Pređi na sadržaj

Limunacija na selu/1

Izvor: Викизворник

◄   Početna strana Glava druga   ►


Glava prva


Iz koje će čitatelj lepo videti: ko je i šta je i kakav je Sreta, junak ove istinite pripovečice.

U dotada mirnom i skrovitom selu... ali što je baš nužno da vam odmah morim pamćenje imenima i da vam poimence kažem u kom selu! I posle, zar je jedno selo u našoj dragoj Srbiji u dlaku iste te sreće i sudbine bilo kao i ovo o kome je reč! Možete, vala, uzeti koje god hoćete selo — i niste pogrešili. Sva su skoro te iste sudbine, i to zlo opšte je zlo, i zato se samo nametalo kao hitno za predmet pripovetke. Dakle, dosta da vam kažem da je u jednom mirnom i idiličnom selu, u kome se dotle poštovao i bog i svaki stariji i seljaci živeli među sobom lepo i prijateljski, nazivali se kumovima, komšijama i prijateljima — i kome (selu) još nije palo na pamet da traži od ministra da se proglasi za varošicu iako je bilo u njemu četiri Cincarina i dvaput toliko špekulanata, a tim je već, naravno, kazano da ima i kafana i mehana I magaza, te prema tome je bilo isuviše razloga da na mapi Srbije bude zapisano krupnijim pismenima, kao sve varošice u Evropi, — da je u tom i takvom, dakle, selu živeo jedan od mnogobrojnih učitelja i zvao se Sreten. Prezime mu ne morate znati jer je on u književnosti, pišući strahovito mnoge dopise i takozvana Seljačka pisma, poznat mnogo bolje pod raznim psevdonimima kao: Gedžo, Geja, Seljo, Radenik, Proleter, a najradije je uzimao za svoje psevdonime imena onih velikih radenika iz francuske revolucije. Kad je njih iscrpao i sva već upotrebio, onda se služio imenima meseca iz republikanskoga kalendara onoga doba, a kad je i sa njima gotov bio i, što kažu, zagrebao u dno, onda je pod svoje dopise potpisivao imena docnijih i suvremenih velikih mislilaca i revolucionara, kao: Prudona, Roberta Ovena, Bakunina, Karla Marksa, Pugačeva, Stjenka Razina, Kibaljčića, a nije se ustručavao uzimati za svoje psevdonime i čuvena ženska imena kao: Lujze Mišel, Vjere Zasulićeve, Sofije Perovske i još mnogih drugih, jer ko bi ih sve zapamtio. A što se imena sela tiče, nećete za sada u prvi mah, čitatelji, čuti to ime sela još i stoga što se naš Sreta ni u jednom selu nije dugo skrasio. Nije mu ovo prvo, a neće mu, — ako je bog onaj stari bog, i stara pamet ako podrži Sretu — ni poslednje biti! I od onoga doba kad se ovo desilo, pa do danas, kad ja ovo pišem, ili još bolje: kad vi ovo uščitate, samo bog i gospodin ministar valjda zna koliko je on sela promenio i u kome se on sada nalazi i kud će ga još talasi života poneti, kao onu tikvu niz vodu; odneti ga daleko od pozornice slave i ispričanih događaja!

Nije od svoje volje došao amo, pa neće, izvesno, od svoje volje ni otići odavde. Neumoran pobornik i zatočnik slobode, istine i pravde, osuđen je da ga večito gone za ta njegova načela s kraja na kraj Srbije kao večitog Judu. Da je to čovek besposlen, pa da se bavi pesnicima našim, izvesno bi mu pale na pamet one reči pesnikove: »To je sudbe teško prideljenje«, i on bi se utešio njima. Ali on ne čita pesnike, nema ni vremena ni ukusa za te besposlice i poslastice besnih ljudi. Uteha mu je u njemu samom, u njegovoj svesti i savesti. Pred njegovim očima lebde oni gore spomenuti velikani, i on se ne boji ganjanja i premeštanja, ne boji se »Sibira« ni u kojoj formi; bori se, pobeđuje, biva pobeđen, ganjan, ali on to sve stojički snosi, jer neće da je manji i da je postidan među braćom. Stojičkom mirnoćom pakuje on svoju sirotinju, svoje haljine i silne političke brošure (i dopuštene i zabranjene) u svoj šareni drveni sanduk, uvezuje krevetske haljine u ćebe, a daske i nogare ujedno, i kreće se i odlazi na nova mesta sa starom svojom pameću, i kao ono ona vrana iz one basne, ostavlja on staro ukaljano gnjezdo i ide u novo da i njega ukalja, a odatle će opet tako dalje.

Nije odavna Sreten u ovom selu o kome je reč. Skoro je premešten. I mi ćemo odatle, baš od njegova dolaska, i početi našu pripovetku.

