Лов ловили девет Југовића,
Лов ловили годиницу дана,
Бога моли Југовићах мајка:
„Дај ми Боже! крила соколова,
„Црне очи бијела лабуда,
„Да ја видим до девет синова.“
Бога моли, умолила га је,
Богјојдаде крила соколова,
Црне очи бијела лабуда,
Те полеће горје уз планину,
Она тражи до девет синова ;
Свеје девет наодила мајка
УКосову пољу несретноме.
Сви поклани као мали јањци,
Све у реду један до другога.
Повезано до девет коњица,
Најпотоњи Богићевзеленко.
Кад то виђе Југовићах мајка,
Жена била срца јуначкога,
Те покопа до девет синова,
Све у реду један до другога,
Покопа их, сузе не пролила,
Па повеза до девет коњица
У пореду једног за другога,
А најпотле Богићев зеленка.
Pжи јадан Богићев зеленко,
Тури му се стара на рамена,
Па поћера двору бијеломе.
Кадје била пред бијеле дворе,
Дозивала девет милих снаха,
Свака прима коња свога рабра;
Излазиле осам млади снаха,
Не излази љуба Богићева,
Еје млада скоро доведена,
Стидје бјеше од Богића свога,
Мисли јадна, живјој Богић иде,
А вели јој Југовића мајка:
„Излаз' на двор, моја милa снахо!
„Не стиди се од Богића твога,
„Јер га никад више виђет” нећеш.“
Цикну јадна Богићева љуба,
Па привати Богићев зеленка,
Провода га тамо и овамо ;
Љуто цичи Богићева љуба,
Њој говори Богићев зеленко :
„О Богути, Богићева љубо!
„Да какво је твоје срце пусто,
„Кад је 'вако моје препукнуло!
„Ока зоби по цекин бијаше,
„Сваки своме коњуузмицаше,
„Богић мене онда примицаше.“
То изрече, па одјада црче,
Покрај њега љуба Богићева.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 40-42.
