Лоретска звона

Лоретска звона (O lorettanských zvoncích)  (1860)  Писац: Јан Неруда, преводилац: Дамјан Ђ. Омчикус

Прије стотинак година становала је у Новом Свијету, једном прашком предграђу, сиромашна удовица. Тешкијем трудом и напором претурала је своје дане и тијем једва могла да прехрани многобројну породицу.
    Сви знаду да на лоретском звонику има сваковрсних звона и да на већијем одбијају сатови а на малијем полусатови и чејреци.
    Биједна жена имала је баш толико дјеце, колико звона бијаше на звонику, те, говорећи о њима, звала би их „моја лоретска звона”. Она је приповиједала да у кући дјеца врше исти посао као звона на звонику: већи по каткада ћуте, ал мали имају увијек нешто да кажу.
    Удовица је имала један једини урес, некакву колајну пуну сребрењака — а сребрењака било је управ толико, колико и дјеце.
    Та колајна био је дар неке богате комшинице, и мајка га је чувала, желећи га оставити као успомену дјеци својој.
    На једном се у Прагу појави некаква приљепчива болест, која сатираше, већим дијелом, сиротињу; биједна чељад, ојађена, мишљаше да су богаташи раширили ту болест, баш навлаш да утамане сиромахе.
    Једнога кобнога дана морија западе у удовичину кућу и стегну старијега сина.
    Мајка остаде поражена, јер је тако страсно љубила чеда своја, да не помисли, ни из далека, како ће је бриге и јад минути ако их изгуби. Она није имала откле да плати љекара, који је тако био много забављен у предграђу, у ком је становала, тако послије два сата опази како се дијете спрема на вјечни пут. Не знајући јадница што ће, отргне од колајне највећи сребрењак и однесе га лоретској цркви. Мало за тијем забруја велико звоно, а пошто малишу бијаше спопао смртни ропац, звоно навијести смрт његову.
    Уз то мртвачка кола укрштаху град Праг, устављајући се пред кућама из којијех ношаху мртве, а кад би напунили кола, вожаху их гробљу да их искрену у велику опћу раку. Сутра дан опреми се биједна удовица и испрати кола, желећи бар знати ђе ће јој закопати сина.
    Кад се врати кући, застаде болесно друго дијете, блиједо и сатрто, као увехнуту ружу. Не минуше ни два сата а мајка опет пође с другим сребрењаком лоретској цркви.
    Тако би узастопце свакога дана; један за другијем потрга сребрењаке са колајне а звона на лоретском звонику удараху по реду.
    Дубоко тронуће савлада мајчину душу. Изгубљена и нијема слијеђаше она мртвачка кола, сад на једно сад на друго гробље и враћаше се кући да присуствује смрти остале дјеце. Најпослије немила смрт истрже њезином муклом болу и задње чедо, које мало прије бијаше одбила од сисе, а кад одјекну задње звоно, мајци би као да су јој срце ишчупали.
    Испрати јадница и задње чедо своје, а кад се кући врати, осјети да је и њу болест стегла, те се пружи на постељу, на којој ћерка бијаше издахнула.
    Лежала је биједна жена без икакве помоћи, а око ње ни жива створа, да јој пружи бар чашу воде. Ал се опет тјешила, мислећи да никог не оставља сирота за собом.
    Док је жега морила тијело, изгледало јој је као да јој неки чудновати трнци миљ подилазе чланке, који јој се чињаху да изумиру полагано.
    „Ах, дјецо моја; — уздахну — брзо ћу и ја за вама, ал ме нико неће пратити; ја сам вас опремила уз брујање звона, ал ко ће мене јадницу опремити?”
    Тек бијашше изустила задње ријечи а лоретска звона ударише заједно; што више удараху звона, звукови се разлијегаху армонично, као анђеоски гласови.
    „Ово су душе моје нејачади!” промуца мајка и издахну спокојно.
    Од тога дана људи кажу да лоретска звона и пјевају.

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 18, стр. 281.