Лепа була/3
III
ДРАГА (сама): Радићу, нећу ништа друго да мислим. (Седа и узима платно). И онако, кажу, нема доста руку, а посла и сувише. (Ради). Да ли може за њега да се каже: затворено смеђ, или баш црномањаст? Смеђ, црномањаст... смеђ, црномањаст! (Вади слику из недара). Има лепе очи... Врло лепе! (Удаљи мало слику, па је гледа). Баш врло лепо и мушки гледа! Кад ме је, оно пре, тако погледао... некако овако... (представља га), а мени се чини све ми се земља измиче испод ногу и све ое бојим пашћу. Молим га ја у себи: «Не гледај ме, не гледај ме, молим те!», ал'он не скида очију, нити трепну који пут.(Одмахне руком). Па ако!... Нека и гледа! Има шта и да погледа! (Устане). Само је тако толико виши од мене. (Показује руком према себи). Толико! (Мери се према томе и направи покрет). Таман! Као по канапу да се меримо! Па се узмемо овако под руку. Лепо, где ћемо сад? На Кале-Мегдан, на пример? Ништа, идемо тако... идемо, а тек неко каже: «Који ли су оно двоје?» Гле, опет неко каже: «Ал' су лепи они двоје!» А ми?... Ми? (Пљесне се рукама). А моја шарпија? (Седа брзо и ради). Ао, Драга, ал' си лена! Сад више ништа нећу да мислим. Све ће то бити у своје време. (Мала почивка). Кажу да се то досади, а ја мислим да се нама неће никад досадити... Никад! Ми ћемо увек да будемо заједно, да се шетамо, да говоримо... Само, како ће то бити у почетку? Првих дана? Е, Бога ми, то он треба први да почне. Сасвим он! Е, лепо! Он каже, на пример: «Данас је лепо време!» А ја кажем: «Јесте!» После он опет каже: «Данас може пасти киша!» А ја кажем: «Може!»... После, после (устане и забринуто хода по соби). Како ли ћемо само почети? Само да ми је почети једанпут, а већ ће после ићи лако... Па сад, кад дође! Ето, сва већ дршћем, а није ми зима! Зашто ли је то?! Прво и прво, нећу да се радујем! Девојка па да се радује, кад он дође! Не, стојаћу просто овако (стане круто), и тако стојим, стојим, а он тек отвори врата и каже: «Добар дан!» (Лагано климне главом). «Добар дан!» Ето тако!... Само толико!... (Нервозно). Ама све ово не ваља, не ваља, не ваља! (Пљесне се рукама). А шарпија? (Пође нагло столу, па се задржи). Не могу да радим, не могу!... Знам да не могу! (Брзо). Идем и ја за Милом, и бар да видим онога јадника што су му јуче одсекли руку. А како је млад, па весео, па не јауче... Само, где ми је шешир? (Оде брзо десно).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|