Лажа и Паралажа/5
- 5.
АЛЕКСА, ПРЕЂАШЊИ
АЛЕКСА (поклони се): Ја молим за извиненије што сам се тако непознат усудио мојим присуствијем досађивати вам.
ЈЕЛИЦА: Чест од наше стране, господин барон! Ми за чест примамо визиту и од други, а таковог господина за особиту срећу.
МАРКО: Добри људи мени су у свако доба добро дошли.
АЛЕКСА: Слуга нижајши.
ЈЕЛИЦА (показује на столицу): Ако смем молити.
АЛЕКСА: Љубим десницу! (Седне.) Ја увек желим на овом мом путешествију са Сербима наипаче благороднима упознати се, и данас се зјело радујем да сам то шчастије получио.
МАРКО: Богме, господине, да вам право кажем, ја нисам ни од какве благородне фамилије, и мој је сав немешаг што сам поштен човек.
АЛЕКСА: Та то и јест, господине, што нас почитанија достојним твори, наипаче...
МАРКО: Јест да су моју бабу звали „паче“, Но за то се ја нимало не стидим, нит су јој због каквог рђавог дјела тако издели име, него је то добила у детинству.
АЛЕКСА: Ви се варате, господине; ја сам казао наипаче, које толико значи као немецки zumahl или бесондерс.
ЈЕЛИЦА: Јест, beѕonderѕ, beѕonderѕ. O, љубезни татице, то вам је ауздрук.
АЛЕКСА: Наипаче убо значи beѕonderѕ; сљедователно ја о вами и о вашој дражајшој баби никаковога худаго мњенија имати нисам мого.
МАРКО: Бога вам, јесте ли ви Србин?
АЛЕКСА: Прави, и прозвишчем и племенем.
МАРКО: Хм! А ја би реко да нисте баш прави Србин.
АЛЕКСА: И закључавате?
МАРКО: Ја вас не закључавам, него само тако мислим да нисте прави Србин.
АЛЕКСА: Ал откуд ви то мислите?
МАРКО: Зашто вас не разумем; а ја сам јамачно Србин, јер је моја родбина из Пожаревца на ову страну прешла.
Алекса: Да ви прави Сербин јесте, о том неће нико сумњати; но из тога не сљедује да ја Сербин нисам; понеже сам ја вјежества приобрјео, вкус изобразио, чувства утончао.
МАРКО: Богме, господине, ја вас баш ништа не разумем.
Алекса: Негли зато, зане...
МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч.
Алекса: Ви шалу проводите.
МАРКО: Боже сачувај; него би рад знати каквим то језиком говорите.
Алекса: Ово је језик славено-сербски; то јест сербски, но по правилама углађен, којим су се највећи духови, као Стојковић, Видаковић, Вујић и прочи у књигама служили.
МАРКО: А, и ви сте од књига! То сте се рђаво на мене намерили, него ево моје Јелице, од ње нећете моћи утећи. Збогом! Разговарајте се док ја неки посао свршим. (Полази.)
АЛЕКСА: Слуга нижајши.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|