Магарац у лавовој кожи

Магарац у лавовој кожи
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Магарцу се досади твар носити. Нађе негде лавову кожу, замота се у њу и пође плашити све што пред њега изиђе; узнемири и растера сву питому животињу по пољу. Скоче људи на оружје, пак изиђу да виде која је то беда. Кожа лавова, али глас магарећи! А кад упазе и уши, онда се досете лукавству, оставе оружје, а попадну коце и лесковце, опколе магарца, скину му лавову кожу, пак га науче памети.

Наравоученије

Сада да се ко попне на амвон и да почне мирне и поштене људе проклетству и анатеми предавати, ако би вид'ли да му је мозак покварен, би га метнули у хоспитал; ако ли би пак познали да се он у некакве коже облачи да плаши и узнемирује људе, би га другојачије научили памети.

Од превелике су ползе народу паметни, учени и добродјетељни свештеници, сма|трајући их како мудре совјетнике, учитеље и наставнике општества. Зато о воспитанију и науци на то опредељених младића велико попеченије треба имати. Ужас напада на човека читајући историју и видећи колики је немир и вражда међу људе уведена; неповина и праведна крв проливена; царства и краљевства пропала и од варвара опустошена била; наместо небесне слоге и љубови, адска вражда, мрзост и гоњеније међу људе уселиле се, — из узрока немирних на авмону глава. Хоће велики цар Петар Перви да просвети и укрепи царство своје, а патријарх му не да; виче, и у име божје заповеда да се наука не уводи. Неучен не може науку трпити, јер зна да како наука дође, сва власт која је на сујеверију основата и утврђена да ће пропасти. Бежи стрмоглав пред сунцем помрчина.

Науку, дакле, свештенству! Кад они буду учени и добродјетељни, сав ће народ добар бити, и онда ће се испунити Спаситељево пророчанство: биће једно стадо ови људи и један пастир, бог.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.