Čim je stigao u selo, skinuo stvari s kola i ušao u školsku zgradu, odmah je imao puno uzroka da se ljuti. Dobio je odmah onoga momenta dovoljno materijala za jedan dopis. Samo se jedanput okrenuo u zgradi, jednim pogledom je razgledao i već mu sinula u glavi jedna zgodna misao: da povuče paralelu između norveških školskih zgrada i ove zgrade u kojoj on sad stoji, a u kojoj će godinama podmladak i uzdanicu narodnu učiti, ili, kako se on zgodno izrazi: u kojoj će učeći satirati dragoceno svoje i dečje zdravlje. Nešto ga steglo, pa samo stoji i gleda po školi. Doista, sam jad! Ni one skamije, ni oni prozori, ni ona visina i širina — jednom reči, ništa po propisu! Pa mu se učini da učionica nije dovoljno ni akustična. Odmah raspita koliko ima đaka i odmah izvadi colštok pa izmeri dužinu i širinu i visinu sobe. Zatim izračuna kubnu sadržinu u kubnim metrima i podeli broj dobivenih kubnih metara sa brojem đaka i viknu: »Užasno! Grozno!« U svima pedagogikama koje je on učio i čitao, našao je: da na svakog đaka treba da dođe po dvadeset i dva i po kubna metra vazduha; a on sada tačnim računom nađe i hladne cifre izneše groznu i užasnu istinu da u ovoj učionici na jednog đaka dolazi dvadeset i jedan i po kubni metar, dakle jedan metar manje no što suvremena nauka u Norveškoj i u svima ostalim dobro uređenim školskim zgradama u Evropi propisuje i zahteva.

— I ovo je u devetnaestom veku! Posle Amosa Komenskog, Pestalocija u Distervega! U civilizovanoj Evropi! Ovako nije ni među Hotentotima i Zulukafrima! — reče Sreta ližući grozničavo svoje suve usnice i uvrćući nestrpljivo svoju retku a dugu broćastu bradu (jer brkova skoro nije ni imao, tako da je izdaleka izgledao sa onom retkom i podužom bradom; a bez brkova, kao kakav predsednik kakve američke republike). — Moram odmah učiniti jedan poklič svima mislenim ljudima! Neću da budem dželat ove jadne dečice. Savest mi ne dopušta to!

A naš Sreta beše svojski i istinski odan svome poslu. Pedagog-fanatik, čovek novoga pravca, progresista. Da je po njemu samo, uredio bi on svoju školu da je ne bi bilo u svih pet delova sveta. Uneo bi svaku novinu u školu za koju bi god čuo. Ne dâ on da ga vreme pretekne ni za jedan korak, a kamoli da ga pregazi ono. Imao je sve pedagoge u malome prstu, pa te tek zalepi kakvim citatom iz nekoga. Ne smeš ni za živu glavu stupiti u polemiku s njim ni oko čega, jer će te zasuti i zatrpati masom citata, da ćeš se pokajati odmah. Odmah te stane bombardovati ovim ili onim pedagogom i misliocem o kom ti dotle ništa nisi čuo; ne da ti ni oka otvoriti. Ti se samo čudiš otkuda, dođavola, zna čak i na kojoj je strani to što ti on napamet kazuje kao da čita iz knjige. Rajhov Sistem higijene znao je sav skoro napamet, kao vodu. Koliko je puta samo citatima iz Rajha »pomerio cimentu« kapetanu kad je pisao dopise protiv njega! Ne treba da vam kažem koji je to kapetan i koji je režim taj kapetan pomagao. Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo. Je li on samo bio kapetan — Sreta ga je mrzio kao svako oruđe tiranije, i pisao je protiv njega; bio je večna opozicija, bič božji svakoj partiji, pa, sledstveno, i svakoj policiji.

