Лимунација на селу/1
Глава прва
Из које ће читатељ лепо видети: ко је и шта је и какав је Срета, јунак ове истините приповечице.
У дотада мирном и скровитом селу... али што је баш нужно да вам одмах морим памћење именима и да вам поименце кажем у ком селу! И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч! Можете, вала, узети које год хоћете село — и нисте погрешили. Сва су скоро те исте судбине, и то зло опште је зло, и зато се само наметало као хитно за предмет приповетке. Дакле, доста да вам кажем да је у једном мирном и идиличном селу, у коме се дотле поштовао и бог и сваки старији и сељаци живели међу собом лепо и пријатељски, називали се кумовима, комшијама и пријатељима — и коме (селу) још није пало на памет да тражи од министра да се прогласи за варошицу иако је било у њему четири Цинцарина и двапут толико шпекуланата, а тим је већ, наравно, казано да има и кафана и механа И магаза, те према томе је било исувише разлога да на мапи Србије буде записано крупнијим писменима, као све варошице у Европи, — да је у том и таквом, дакле, селу живео један од многобројних учитеља и звао се Сретен. Презиме му не морате знати јер је он у књижевности, пишући страховито многе дописе и такозвана Сељачка писма, познат много боље под разним псевдонимима као: Геџо, Геја, Сељо, Раденик, Пролетер, а најрадије је узимао за своје псевдониме имена оних великих раденика из француске револуције. Кад је њих исцрпао и сва већ употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених великих мислилаца и револуционара, као: Прудона, Роберта Овена, Бакунина, Карла Маркса, Пугачева, Стјенка Разина, Кибаљчића, а није се устручавао узимати за своје псевдониме и чувена женска имена као: Лујзе Мишел, Вјере Засулићеве, Софије Перовске и још многих других, јер ко би их све запамтио. А што се имена села тиче, нећете за сада у први мах, читатељи, чути то име села још и стога што се наш Срета ни у једном селу није дуго скрасио. Није му ово прво, а неће му, — ако је бог онај стари бог, и стара памет ако подржи Срету — ни последње бити! И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још таласи живота понети, као ону тикву низ воду; однети га далеко од позорнице славе и испричаних догађаја!
Није од своје воље дошао амо, па неће, извесно, од своје воље ни отићи одавде. Неуморан поборник и заточник слободе, истине и правде, осуђен је да га вечито гоне за та његова начела с краја на крај Србије као вечитог Јуду. Да је то човек беспослен, па да се бави песницима нашим, извесно би му пале на памет оне речи песникове: »То је судбе тешко придељење«, и он би се утешио њима. Али он не чита песнике, нема ни времена ни укуса за те беспослице и посластице бесних људи. Утеха му је у њему самом, у његовој свести и савести. Пред његовим очима лебде они горе споменути великани, и он се не боји гањања и премештања, не боји се »Сибира« ни у којој форми; бори се, побеђује, бива побеђен, гањан, али он то све стојички сноси, јер неће да је мањи и да је постидан међу браћом. Стојичком мирноћом пакује он своју сиротињу, своје хаљине и силне политичке брошуре (и допуштене и забрањене) у свој шарени дрвени сандук, увезује креветске хаљине у ћебе, а даске и ногаре уједно, и креће се и одлази на нова места са старом својом памећу, и као оно она врана из оне басне, оставља он старо укаљано гњездо и иде у ново да и њега укаља, а одатле ће опет тако даље.
Није одавна Сретен у овом селу о коме је реч. Скоро је премештен. И ми ћемо одатле, баш од његова доласка, и почети нашу приповетку.
Чим је стигао у село, скинуо ствари с кола и ушао у школску зграду, одмах је имао пуно узрока да се љути. Добио је одмах онога момента довољно материјала за један допис. Само се једанпут окренуо у згради, једним погледом је разгледао и већ му синула у глави једна згодна мисао: да повуче паралелу између норвешких школских зграда и ове зграде у којој он сад стоји, а у којој ће годинама подмладак и узданицу народну учити, или, како се он згодно изрази: у којој ће учећи сатирати драгоцено своје и дечје здравље. Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад! Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном речи, ништа по пропису! Па му се учини да учионица није довољно ни акустична. Одмах распита колико има ђака и одмах извади цолшток па измери дужину и ширину и висину собе. Затим израчуна кубну садржину у кубним метрима и подели број добивених кубних метара са бројем ђака и викну: »Ужасно! Грозно!« У свима педагогикама које је он учио и читао, нашао је: да на сваког ђака треба да дође по двадесет и два и по кубна метра ваздуха; а он сада тачним рачуном нађе и хладне цифре изнеше грозну и ужасну истину да у овој учионици на једног ђака долази двадесет и један и по кубни метар, дакле један метар мање но што сувремена наука у Норвешкој и у свима осталим добро уређеним школским зградама у Европи прописује и захтева.
