Лахан/2
- 2.
БОГОР И ПРЕЂАШЊИ
НЕШКО (тргне се): Богор!
БОГОР: Једва вас нађо'.
ЕЛТИМИР: Заиста и тешко је наћи прописане бегунце код толико издајника у земљи.
НЕШКО: И подлих најемника.
ЕЛТИМИР: Камо ти чета? Вежи нас, па нас води, нека се зајази хала.
БОГОР: Мислиш ли да бих вас ја издао?
ЕЛТИМИР: То би велико и било чудо код нас у Бугарској. Но можеш бити поштен, ако хтео јеси, да раздражиш Марију.
БОГОР: Гњев Маријин не може мени више ништа.
ЕЛТИМИР: Биће умрла? То је чудо! Отровне траве најдуже трају.
БОГОР: Трају заиста, и Трново јоште пије њена испарења. Само сам се ја лишио те среће.
НЕШКО: Како то?
БОГОР: Кад из тамнице избегосте, на многе па и на мене поче се сумњати, да сам Марији ту рану задао, јер је она волела видети Елтимирову главу на колцу, него најсмиренију молитву за спасеније своје грешне душе. Али доказа не бијаше, а она ме не хтеде нападати без сведоџбе.
ЕЛТИМИР: Нуто! и најподлија душа хоће сенку законости при свом богомрском делу.
БОГОР: Не увек. Марија окруни свога Мијаила торжествено у цркви, узме од народа присегу и заповеди, да се на служби божијој спомиње после својих родитеља и потписује у повељама царским као цар млађи.
НЕШКО: А деспот Светислав?
БОГОР: Сад тек отвори очи.
ЕЛТИМИР: Зашто није јоште дремао? С њега је полак несреће у земљи. Није ли он унук Јасенов, од страних владатеља признат за наследника? Ко му не би следовао, да је проговорио: ја хоћу да владам, докле Теша не оздрави!
БОГОР: Он хтеде своју погрешку поправити, али да чујете шта се учини. Марија има притворства за стотину других. Светиславу полетити у очи није јој се свидело, јер је народ застењао; сиротињи дотешта, па ће поћи за сродником Јасеновим, као вода низ брег. Зато му предложи, да јој буде син, млађи од Мијаила.
НЕШКО: Мијаилу је тек шеста година.
БОГОР: Малоумни Светислав прими ту понуду, али мудро момче хоће да се обезбеди, па Марији не верује реч'ма, него иште торжествено уверење. Од како је Трнова, није било тако смешне светковине, нити ће бити, као на Малу госпојину. У цркви пред олтаром, после пјенија и молитве, деспот Светислав, који би Марији могао бити отац, буде свечано примљен за њеног млађег сина, и царица своју дечицу заогрне порфиром, Мијаила с десне, а Светислава с леве стране.
ЕЛТИМИР: При оваковом поступку не зна човек, или су Маријина злочинија већа, или деспотова лудост.
БОГОР: После ове светковине следовала је по обичају част; јело се, пило се, веселило се до поноћи. Коме дан не освану, него Светиславу?
ЕЛТИМИР: Шта?
БОГОР: Тако је, моја браћо. Марији не бијаше ни до чега, него да Светислава у руке добије. Како их вино свлада, она заповеди и деспота и све његове поубијати.
ЕЛТИМИР: О, жено, жено!
БОГОР: Ви знате да ја радо хоћу да рекнем, али без зле намере. Тако и сад уз реч приметим, да је то зло и по земљу и по цара. Није ми се готово реч ни изхладила, а већ мене ухватили, и царица заповеди да ме за пример другима јавно погубе. Народ, судбином Светислава ужаснут, на овај глас још више занеми, и као да ме нико не познаје, тако бесчуствено гледаху, кад ме на губилиште поведоше. Сами војници, који ме, знате како, љубе, оборили главе и земљу очима мерећи, тугу своју као да у њу затрпаваху. Али кад ме на морно поље изведу и губитељ подигне мач, поглавица чете, која ме је допратила, ухвати га за руку и сва чета повиче: стани! С тим ме узму у среду и кроз изумљени народ уклонимо се у шуму.
ЕЛТИМИР: И никакве потере за вама?
БОГОР: Ви знате: у највећих крволока најмање срца. Марија се јамачно бојаше, да ће и потера поћи нашим трагом.
ЕЛТИМИР: Но, сад видим да и она неће дуго.
НЕШКО: И не треба, вере ми; докле је гвожђе вруће, ковати га треба. Шта велиш, Богоре?
БОГОР: И ја кажем: недомашност Маријина раскламкана је; народ је отворио очи, види да овако мора пропасти. Једна одважна глава, па је све добивено.
НЕШКО: Ко би боље од тебе: одважан си, мудар си, у народу познат, шта ћемо више!
ЕЛТИМИР: Моје је срце, браћо, убијено и дух тиме поремећен. Чинићу свашта, али за повелитеља нисам.
БОГОР: Није вам ништа познато за Лахана, који овде близу станује?
НЕШКО: Ми тек јуче пређосмо амо.
БОГОР: Он је пастир као и други; но чудеса о њему приповедају. Не само што је паметан и мудар, него је храбар, дрзновен и управо човек, који уме да задобије уважење и љубав. Нити се његово име спомиње другојаче, него као нешто чрезвичајно.
ЕЛТИМИР: Чули смо и ми за ту басну.
БОГОР: Пастири га зову својим краљем, дотле је дотерао.
ЕЛТИМИР: Па шта ћеш тиме?
БОГОР: Могли би њега учинити предводитељем.
ЕЛТИМИР: Добро ти и избра војсковођу!
НЕШКО: Заиста, куда би од стида, кад би се пустили за једним пастиром!
БОГОР: Тај би нам пастир привукао много приврженика.
ЕЛТИМИР: Велико число скитница, је ли? који нису ни видели оружја. Притом војвода, који уме распудити све вукове и медведе по шуми, па шта ћеш боље!
НЕШКО: То би био први, нечувени рат у свету.
БОГОР: Не познајете га, па зато и говорите тако. Само да га видите, па би променили мњење. И мене је својим стасом у удивленије поставио.
ЕЛТИМИР: Ја немам никакве ползе да га кудим, ал' се, Бога ми, нећу ни поводити за речма других.
Међутим, ако је до тога, да се дижемо, не треба ни њега презирати, ни његову чету, само не могу да се дам на његове неге.
НЕШКО: Тако и ја велим.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|