Lahan/2
- 2.
BOGOR I PREĐAŠNjI
NEŠKO (trgne se): Bogor!
BOGOR: Jedva vas nađo'.
ELTIMIR: Zaista i teško je naći propisane begunce kod toliko izdajnika u zemlji.
NEŠKO: I podlih najemnika.
ELTIMIR: Kamo ti četa? Veži nas, pa nas vodi, neka se zajazi hala.
BOGOR: Misliš li da bih vas ja izdao?
ELTIMIR: To bi veliko i bilo čudo kod nas u Bugarskoj. No možeš biti pošten, ako hteo jesi, da razdražiš Mariju.
BOGOR: Gnjev Marijin ne može meni više ništa.
ELTIMIR: Biće umrla? To je čudo! Otrovne trave najduže traju.
BOGOR: Traju zaista, i Trnovo jošte pije njena isparenja. Samo sam se ja lišio te sreće.
NEŠKO: Kako to?
BOGOR: Kad iz tamnice izbegoste, na mnoge pa i na mene poče se sumnjati, da sam Mariji tu ranu zadao, jer je ona volela videti Eltimirovu glavu na kolcu, nego najsmireniju molitvu za spasenije svoje grešne duše. Ali dokaza ne bijaše, a ona me ne htede napadati bez svedodžbe.
ELTIMIR: Nuto! i najpodlija duša hoće senku zakonosti pri svom bogomrskom delu.
BOGOR: Ne uvek. Marija okruni svoga Mijaila toržestveno u crkvi, uzme od naroda prisegu i zapovedi, da se na službi božijoj spominje posle svojih roditelja i potpisuje u poveljama carskim kao car mlađi.
NEŠKO: A despot Svetislav?
BOGOR: Sad tek otvori oči.
ELTIMIR: Zašto nije jošte dremao? S njega je polak nesreće u zemlji. Nije li on unuk Jasenov, od stranih vladatelja priznat za naslednika? Ko mu ne bi sledovao, da je progovorio: ja hoću da vladam, dokle Teša ne ozdravi!
BOGOR: On htede svoju pogrešku popraviti, ali da čujete šta se učini. Marija ima pritvorstva za stotinu drugih. Svetislavu poletiti u oči nije joj se svidelo, jer je narod zastenjao; sirotinji dotešta, pa će poći za srodnikom Jasenovim, kao voda niz breg. Zato mu predloži, da joj bude sin, mlađi od Mijaila.
NEŠKO: Mijailu je tek šesta godina.
BOGOR: Maloumni Svetislav primi tu ponudu, ali mudro momče hoće da se obezbedi, pa Mariji ne veruje reč'ma, nego ište toržestveno uverenje. Od kako je Trnova, nije bilo tako smešne svetkovine, niti će biti, kao na Malu gospojinu. U crkvi pred oltarom, posle pjenija i molitve, despot Svetislav, koji bi Mariji mogao biti otac, bude svečano primljen za njenog mlađeg sina, i carica svoju dečicu zaogrne porfirom, Mijaila s desne, a Svetislava s leve strane.
ELTIMIR: Pri ovakovom postupku ne zna čovek, ili su Marijina zločinija veća, ili despotova ludost.
BOGOR: Posle ove svetkovine sledovala je po običaju čast; jelo se, pilo se, veselilo se do ponoći. Kome dan ne osvanu, nego Svetislavu?
ELTIMIR: Šta?
BOGOR: Tako je, moja braćo. Mariji ne bijaše ni do čega, nego da Svetislava u ruke dobije. Kako ih vino svlada, ona zapovedi i despota i sve njegove poubijati.
ELTIMIR: O, ženo, ženo!
BOGOR: Vi znate da ja rado hoću da reknem, ali bez zle namere. Tako i sad uz reč primetim, da je to zlo i po zemlju i po cara. Nije mi se gotovo reč ni izhladila, a već mene uhvatili, i carica zapovedi da me za primer drugima javno pogube. Narod, sudbinom Svetislava užasnut, na ovaj glas još više zanemi, i kao da me niko ne poznaje, tako besčustveno gledahu, kad me na gubilište povedoše. Sami vojnici, koji me, znate kako, ljube, oborili glave i zemlju očima mereći, tugu svoju kao da u nju zatrpavahu. Ali kad me na morno polje izvedu i gubitelj podigne mač, poglavica čete, koja me je dopratila, uhvati ga za ruku i sva četa poviče: stani! S tim me uzmu u sredu i kroz izumljeni narod uklonimo se u šumu.
ELTIMIR: I nikakve potere za vama?
BOGOR: Vi znate: u najvećih krvoloka najmanje srca. Marija se jamačno bojaše, da će i potera poći našim tragom.
ELTIMIR: No, sad vidim da i ona neće dugo.
NEŠKO: I ne treba, vere mi; dokle je gvožđe vruće, kovati ga treba. Šta veliš, Bogore?
BOGOR: I ja kažem: nedomašnost Marijina rasklamkana je; narod je otvorio oči, vidi da ovako mora propasti. Jedna odvažna glava, pa je sve dobiveno.
NEŠKO: Ko bi bolje od tebe: odvažan si, mudar si, u narodu poznat, šta ćemo više!
ELTIMIR: Moje je srce, braćo, ubijeno i duh time poremećen. Činiću svašta, ali za povelitelja nisam.
BOGOR: Nije vam ništa poznato za Lahana, koji ovde blizu stanuje?
NEŠKO: Mi tek juče pređosmo amo.
BOGOR: On je pastir kao i drugi; no čudesa o njemu pripovedaju. Ne samo što je pametan i mudar, nego je hrabar, drznoven i upravo čovek, koji ume da zadobije uvaženje i ljubav. Niti se njegovo ime spominje drugojače, nego kao nešto črezvičajno.
ELTIMIR: Čuli smo i mi za tu basnu.
BOGOR: Pastiri ga zovu svojim kraljem, dotle je doterao.
ELTIMIR: Pa šta ćeš time?
BOGOR: Mogli bi njega učiniti predvoditeljem.
ELTIMIR: Dobro ti i izbra vojskovođu!
NEŠKO: Zaista, kuda bi od stida, kad bi se pustili za jednim pastirom!
BOGOR: Taj bi nam pastir privukao mnogo privrženika.
ELTIMIR: Veliko čislo skitnica, je li? koji nisu ni videli oružja. Pritom vojvoda, koji ume raspuditi sve vukove i medvede po šumi, pa šta ćeš bolje!
NEŠKO: To bi bio prvi, nečuveni rat u svetu.
BOGOR: Ne poznajete ga, pa zato i govorite tako. Samo da ga vidite, pa bi promenili mnjenje. I mene je svojim stasom u udivlenije postavio.
ELTIMIR: Ja nemam nikakve polze da ga kudim, al' se, Boga mi, neću ni povoditi za rečma drugih.
Međutim, ako je do toga, da se dižemo, ne treba ni njega prezirati, ni njegovu četu, samo ne mogu da se dam na njegove nege.
NEŠKO: Tako i ja velim.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|