Мара Јованова
Седла Мара у нову градину
Па си шије Јовану кошуљу.
Над њу лету два врана гаврана.
Проговара Мара Јованова:
„Ој бога ви, два врана гаврана, 5
Ви летите, ви далеко видите,
Видосте ли моега Јована?"
„Ми летимо од равно Косово.
Јучер су се војсће судариле,
Ударили Срби на Турака 10
И убише твоега Јована.
Синоч смо му главу вечерали
Одоцутра срце ручавали."
Задиже се Мара Јованова
Па отиде на равно Косово, 15
Па загази крва до колена,
Па преврну двеста и две главе,
Па си најде Јованову главу.
Однесе ју на бистра кладенца,
Прелива ју два пута сас воду, 20
Два пут с воду, а три пут са слзе.
„Црне очи, де ме погледајте,
Беле руће, де ме загрлете,
Медна уста, де ми провревете."[1]
