Лажа и Паралажа/14
- 2.
МИТА, ПРЕЂАШЊИ
МИТА: Господин барон су овде своју шнупнтиклу заборавили.
ЈЕЛИЦА: Шнупнтиклу?!
МИТА: Што прости кажу „шнуфтихла“.
ЈЕЛИЦА: Чујете л’, татице? Један бединтер само! (Гледи свуда.) Овде вирклих није.
МИТА: Ја не знам шта је то; више пута изгубимо шрајбпихл с новцима, па ме не шиље тражити; а сад за једну мараму; — мора да му је спомен од кога.
МАРКО: Но, бога вам, драги, ко је тај господин?
МИТА: А могу ли вам подробно описати? Да је од баронске фамилије, то знате; фамилија је врло стара и пуна заслуга. Јошт пре хиљаду година, кад су српски цареви владали, био је један сирома
војник кога су подсмејателно голим сином називали. Догоди се једанпут битка с Турцима, наши изгубе и почну бежати. Сви би билн поватани, али Голи Син врати се натраг, улети међ Турке и самог
великог везира убије. На то они дођу у замешатељство, а наши се охрабре и све до једног потуку. Сад цар дозове Голог Сина, пољуби га пред свом војском, даде му села и учини га бароном Голићем.
ЈЕЛИЦА: Ах, то је лепо!
МАРКО: Али шта је управо ваш господин?
МИТА: Он је пензионирати обрштер.
ЈЕЛИЦА: Обрштер? То ми није казивао.
МИТА: О том радо не приповеда, јер га увек једи. Догоди се упражњено место генерала, и мој се господин надао да ће он постати; али кад га други претерира, он се расрди, сазове тога на дуел и
убије га; потом квитира и закључи приватно живити.
ЈЕЛИЦА: Ах!
МАРКО: Али тако млад, пак да дође до обрштера!
МИТА: Он је био лајтнант. Једанпут се догоди бал у царском двору, гди су млоги позвати били, пак и мој господин. Царнца га види и допадне јој се. „Леп младић“ — рекне некима около себе...
Једанпут, кад он прође покрај ње, рекне му она: „Но, господин обрштер, како вам се допада бал?“ — „Ваше величество“ — одговори мој господин — „ја нисам обрштер“. — „Е“ — рекне она — „реч своју
не смем натраг да узмем.“ С отим дозове цара... У! Како му је неправо било! Али није мого да одрече царици, и тако наједанпут постане господин барон обрштером.
МАРКО: Пак чим се сад занима?
МИТА: Чита, пише, путује, разговара се с ученим људма, истражује филозофију, и шта вам ту ја знам.
МАРКО: На тај начин мора да је врло богат.
МИТА: Спаилуке има бесчислено; но све то не би му толико доносило да није сродник са фирштом Демидовом. Вами је познато да има у Русији фиршт Демидов, који је најбогатији у целој Европи; овај
има рођену сестру барона Голића за супругу.
МАРКО: Е, онда му је лако трошити. Али ја опет мислим да би лепше било кад би ваш господин какву службу примио.
МИТА: И сад је остао у квартиру одговорити министру финансије, који је навалио да му преда управителство свију каса у монархији. И ја сам му говорио да прими тако важну службу, али он никако
неће. Њему је најмилије кад може ићи од вароши до вароши, и кад се људи диве његовим способностима. Мадрид га неће никад заборавити.
ЈЕЛИЦА: Јесте ли и ви били с њиме у Месецу?
МИТА: Свуда сам га ја пратити морао, јер нико не познаје његову нарав тако као ја.
МАРКО: Пак шта сте видили у Месецу?
МИТА: А шта се не даје ту видити: сокаци од сами кобасица начињени, зидови од леда, људи с једном ногом, велики од педаљ и по.
ЈЕЛИЦА: Па како је господин барон био на балу и играо с царицом кад је тако мала?
МИТА: Е, у царском двору знате да су сви великаши, пак није никакво чудо што је и царица била велика, или, као што сам чуо, од свију највећа; јер ми, бединтери, нисмо млого пазили шта нам раде
господа на балу, него смо се и сами унтерхалтовали, и баш добро. Изгубио сам један камен што сам одунуд украо; таквог камена нема овде на земљи. Но ја сам се задржао, а може ме господин
тражити. Извините! (Пође.)
ЈЕЛИЦА: Јошт једно: јесте ли се и ви догодили у Мадриду кад је горело море?
МИТА: Нисам, које ми је врло жао, но кад сам после стигао, видио сам на брегу печене рибе у великом количеству; и то ме је могло увјерити какоје ватра жестока била.“
МАРКО: А шта је било с галијама?
МИТА: Пропале, наравна ствар. И наша једна, коју је господин купио да нас довезе и натраг одвезе, отишла је у дим. Имао је штете до једно по милиона талира.
МАРКО: По милиона талира!
МИТА: Ви знате шта једна галија коштује. При том друге потребе, баронове ствари, архива итд., пак ето ти по милиона, ако није и више што.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|