A rado je pisao dopise i slao u novine. Često je u polemici s nekim citirao pojedine pasuse iz tih svojih dopisa, ili upućivao protivnika da ih pročita; ili se čudio gluposti protivnikovoj, koji misli da nešto zna i razmeće se, a ovamo ne zna ni šta je pisano o toj stvari (u njegovim dopisima)! Kad tako dođe o ferijama u Beograd, a on ide pravo sa stvarima u redakciju da im donese nove dopise — tako za jedan pun zembilj — i da ih pita šta je s onim dopisima što ih je pre poslao. Onima u redakciji se smrkne kad ga vide. Ko je bliže vratima, taj umakne i bez kape u obližnju kafanu, a ko ne mogne, nego ostane, na tome se slome kola. Oseća svet da je kriv pa bega kud zna, jer od deset poslatih dopisa tek jedan i dva ako se štampaju. Pošto se izlarma u redakciji, on se digne da traži one odbegle. Kad nađe nekoga od članova u bekstvu nalazeće se redakcije, on stane pred njega kao smrt pred grešnika. Ovima se samo podseku noge, ćute, pa ga samo gledaju i čekaju pljusak prekora i gromove ukora. A on upre strašan pogled u njih pa ih pita: »Šta uradiste, more, vi ovden!? Zar ja tamo ginem i bijem se ka’ ala s berićetom, a vi ovde krkate pivčinu i bifteke!? Što niste štampali ono gde sam ošinuo Trifuna odbornika; i onaj drugi dopis gde sam izrezilio, ka’ birov kučku, predsednika; ili onaj treći gde sam izneo zloupotrebe i nasilja kapetanova i kaišarluke njegovog podrepka Riste špekulanta?« Spominje te ili već tako neke koje, istina, ni redaktori i saradnici, ni vi čitatelji, a ni ja s vama ne poznajemo, ali koje Sreta ne može više da gleda niti od njih da živi. — »Ama, čoveče«, izvinjavaju mu se oni, »dođi će i na to red, strpi se, nemoj da si tako prgav!« Ili mu kažu da nisu smeli, jer bi ih oglobili sa pet-šest hiljada dinara, ili bi čak neko iz redakcije zbog toga dopisa — koji je oštro i revolucionarski napisan — otišao i na Karaburmu! A Sreti milo kad čuje da tako strašno piše i da se tako cene njegovi dopisi. Izrezili ih što su kukavice pa ne umeju da umiru i ginu za načela, pa se onda umiri i odobrovolji. Pita ih šta će da piju. Poruči i plati pivo za sve za stolom, a oni mu opet od svoje strane obećaju da će skorim štampati nešto od njegovih »radova«. Tako se stvar sretno svrši, a kako je počela bila, izgledalo je poplašenim redaktorima da će biti krvi do kolena. Svrši se čašom piva i jednim paketom novih dopisa i radova koje im ostavlja i odmah odlazi. Redaktori odahnu dušom kad im se skide napast s vrata.

Voleo je da diskutuje, da menja s drugim misli i da raspravlja pitanja iz sociologije, da izrekne svoje mišljenje i svoj sud o svakom pojavu u našem životu, pa pitao ga ko o tome ili ne. Bio je podoban suncu koje sija svemu svetu pa i ne razbira greje li ko ili ne greje ruke na njegovim zracima; ono samo rasipa zrake, greje i svetli svakome i na sve strane. Tako je i Sreta pisao, pisao s grozničavom vatrom i žurbom i ne gledajući uvek čita li to ko.

Ako je, na primer, ma gde zanatlijski kakav skup, i on samo čuo za njega, ma i ne bio pozvan, on bi ga odmah telegrafskom žicom pozdravio i u pismu mu razložio ko je i šta je zanatlija i šta znače žuljevi na rukama vredna zanatlije, kakav su mu oni ukras, kakva je, dalje, činjenica u društvu jedan zanatlija i koji su mu sve neprijatelji. I tu mu ih sad toliko nabroji da se jadan zanatlija ujedared oseti među samim krvnicima kao ono Lotova familija u Sodomi.

A pisao je o mnogome koječemu. Pisao o zanatlijskim školama, i nadao se posigurno da bi odmah posle nekoliko ustanovljenih zanatlijskih škola nicale po Srbiji fabrike džepnih i duvarskih satova kao pečurke posle kiše. Pretekli bi i Švajcarsku i Švarcvald i svaki bi Srbin tada mogao po tri džepna i dva duvarska sata nositi u džepu. Pisao je dalje protiv ženskih orkestara, ženskih pomodnih šešira i turnira (onda su ženske nosile užasno velike turnire tako da je to najimpozantnije i najvrednije bilo na njima), pisao protiv okretnih igara, protiv dugih šlepova, protiv sujete i kaćiperstva njihova i tražio za njih potpunu emancipaciju, ravnopravnost i pravo glasa, kao jedini lek protiv gore navedenih poroka njihovih. Žurio se sa ovim (to jest sa pravom glasanja), dokle nas nije Amerika u tom pretekla. Pisao je dalje: o đerzonkama košnicama, o obdelavanju konoplje, o filokseri, o tome koliko apoteka treba u varoši od tri hiljade duša; dalje, o poboljšanju stanja radeničkog, povišenju nadnice i smanjivanju radnih časova, o mogućnosti šećerne fabrike u nas i o oplemenjivanju konjske rase u Srbiji. Eh, o čemu vam on sve nije pisao i otkud mu, đavola, sve to padne na pamet!