— И ово је у деветнаестом веку! После Амоса Коменског, Песталоција у Дистервега! У цивилизованој Европи! Овако није ни међу Хотентотима и Зулукафрима! — рече Срета лижући грозничаво своје суве уснице и уврћући нестрпљиво своју ретку а дугу броћасту браду (јер бркова скоро није ни имао, тако да је издалека изгледао са оном ретком и подужом брадом; а без бркова, као какав председник какве америчке републике). — Морам одмах учинити један поклич свима мисленим људима! Нећу да будем џелат ове јадне дечице. Савест ми не допушта то!
А наш Срета беше својски и истински одан своме послу. Педагог-фанатик, човек новога правца, прогресиста. Да је по њему само, уредио би он своју школу да је не би било у свих пет делова света. Унео би сваку новину у школу за коју би год чуо. Не дâ он да га време претекне ни за један корак, а камоли да га прегази оно. Имао је све педагоге у маломе прсту, па те тек залепи каквим цитатом из некога. Не смеш ни за живу главу ступити у полемику с њим ни око чега, јер ће те засути и затрпати масом цитата, да ћеш се покајати одмах. Одмах те стане бомбардовати овим или оним педагогом и мислиоцем о ком ти дотле ништа ниси чуо; не да ти ни ока отворити. Ти се само чудиш откуда, дођавола, зна чак и на којој је страни то што ти он напамет казује као да чита из књиге. Рајхов Систем хигијене знао је сав скоро напамет, као воду. Колико је пута само цитатима из Рајха »померио цименту« капетану кад је писао дописе против њега! Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао. Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било. Је ли он само био капетан — Срета га је мрзио као свако оруђе тираније, и писао је против њега; био је вечна опозиција, бич божји свакој партији, па, следствено, и свакој полицији.
А радо је писао дописе и слао у новине. Често је у полемици с неким цитирао поједине пасусе из тих својих дописа, или упућивао противника да их прочита; или се чудио глупости противниковој, који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)! Кад тако дође о феријама у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ — и да их пита шта је с оним дописима што их је пре послао. Онима у редакцији се смркне кад га виде. Ко је ближе вратима, тај умакне и без капе у оближњу кафану, а ко не могне, него остане, на томе се сломе кола. Осећа свет да је крив па бега куд зна, јер од десет послатих дописа тек један и два ако се штампају. Пошто се изларма у редакцији, он се дигне да тражи оне одбегле. Кад нађе некога од чланова у бекству налазеће се редакције, он стане пред њега као смрт пред грешника. Овима се само подсеку ноге, ћуте, па га само гледају и чекају пљусак прекора и громове укора. А он упре страшан поглед у њих па их пита: »Шта урадисте, море, ви овден!? Зар ја тамо гинем и бијем се ка’ ала с берићетом, а ви овде кркате пивчину и бифтеке!? Што нисте штампали оно где сам ошинуо Трифуна одборника; и онај други допис где сам изрезилио, ка’ биров кучку, председника; или онај трећи где сам изнео злоупотребе и насиља капетанова и каишарлуке његовог подрепка Ристе шпекуланта?« Спомиње те или већ тако неке које, истина, ни редактори и сарадници, ни ви читатељи, а ни ја с вама не познајемо, али које Срета не може више да гледа нити од њих да живи. — »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!« Или му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест хиљада динара, или би чак неко из редакције због тога дописа — који је оштро и револуционарски написан — отишао и на Карабурму! А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се онда умири и одобровољи. Пита их шта ће да пију. Поручи и плати пиво за све за столом, а они му опет од своје стране обећају да ће скорим штампати нешто од његових »радова«. Тако се ствар сретно сврши, а како је почела била, изгледало је поплашеним редакторима да ће бити крви до колена. Сврши се чашом пива и једним пакетом нових дописа и радова које им оставља и одмах одлази. Редактори одахну душом кад им се скиде напаст с врата.
Волео је да дискутује, да мења с другим мисли и да расправља питања из социологије, да изрекне своје мишљење и свој суд о сваком појаву у нашем животу, па питао га ко о томе или не. Био је подобан сунцу које сија свему свету па и не разбира греје ли ко или не греје руке на његовим зрацима; оно само расипа зраке, греје и светли свакоме и на све стране. Тако је и Срета писао, писао с грозничавом ватром и журбом и не гледајући увек чита ли то ко.
Ако је, на пример, ма где занатлијски какав скуп, и он само чуо за њега, ма и не био позван, он би га одмах телеграфском жицом поздравио и у писму му разложио ко је и шта је занатлија и шта значе жуљеви на рукама вредна занатлије, какав су му они украс, каква је, даље, чињеница у друштву један занатлија и који су му све непријатељи. И ту му их сад толико наброји да се јадан занатлија уједаред осети међу самим крвницима као оно Лотова фамилија у Содоми.
