Кушање (Никола Д. Илић)

Кушање  (1895)  Писац: Никола Д. Илић

Вила:
Отежало тешко бреме,
Настало је такво време;
Узаман ти труди рада,
Кад си мален, када немаш;
Свег нестаје и пропада,
Па за кога песме спремаш?

Песник:
Ено, тамо у ливади,
Вредан ратар поље ради;
Па кад приспе тио вече,
Кад с’ уморан с рада врати
С драганом ће, тако рече,
Моју песму запевати!

Вила:
Јест, ал земља није орна.
Снага му је преуморна;
Спопале га бриге свега,
Ни казати ником не сме;
Па му није ни до чега,
Ни до твоје, веруј, песме?

Песник:
Ено, пастир у крај луга,
Усамљен је, нема друга;
Нема драге, зато тужи,
И са фрулом време крати;
Нек се с мојом песмом здружи,
Она ће га забављати!

Вила:
Јест, ал стадо мира нема,
А с песмом ће да задрема;
Па кад стадо госи врати,
И не буде сво на броју;
Тад ће горко да заплати,
Проклињући песму твоју?

Песник:
Млађан путник на уранку,
Да прекрати путе своје,
Запеваће песме моје.

Вила:
Ал су стрми горски пути,
По њима се тешко креће;
Јадан путник од умора,
Запевати теби неће?

Песник:
Ка извору — ладној води,
Девојчица једна оди,
Мила као цвет;
Дивотна је, пуна чара
С песмама се разговара
Заносећи свет!

Вила:
Па се тако са крчагом
Враћа кући, ал не сама;
Дозволила своме драгом,
Да је прати са песмама.
Кад је близу дома била,
Свог је оца сукобила;
Отац, друго шта би знао?
— Драгог јој је отерао. —
Зато су је боли стисли,
И о песми, већ не мисли?

Песник:
По ливади цвеће цвета,
Поток тече и жубори;
А тичице цвркутају,
У зеленој дивној гори.
Погле зору како руди,
Успавано село снева;
На јутрење звоно буди,
Да се песма Богу пева!
Зар ти све то није доста,
Зар ти песме није жао?!
Невернице, издајнице,
Ја бих пево и плакао!!.

Вила:
О песниче, друже мио,
Не жалости тако себе;
Ја те нисам оставила,
Кушала сам само тебе!
Певај песме,
Тугу гони;
Не сустани
И не клони.
Певај пољу,
Цветном чару,
И пастиру
И ратару.
Певај тици
У горици,
И девојци
На водици.
Певај небу,
Чарној гори,
Певај Богу,
Певај зори;
Али, никад, не остављај,
Кад те српска мајка роди;
Да јуначке песме певаш
— Отаџбини и слободи!!...

У зајечару, 8. Окт. 1895.

Извор

1896. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 11, број 1, стр. 4.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Д. Илић, умро 1932, пре 92 године.