Фала богу, фала јединоме,
сабраше се триста ми Турчина,
сабраше се на равно Косово,
вино пијев, разговора чинив,
разговарав за Марка јунака.
Уз ту срећу Краљевића Марка;
далеко га Турци угледали,
међу собом разговор чинише.
Један викав: „Ајде да бегамо!”
Други викав: „Ајде да чекамо!”
Трећи викав: „Да се предадемо!”
Уз ту срећу Марко је достиго;
сви су триста на ноге скочили,
триста чаше вина наздравили.
Све ги триста Марко и попио,
ником ћефа Марко не добио.
Кад се Марко мало понапио,
тад говори Краљевићу Марко:
„Чујете ли, триста ми Турчина —
да ли има триста турске бесе,
да ја легнем мало да поспијем?”
Тад говоре триста ми Турчина:
„Има, Марко, колико ти драго!”
Леже Марко мало да поспава,
мало спаја — три дана и три ноћи.
Кад се Марко мало пробудио,
тешко су га Турци преварили,
све у гвожђа Марка уковали:
мрда руку — не може да помери,
диза ногу — не може да подигне,
мрда главу — не може да помери.
Тад говори Краљевићу Марко:
„Чујете ли, вас триста Турчина —
да ли има триста турске бесе,
пустите ми само десну руку,
дајте мени бел табак папира,
да напишем једно ситно писмо,
да напишем својој старој мајци,
да ме знаде да сам погинуо!”
Пустише му Турци десну руку,
дадоше му бел табак папира,
те си пише једно ситно писмо.
Не га пише остарелој мајци,
но га пише до два побратима:
побратиму Рељу од Пазара,
побратиму Милош Обилићу.
Кад добише оно ситно писмо,
књигу чита Реља од Пазара,
књигу чита а сузе пролива.
Пита њега Милош Обилићу:
„Шта је теби, мили побратиме,
и до сад су књиге долазиле,
ал’ се нису сузама читале?”
Тад говори Реља од Пазара:
да су Турци Марка преварили
и у гвожће Марка оковали.
Оседлаше до два добра коња
те одоше на равно Косово.
Ману сабљу Реља од Пазара,
ману сабљу на лево и на десно,
и од триста тројица остали.
Тад говори Краљевићу Марко:
„Немој више, мили побратиме,
остави ми бар ову тројицу!
Дајте њима гусле овчарице
да се прича и приповиједа,
да се не би јунак преварио
да превари Краљевића Марка
док су њему до два побратима,
побратима Реља од Пазара,
побратима Милош Обилића!”
