Лахан/5
- 5.
ПАСТИР, ПРЕЂАШЊИ
ПАСТИР: Краљушо, Татари се заиста приближише прокопу.
ЛАХАН: Зацело знаш?
ПАСТИР: Ја сам их очима видео.
ЛАХАН: Каква им беше застава?
ПАСТИР: Жута и црвена.
ЛАХАН: То је Манџу. Момци Петрови нек' се попну на брег, баш где је теснац и с једне и с друге стране. Нека накупе доста камења око себе, али нека на миру буду, докле ја не дам знак. Одмах јави Петру. (Пастир одлази). Ви се чудите шта је ово, војводе. Али насташе тешка времена. Татари иду по земљи слободно, и како им је стока најпотребнија, плене и отимају немилице. Сад их намера и на нас намери, па сам наумио у име Бога да их одбијем, ако могућ' буде; и то је сва тајна.
БОГОР: Ви пастири, без оружја, па да се одупрете против војске уредне.
ЛАХАН: Мало је чудно, то је истина, но мали Давид надвлада Божијом помоћу Голијата голема. Осим тога нисмо ни ми баш тако без оружја.
НЕШКО: Ал' ако вас надвладају.
ЛАХАН: Нећемо ништа изгубити. Гора је наша и путови су нам боље свични, него њима. Кад би ви познавали овај предел, као што га ја познајем, може бити, да би вам се свид'ла намера моја. На сваки начин вредно је прокушати. Манџу има много људи код себе и невоља је општа. Ако имаш један само талант, па и тај закопаш, крив си, каже Свето писмо.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|