МАЛОМ МИРКУ
СИНУ ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋА
На трпези
Окићеној
Крај лаки пехара,
Ремицима
Исплетена
Чутура је стара.
Чутура је
Седи Турчин,
— Истина је права —
Ремик му је
Дуга чалма
Заклопац му глава.
Да се Србин
Са Турчином
Не може да слаже,
Тако мислим,
То не треба
Нико да вам каже.
Па за то је,
Што је побра
Шију му заврн'о,
Испод шије
Лепа крвца
Вино тече црно.
Мрку крвцу
У пехаре
Радосно лијемо,
Па у здравље
Српског рода
Слатко ју пијемо.
Из колевке
Мали Мирко
Очима нас пита:
Шта му ради
Мили бабо
Шта ли браца Мита?
Ништа друго,
Лепи крине,
Само што пијемо!
Црну чету
Наших јада
Да сада разбијемо.
Та у боју
Клетог жића
Стари смо јунаци,
Ове ране
На срдашцу
Борења су знаци.
Још данас си
Зелен листак,
Без икаквих жеља,
Још данас си
Без љубави
И непријатеља.
Преживиш ли
Неколико
Злокобних година,
Знаћеш онда
Да на свету
Мало је милина.
Не ћеш набрат
Од радости
Ни китацу цвећа,
А за тобом
Долазиће
Чета од несрећа.
Ударе ли
На тебека
Невоље и јади —
Не плаши се
Већ гусле си
Од јавора згради.
Мило-љупко
Тек твоја ће
Да запева душа:
Е славуј је
Теби бабо
Мајка ти је ружа!