Mnogi od tih njegovih radova nisu, doduše, ni izašli, pa ne mogu biti čitatelju ni poznati; mnogo je od toga otišlo u onaj strašni novinarski koš koji guta mnoge novinarske i spisateljske prvence. Ali je nešto i izašlo, nije taj koš bio porodična grobnica baš sviju umnih čeda Sretinih. I Sreti je bilo osobito milo kad tako nađe u Odgovorima uredništva: »S. u * * * Hvala na poslatom. Javljaj se češće. Što si zaćutao? Mi računamo na tebe. Bratsko pozdravlje«. A još milije bi mu bilo kad mu izađe kakav njegov rad. Taj dan je bio svečan dan za Sretu. Toga bi dana više puta nego obično svraćao u kafanu. Bio je pomalo, što naši kažu, kafanski čovek, i to već poodavno. Još dok se đakom specijalno bavio narodnom ekonomijom, odlazio bi u male i sniske kafanice da tu na licu mesta opipa bilo, posmatra i studira niže društvene slojeve na kojima počiva ova društvena piramida. Sedne sam tako u jedan ćošak pa poruči, pijucka, posmatra i studira tipove, misli i osećaje, težnje i razgovore ljudi iz nižih staleža. Čitao je, da ne treba čitati o tom, nego da je bolje neposredno posmatrati i čitati iz samoga društva, iz te otvorene žive knjige. Pa je tako i radio. Ređa se tako satljik za satljikom, i njemu sve crnji i bedniji izgleda položaj toga staleža, i on oseća i vidi nekako lepo da se to društvo ljulja, da ne stoji na čvrstim nogama. Tu je dakle naviku zadržao i docnije kao slobodan čovek i išao češće u kafanu. Kad bi izašao koji njegov rad, on bi ga onda, ako niko ne čita, po nekoliko puta pročitao. Tada nije ništa iz novina čitao, samo ono njegovo. Ako ko čita te novine, Sreta bi seo prema njemu, pio kafu i ravnodušno sedeo, ali mu se ne bi ništa izmaklo! Pazio bi na kojoj bi se strani zaustavio čitalac, da li na onoj na kojoj je njegov dopis. Ako bi se uverio da baš njegovu stvar čita, on bi ga onda posmatrao da li mu se čitanjem menja lice, ima li kakvih promena; i strašno bi se naljutio ako to onaj čita prosto od duga vremena, onako, i bez ikakvih izraza na licu. A još ako mu preskoči njegov članak, e, onda se nije mogao uzdržati da ne rekne: »životinja!« i da ne ode, plativši docnije popijenu kafu.

Ali ja odoh daleko opisujući Sretu kao javnog radenika. Udaljio sam se od započetog predmeta. Ali na završetku samo još to da vam napomenem: da je Sreta tako strasno voleo napismeno da radi da se vrlo malo usmeno obaveštavao. Tu sedi, na primer, s vama za stolom povazdan, a tek jednoga dana zebezeknete se kad vidite u novinama pismo na vašu adresu: Pogledate, pošto dođete malo k sebi, da vidite ko vam to piše, i još više se začudite kad vidite da je to Sreta, onaj isti Sreta što je po sto puta danas s vama. Pogledate šta vam može to pisati! Piše vam preko novina i pita vas kad ćete platiti za ona pendžeta tri dinara radeniku-šusteru, a uz to vam očita jednu paprenu bukvicu: kako taj isti radenik živi od svojih ruku, a ne živi gotovanski od dvadeset šestog, kao, na primer, vi. I vi ga, recimo, nađete malo posle pa ga pitate: »Ama šta ti to, more, uradi!? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego da čuje ceo svet, kad te već đavo nosi da svoj hleb jedeš a tuđu brigu da vodiš? Što dižeš larmu po novinama?« — on samo odgovara: »Ti ne znaš šta je javan organ, javna govornica i javno obaveštavanje. Ti si reakcionar kad se bojiš javnosti i pretresa tvojih dela. Nisi, veli parlamentaran!« Ponekad mu se prođe olako. Ali bivalo je i takvih slučajeva da naiđe na ponekoga koji nikako niti mari niti razume ta piskaranja, kome je tugaljivo kad nađe i samo prosto spomenuto ime svoje u štampi, a kamoli kad je predmet napada. I tada je bivalo svašta. Jednom je nakaljao s jednim takvim. I badava mu je on govorio panegirik slobodnoj reči, ovaj nikako nije bio ni sposoban ni voljan da to razume. I Sreta htede već da izmakne, ali ga ovaj tako odalami, usred onoga panegirika da ga je Sreta prekinuo upola i samo viknuo: »Sila nije razlog i ja svečano protestujem! Ti nisi parlamentaran, bojiš se javnog mnjenja!« Ali kad ovaj produži deljanje i Sreta vide s kim ima posla, on okrete leđa vičući: »Ja ustupam sili!« i bega koliko ga noge donose.

Eto takav vam je bio Sreta kao čovek u javnosti.


Limunacija na selu - Sremac, Stevan