Лахан/6

ДЕЈСТВО ПРВО

◄ 5

6.

1
►

6.

ДРУГИ ПАСТИР, ПРЕЂАШЊИ

ПАСТИР: Краљушо, Татари пређоше опкоп.

ЛАХАН: Сад је време! Десет људи с трнокопима и мотикама нека иду, да се пропусти јаз. Кажи Бориши: одмах. (Пастир одлази). Ја бих и вас позвао, војводе, против општег непријатеља, но бојим се биће вам стид са пастирима друговати. (Одлази).

БОГОР: Но, како вам се види сад?

НЕШКО: Чудан човек, заиста.

БОГОР: Чусте ли му беседу?

ЕЛТИМИР: Овај тако носи боју варалице и човека великог, да управ двоумим, за што би га пре огласио.

БОГОР: Пастир заиста није.

НЕШКО: Откуд би знао тако говорити?

БОГОР: Па онда она пријатност у лицу, нешто што човека привлачи к себи. Па она сладост у речима! Ко га не би радо слушао?

НЕШКО: Мора бити неки велики човек.

ЕЛТИМИР: Који своје име крије.

НЕШКО: Можда има узрока.

БОГОР: Маните се тога; него шта велите за овај посао с Татарима?

ЕЛТИМИР: Биће и то вража као с родбином му.

НЕШКО: И ја не верујем да ће моћи што Татарима.

ЕЛТИМИР: Па чусте ли онај подсмех: „Ја бих вас, вели, позвао у друштво, али се бојим биће вам стид"! Као ми одмах потрчасмо за скитницама!

БОГОР: Ја ту опет друго налазим. Он мисли јамачно: ви војводе и не знам шта тамо, па не тражите непријатеље, него дочекасте, да пастири вам перу образ. Немојте ни ви стајати с прекрштеним рукама, него помозите, кад се ради за увар народу. И пастири нису не знам што, него опет Бугари.

ЕЛТИМИР: Ти право велиш, Богоре; само какав ће нам образ бити, кад се чује, да смо се за пастирима повели и смешан бој имали?

БОГОР: Какогод што је лепо гледати, где Татари тумарају слободно по земљи, тако би исто смешно било, кад би неки сердари навалили побити их са скитницама, па не могоше.

НЕШКО: Ја велим, нећемо погрешити, ако одемо ближе, да видимо шта ће ти пастири. Ај, кнеже Елтимире? (Елтимир слеже раменима). Ми сумњамо том човеку, и ти понајвише. Није ли ово прилика да нам разбије сумњу?

ЕЛТИМИР: Право кажеш. Кудити човека без доказа, знак је пакосна срца; хвалити га и слепо му веровати, показује слабу памет. Хајдете, да га испитамо.

(Одлазе).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.