погинем да је моја рука,
0201 ”Ак’ погинем молите за душу.
0202 ”Но које је чадор Арапина?”
0203 Веле њему: ”Пуст је у средини,
0204 ”На њему је од злата јабука,
0205 ”Око њега силне Српске главе,
0206 ”Који су му на мегдану били. ”
0207 Кад зачуо Змајогњени Вуче,
0208 Он ободе помамна ђогина,
0209 Право иде црну Арапину.
0210 Ал’ не мога под чадор уићи,
0211 Пред њим Арап свезо бедевију.
0212 Три пута је Вуче ошинуо,
0213 Док кобила у муци скочила,
0214 У гицању чадор оборила,
0215 Поклопио црна Арапина.
0216 Извуче се Арап из чадора,
0217 Па кад виђе на коња делију,
0218 Он завика грлом и авазом:
0219 ”Стан полако, Српско момче младо!
0220 ”Куд си болан данас насрнуо,
0221 ”Али си луд, ал’ си полудио,
0222 ”Али ти је живот омрзнуо.
0223 ”повуци се од мога чадора,
0224 ”Немам о чем сабље поганити.
0225 ”Не виђу ти браде ни бркова,
0226 ”Жао ми те, кукала ти мајка.”
0227 Наљути се Змајогњени Вуче,
0228 Удари га троструком канџијом:
0229 ”Амо, курво црни Арапине,
0230 ”Да јуначки мегдан дијелимо.”
0231 Вели њему црни Арапине:
0232 ”Бре кауре, и влашко копиле!
0233 ”Не гони ми буве по кошуљи,
0234 ”Не погани, кукала ти мајка.”
0235 За то Вуче хаје и не хаје,
0236 Но од бедре сабљу повадио,
0237 На Арапа јуриш учинио.
0238 Али Арап јунак на мегдану,
0239 Бедеви’ се у седло бацио,
0240 Па потрже сабљу оковану,
0241 Те сијече сваку амајлију,
0242 А прес’јеца оклоп на јунаку,
0243 А на коњу коња и јунака,
0244 Те је Вука сабљом ударио,
0245 Прес’јече му гвоздене оклопе,
0246 И на месу плетену кошуљу,
0247 И мало му меса доватио.
0248 Виђе Вуче да је погинуо,
0249 Баци сабљу у зелену траву,
0250 Арапу се под грло привуче,
0251 Фатише се за прси јуначке,
0252 Те јунаци на трави пануше.
0253 Носили се тамо и овамо,
0254 Један другом наудит’ не може.
0255 Ал’ се Арап јачи намјерио,
0256 А Вука је рана освојила,
0257 Па завика од муке јуначке:
0258 ”Ђе си, Марко, мој мили ујаче,
0259 ”Видиш болан да сам погинуо.”
0260 Препаде се црни Арапине,
0261 Те му лоша срећа прискочила,
0262 Он погледа с десна на лијеву,
0263 Да он види иде ли му Марко.
0264 Ману Вуче што му снага дава,
0265 Те обори црна Арап мора,
0266 Под грлом га зубима довати,
0267 Како га је лако доватио,
0268 У гркљан му зубе увалио,
0269 Зубима му гркљан извадио.
0270 Клону Арап мртав испод Вука,
0271 А Вук скочи на свога ђогина,
0272 У Арапе јуриш учинио:
0273 Десетину сабљом посјекао,
0274 А десет је с коњем погазио,
0275 Десетина пољем побјегоше.
0276 Па Арапу одсијече главу,
0277 Те је меће коњу у зобницу,
0278 А покупи Арапово благо,
0279 Натовари пуни седам коња.
0280 Па отиде међу слијепцима,
0281 Одрешује и мушко и женско
0282 И дарова изобилна блага:
0283 ”хајте, рече, сваки своме двору,
0284 ”Зафалите Богу милосноме,
0285 ”Који вас је од смрти спасао.”
0286 Отолен се Вуче подигнуо,
0287 Па отиде путем на трагове,
0288 Право иде к својему ујаку,
0289 Те се шњиме у образ целива,
0290 Пред њим баца Арапову главу,
0291 И каже му све како је било.
0292 Вели Марко својему сестрићу:
0293 ”Благо мени до живота мога!
0294 ”Кад ја имам такога сестрића.”
0295 Шједе Вуче ујку уз кољено,
0296 Бирдем га је забољела глава,
0297 Паде Марку у криоце главом
0298 Без ријечи и без одговора.
0299 Препаде се Краљевићу Марко,
0300 Мисли Марко премину му Вуче.
0301 Док се њему даде погледати,
0302 Виш’ њи горје небу у облаке,
0303 Ђе се вила у црно завила,
0304 И ђе кука свога побратима,
0305 Побратима црног Арапина,
0306 Па је Вуак чином зачарала.
0307 Тад се Марко јаду досјетио,
0308 Да је Вука зачарала вила,
0309 Па он пуста сивога сокола,
0310 Те одлеће соко под облаке,
0311 Да увати пребијелу вилу.
0312 Не да му се вила уватити,
0313 Но се брани скуцем и рукавцем.
0314 Али соко каони ти соко,
0315 Залеће се, на вилу јуриши,
0316 Те јој оба ока извадио,
0317 Те сљећеше оба сустопице
0318 Међ’ јунаке на зеленој трави.
0319 Рече Марко пребијелој вили,
0320 А над њом је сабљу извадио,
0321 А држи је за бијелу руку:
0322 ”Чујеш ли ме, горска б’јела вило!
0323 ”Ако мене не повратиш сина
0324 ”Одсјећу ти са рамена главу.”
0325 Препаде се загоркиња вила:
0326 ”Хоћу, рече, дели Краљевићу.”
0327 Примаче се мртвоме јунаку,
0328 Па га трипут устим’ запахнула.
0329 А махала бијелом марамом:
0330 ”Устај, рече, Змајогњени Вуче!
0331 Вук се буди, ал’ се не пробуди.
0332 Опет вила запахује Вука,
0333 Утпре га бијелом марамом:
0334 ”Устај, рече, Змајогњени Вуче.”
0335 Вук се буди, и очим прогледа,
0336 Ал’ не може на ноге устати.
0337 Тада вила проклета је била
0338 Меће десну руку у њедарца,
0339 Из њедара биља извадила,
0340 Те је биљем намазала Вука.
0341 Скочи Вуче на ноге лагане,
0342 Па кад виђе, што је и како је,
0343 Шћаше Вуче погубити вилу,
0344 Но му неда ујац Краљић Марко:
0345 ”Не, сестрићу, не сијеци виле
0346 ”И ако је Турска посестрима,
0347 ”Кад је така, посестри се шњоме.”
0348 Ту се Вуче с вилом сестримио,
0349 Па одоше право у Крушеву,
0350 Те ећиме с мора добавише,
0351 Видаше се, и извидаше се.
0352 Тешко вазда ујку без сестрића,
0353 А сестрићу без ваљана ујка.
