Laža i Paralaža/5
- 5.
ALEKSA, PREĐAŠNjI
ALEKSA (pokloni se): Ja molim za izvinenije što sam se tako nepoznat usudio mojim prisustvijem dosađivati vam.
JELICA: Čest od naše strane, gospodin baron! Mi za čest primamo vizitu i od drugi, a takovog gospodina za osobitu sreću.
MARKO: Dobri ljudi meni su u svako doba dobro došli.
ALEKSA: Sluga nižajši.
JELICA (pokazuje na stolicu): Ako smem moliti.
ALEKSA: Ljubim desnicu! (Sedne.) Ja uvek želim na ovom mom putešestviju sa Serbima naipače blagorodnima upoznati se, i danas se zjelo radujem da sam to ščastije polučio.
MARKO: Bogme, gospodine, da vam pravo kažem, ja nisam ni od kakve blagorodne familije, i moj je sav nemešag što sam pošten čovek.
ALEKSA: Ta to i jest, gospodine, što nas počitanija dostojnim tvori, naipače...
MARKO: Jest da su moju babu zvali „pače“, No za to se ja nimalo ne stidim, nit su joj zbog kakvog rđavog djela tako izdeli ime, nego je to dobila u detinstvu.
ALEKSA: Vi se varate, gospodine; ja sam kazao naipače, koje toliko znači kao nemecki zumahl ili besonders.
JELICA: Jest, beѕonderѕ, beѕonderѕ. O, ljubezni tatice, to vam je auzdruk.
ALEKSA: Naipače ubo znači beѕonderѕ; sljedovatelno ja o vami i o vašoj dražajšoj babi nikakovoga hudago mnjenija imati nisam mogo.
MARKO: Boga vam, jeste li vi Srbin?
ALEKSA: Pravi, i prozviščem i plemenem.
MARKO: Hm! A ja bi reko da niste baš pravi Srbin.
ALEKSA: I zaključavate?
MARKO: Ja vas ne zaključavam, nego samo tako mislim da niste pravi Srbin.
ALEKSA: Al otkud vi to mislite?
MARKO: Zašto vas ne razumem; a ja sam jamačno Srbin, jer je moja rodbina iz Požarevca na ovu stranu prešla.
Aleksa: Da vi pravi Serbin jeste, o tom neće niko sumnjati; no iz toga ne sljeduje da ja Serbin nisam; poneže sam ja vježestva priobrjeo, vkus izobrazio, čuvstva utončao.
MARKO: Bogme, gospodine, ja vas baš ništa ne razumem.
Aleksa: Negli zato, zane...
MARKO: Zane, i šunegli! O njima nije bila reč.
Aleksa: Vi šalu provodite.
MARKO: Bože sačuvaj; nego bi rad znati kakvim to jezikom govorite.
Aleksa: Ovo je jezik slaveno-serbski; to jest serbski, no po pravilama uglađen, kojim su se najveći duhovi, kao Stojković, Vidaković, Vujić i proči u knjigama služili.
MARKO: A, i vi ste od knjiga! To ste se rđavo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje nećete moći uteći. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svršim. (Polazi.)
ALEKSA: Sluga nižajši.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|