Лахан/6
- 6.
ДРУГИ ПАСТИР, ПРЕЂАШЊИ
ПАСТИР: Краљушо, Татари пређоше опкоп.
ЛАХАН: Сад је време! Десет људи с трнокопима и мотикама нека иду, да се пропусти јаз. Кажи Бориши: одмах. (Пастир одлази). Ја бих и вас позвао, војводе, против општег непријатеља, но бојим се биће вам стид са пастирима друговати. (Одлази).
БОГОР: Но, како вам се види сад?
НЕШКО: Чудан човек, заиста.
БОГОР: Чусте ли му беседу?
ЕЛТИМИР: Овај тако носи боју варалице и човека великог, да управ двоумим, за што би га пре огласио.
БОГОР: Пастир заиста није.
НЕШКО: Откуд би знао тако говорити?
БОГОР: Па онда она пријатност у лицу, нешто што човека привлачи к себи. Па она сладост у речима! Ко га не би радо слушао?
НЕШКО: Мора бити неки велики човек.
ЕЛТИМИР: Који своје име крије.
НЕШКО: Можда има узрока.
БОГОР: Маните се тога; него шта велите за овај посао с Татарима?
ЕЛТИМИР: Биће и то вража као с родбином му.
НЕШКО: И ја не верујем да ће моћи што Татарима.
ЕЛТИМИР: Па чусте ли онај подсмех: „Ја бих вас, вели, позвао у друштво, али се бојим биће вам стид"! Као ми одмах потрчасмо за скитницама!
БОГОР: Ја ту опет друго налазим. Он мисли јамачно: ви војводе и не знам шта тамо, па не тражите непријатеље, него дочекасте, да пастири вам перу образ. Немојте ни ви стајати с прекрштеним рукама, него помозите, кад се ради за увар народу. И пастири нису не знам што, него опет Бугари.
ЕЛТИМИР: Ти право велиш, Богоре; само какав ће нам образ бити, кад се чује, да смо се за пастирима повели и смешан бој имали?
БОГОР: Какогод што је лепо гледати, где Татари тумарају слободно по земљи, тако би исто смешно било, кад би неки сердари навалили побити их са скитницама, па не могоше.
НЕШКО: Ја велим, нећемо погрешити, ако одемо ближе, да видимо шта ће ти пастири. Ај, кнеже Елтимире? (Елтимир слеже раменима). Ми сумњамо том човеку, и ти понајвише. Није ли ово прилика да нам разбије сумњу?
ЕЛТИМИР: Право кажеш. Кудити човека без доказа, знак је пакосна срца; хвалити га и слепо му веровати, показује слабу памет. Хајдете, да га испитамо.
(Одлазе).
|