А писао је о многоме којечему. Писао о занатлијским школама, и надао се посигурно да би одмах после неколико установљених занатлијских школа ницале по Србији фабрике џепних и дуварских сатова као печурке после кише. Претекли би и Швајцарску и Шварцвалд и сваки би Србин тада могао по три џепна и два дуварска сата носити у џепу. Писао је даље против женских оркестара, женских помодних шешира и турнира (онда су женске носиле ужасно велике турнире тако да је то најимпозантније и највредније било на њима), писао против окретних игара, против дугих шлепова, против сујете и каћиперства њихова и тражио за њих потпуну еманципацију, равноправност и право гласа, као једини лек против горе наведених порока њихових. Журио се са овим (то јест са правом гласања), докле нас није Америка у том претекла. Писао је даље: о ђерзонкама кошницама, о обделавању конопље, о филоксери, о томе колико апотека треба у вароши од три хиљаде душа; даље, о побољшању стања раденичког, повишењу наднице и смањивању радних часова, о могућности шећерне фабрике у нас и о оплемењивању коњске расе у Србији. Ех, о чему вам он све није писао и откуд му, ђавола, све то падне на памет!
Многи од тих његових радова нису, додуше, ни изашли, па не могу бити читатељу ни познати; много је од тога отишло у онај страшни новинарски кош који гута многе новинарске и списатељске првенце. Али је нешто и изашло, није тај кош био породична гробница баш свију умних чеда Сретиних. И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва: »С. у * * * Хвала на послатом. Јављај се чешће. Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно. Још док се ђаком специјално бавио народном економијом, одлазио би у мале и сниске кафанице да ту на лицу места опипа било, посматра и студира ниже друштвене слојеве на којима почива ова друштвена пирамида. Седне сам тако у један ћошак па поручи, пијуцка, посматра и студира типове, мисли и осећаје, тежње и разговоре људи из нижих сталежа. Читао је, да не треба читати о том, него да је боље непосредно посматрати и читати из самога друштва, из те отворене живе књиге. Па је тако и радио. Ређа се тако сатљик за сатљиком, и њему све црњи и беднији изгледа положај тога сталежа, и он осећа и види некако лепо да се то друштво љуља, да не стоји на чврстим ногама. Ту је дакле навику задржао и доцније као слободан човек и ишао чешће у кафану. Кад би изашао који његов рад, он би га онда, ако нико не чита, по неколико пута прочитао. Тада није ништа из новина читао, само оно његово. Ако ко чита те новине, Срета би сео према њему, пио кафу и равнодушно седео, али му се не би ништа измакло! Пазио би на којој би се страни зауставио читалац, да ли на оној на којој је његов допис. Ако би се уверио да баш његову ствар чита, он би га онда посматрао да ли му се читањем мења лице, има ли каквих промена; и страшно би се наљутио ако то онај чита просто од дуга времена, онако, и без икаквих израза на лицу. А још ако му прескочи његов чланак, е, онда се није могао уздржати да не рекне: »животиња!« и да не оде, плативши доцније попијену кафу.
Али ја одох далеко описујући Срету као јавног раденика. Удаљио сам се од започетог предмета. Али на завршетку само још то да вам напоменем: да је Срета тако страсно волео написмено да ради да се врло мало усмено обавештавао. Ту седи, на пример, с вама за столом поваздан, а тек једнога дана зебезекнете се кад видите у новинама писмо на вашу адресу: Погледате, пошто дођете мало к себи, да видите ко вам то пише, и још више се зачудите кад видите да је то Срета, онај исти Срета што је по сто пута данас с вама. Погледате шта вам може то писати! Пише вам преко новина и пита вас кад ћете платити за она пенџета три динара раденику-шустеру, а уз то вам очита једну папрену буквицу: како тај исти раденик живи од својих руку, а не живи готовански од двадесет шестог, као, на пример, ви. И ви га, рецимо, нађете мало после па га питате: »Ама шта ти то, море, уради!? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ ђаво носи да свој хлеб једеш а туђу бригу да водиш? Што дижеш ларму по новинама?« — он само одговара: »Ти не знаш шта је јаван орган, јавна говорница и јавно обавештавање. Ти си реакционар кад се бојиш јавности и претреса твојих дела. Ниси, вели парламентаран!« Понекад му се прође олако. Али бивало је и таквих случајева да наиђе на понекога који никако нити мари нити разуме та пискарања, коме је тугаљиво кад нађе и само просто споменуто име своје у штампи, а камоли кад је предмет напада. И тада је бивало свашта. Једном је накаљао с једним таквим. И бадава му је он говорио панегирик слободној речи, овај никако није био ни способан ни вољан да то разуме. И Срета хтеде већ да измакне, али га овај тако одалами, усред онога панегирика да га је Срета прекинуо упола и само викнуо: »Сила није разлог и ја свечано протестујем! Ти ниси парламентаран, бојиш се јавног мњења!« Али кад овај продужи дељање и Срета виде с ким има посла, он окрете леђа вичући: »Ја уступам сили!« и бега колико га ноге доносе.
Ето такав вам је био Срета као човек у јавности.