Laža i Paralaža/14
- 2.
MITA, PREĐAŠNjI
MITA: Gospodin baron su ovde svoju šnupntiklu zaboravili.
JELICA: Šnupntiklu?!
MITA: Što prosti kažu „šnuftihla“.
JELICA: Čujete l’, tatice? Jedan bedinter samo! (Gledi svuda.) Ovde virklih nije.
MITA: Ja ne znam šta je to; više puta izgubimo šrajbpihl s novcima, pa me ne šilje tražiti; a sad za jednu maramu; — mora da mu je spomen od koga.
MARKO: No, boga vam, dragi, ko je taj gospodin?
MITA: A mogu li vam podrobno opisati? Da je od baronske familije, to znate; familija je vrlo stara i puna zasluga. Jošt pre hiljadu godina, kad su srpski carevi vladali, bio je jedan siroma
vojnik koga su podsmejatelno golim sinom nazivali. Dogodi se jedanput bitka s Turcima, naši izgube i počnu bežati. Svi bi biln povatani, ali Goli Sin vrati se natrag, uleti međ Turke i samog
velikog vezira ubije. Na to oni dođu u zamešateljstvo, a naši se ohrabre i sve do jednog potuku. Sad car dozove Golog Sina, poljubi ga pred svom vojskom, dade mu sela i učini ga baronom Golićem.
JELICA: Ah, to je lepo!
MARKO: Ali šta je upravo vaš gospodin?
MITA: On je penzionirati obršter.
JELICA: Obršter? To mi nije kazivao.
MITA: O tom rado ne pripoveda, jer ga uvek jedi. Dogodi se upražnjeno mesto generala, i moj se gospodin nadao da će on postati; ali kad ga drugi preterira, on se rasrdi, sazove toga na duel i
ubije ga; potom kvitira i zaključi privatno živiti.
JELICA: Ah!
MARKO: Ali tako mlad, pak da dođe do obrštera!
MITA: On je bio lajtnant. Jedanput se dogodi bal u carskom dvoru, gdi su mlogi pozvati bili, pak i moj gospodin. Carnca ga vidi i dopadne joj se. „Lep mladić“ — rekne nekima okolo sebe...
Jedanput, kad on prođe pokraj nje, rekne mu ona: „No, gospodin obršter, kako vam se dopada bal?“ — „Vaše veličestvo“ — odgovori moj gospodin — „ja nisam obršter“. — „E“ — rekne ona — „reč svoju
ne smem natrag da uzmem.“ S otim dozove cara... U! Kako mu je nepravo bilo! Ali nije mogo da odreče carici, i tako najedanput postane gospodin baron obršterom.
MARKO: Pak čim se sad zanima?
MITA: Čita, piše, putuje, razgovara se s učenim ljudma, istražuje filozofiju, i šta vam tu ja znam.
MARKO: Na taj način mora da je vrlo bogat.
MITA: Spailuke ima besčisleno; no sve to ne bi mu toliko donosilo da nije srodnik sa firštom Demidovom. Vami je poznato da ima u Rusiji firšt Demidov, koji je najbogatiji u celoj Evropi; ovaj
ima rođenu sestru barona Golića za suprugu.
MARKO: E, onda mu je lako trošiti. Ali ja opet mislim da bi lepše bilo kad bi vaš gospodin kakvu službu primio.
MITA: I sad je ostao u kvartiru odgovoriti ministru finansije, koji je navalio da mu preda upravitelstvo sviju kasa u monarhiji. I ja sam mu govorio da primi tako važnu službu, ali on nikako
neće. Njemu je najmilije kad može ići od varoši do varoši, i kad se ljudi dive njegovim sposobnostima. Madrid ga neće nikad zaboraviti.
JELICA: Jeste li i vi bili s njime u Mesecu?
MITA: Svuda sam ga ja pratiti morao, jer niko ne poznaje njegovu narav tako kao ja.
MARKO: Pak šta ste vidili u Mesecu?
MITA: A šta se ne daje tu viditi: sokaci od sami kobasica načinjeni, zidovi od leda, ljudi s jednom nogom, veliki od pedalj i po.
JELICA: Pa kako je gospodin baron bio na balu i igrao s caricom kad je tako mala?
MITA: E, u carskom dvoru znate da su svi velikaši, pak nije nikakvo čudo što je i carica bila velika, ili, kao što sam čuo, od sviju najveća; jer mi, bedinteri, nismo mlogo pazili šta nam rade
gospoda na balu, nego smo se i sami unterhaltovali, i baš dobro. Izgubio sam jedan kamen što sam odunud ukrao; takvog kamena nema ovde na zemlji. No ja sam se zadržao, a može me gospodin
tražiti. Izvinite! (Pođe.)
JELICA: Jošt jedno: jeste li se i vi dogodili u Madridu kad je gorelo more?
MITA: Nisam, koje mi je vrlo žao, no kad sam posle stigao, vidio sam na bregu pečene ribe u velikom količestvu; i to me je moglo uvjeriti kakoje vatra žestoka bila.“
MARKO: A šta je bilo s galijama?
MITA: Propale, naravna stvar. I naša jedna, koju je gospodin kupio da nas doveze i natrag odveze, otišla je u dim. Imao je štete do jedno po miliona talira.
MARKO: Po miliona talira!
MITA: Vi znate šta jedna galija koštuje. Pri tom druge potrebe, baronove stvari, arhiva itd., pak eto ti po miliona, ako nije i više što.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|