Лепа була/12
XII
МАРКО и МИЛА
(долазе са средине)
МАРКО: Е, јеси чула, ћерко! Ја више нећу да трчим. Измислити тако којешта, па трчати, то се ни у ратно доба не ради, а камо ли кад је примирје! Ја ти кажем, то није истина!
МИЛА: Само, ко је то рекао?
МАРКО: Ја нисам.
МИЛА: То једино зна Драга, а ње нигде нема. (Виче с врата). Драга! Драга!... Боже, да не учини што од себе?
МАРКО (уздише): Ето ти колико сам се уморио, а да смо бар ту Пајину мајку нашли, него ништа. Чујеш, ћерко, ја више одавде нећу ни мрднути.
МИЛА: А ја ћу, чини ми се, из коже изићи!
МАРКО: Како год хоћеш, само мене немој звати. (Одахне). Турчин, була... Ба...! (Чује се куцање). Слободно, брате!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|