Лула Марка Краљевића

* * *

Лула Марка Краљевића

Јаши коња Краљевићу Марко,
Јаши коња кроз гору зелену.
Сритоше га тридесет Турака,
А прид њима турски капетане,
Па је њима Марко бесидио: 5
”Бора вами, тридесет Турака!
И прид вами турски капетане,
Би ли мени лулу напунили?”
Они су му добро прифатили:
”Дај дер лулу, незнана делијо!” 10
Лулу даје турском капетану,
Капетан је кесу истресао.
Оде лула од руке до руке:
Триест кеса Турци истресоше,
Ни трећину нису напунили. 15
То се Марку круто на жа дало,
Па удари турског капетана,
Удари га лулом и духаном.
Како га је лако ударио,
Добрим га је коњем раставио, 20
Па по гори Турке разагнао:
Турци жале свога капетана,
Марко жали луле и духана!

Остојић Мато, 1. бр. 55.

Од Јакова Станичића из Боровине код
Брела Долњих у котару макарском у Далмацији.

---

Напомене

На ове су пјесме налик пјесме: у Алачевића I бр. 91. и бр. 107. и у Јелушића Штркова I бр. 16.
У Алачевиа бр. 91 (из Макарскога Приморја у Далмацији; ст. 43) као у спријeд штампаној Павлиновићевој.
У пјесми бр. 167. (из Макараскога Приморја: ст. 53) коња јаше Краљевић Марко преко оне горе "Руманије" и сретне педесет Турака, а пред њима Тошића Стојана Сви педесет кесе испразнише, док Маркову лулу напунише "још му право није пуна пуста."

Ал не вади Тошићу Стојане,
Он не вади, жалосна му мајка!
Већ он стане говорити Марку:
"Дај де, Марко, царевину плати,
А ти идеш по земљи царевој,
А та газиш цареве друмове,
Триба, Марко, да ти харач дадеш."
Ал говори Краљевићу Марко:
"Баш ако је и то спало на ме,
Ја ћу платит, да кога ћу врага!
Оди амо, да ти харач дадем."
Примакну се Тошићу Стојане.
Примакну се, жалосна му мајка!
Како с' више одмакнути не ће.
Да му харач, лулу и дувана.
У зло га је место погодио,
У зло мисто, у чело јуначко.
Гди му ништа шкоде не учини.
Чело пуче, очи искочише,
Пуче лула на девет комада,
Пуче глава на тринес комада
Турци жале Тошића Стојана,
Марко жали лулу и дувана.
Ал говори Краљевићу Марко:
„Безер тебе, Туре, с главом било!
Ја се јесам с тобом нашалио,
А ти, Туре, за шалу не примаш,
Море Турце, ти си слабе главе,
Ја се не би с тобом нашалио.
Мили Боже, чуднога јунака,
Гди погину од луле земљиве,
Камо л' не би од мог буздована!"

У Јелушића-Штркова (из Сиња у Далмацији; ст. 34) гором јаше Краљевић Марко и проклиње је, што у њој нема капи воде, да напоји себе и шарина. Вила му из горе проговара, нека иде мало напријед, па ће наћи "Дунај, воду ладну" и на њему вилу бродарицу, која тражи чудо бродарине „од јунака по десницу руку, а од коња обе прве ноге". Кад се Марко напије воде, пође мало напријед и сусретне тридесет Турака с Омер-барјактаром. Турци му пуне лулу, а Омеру није право, што је оставио друштво без духана. Марко га убије лулом.

Извор

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/2. Junačke pjesme, knjiga druga, uredio Dr Stjepan Bosanac, Zagreb, 1897. str. 235-236.