Крећи оче игумне!
Умирао један стари игуман у зенђилу манастиру, па од жалости кад види да ће умријети почне плакати. Упита га један од најстаријих калуђера, који је као у руци држао даће он по смрти игумна старјешином постати: што ти је, оче игумане! те тако плачеш? Одговори му он: како не ћу плакати, кад промислим како ћете ви јадни калуђери без мене пошто ја умрем? Како ли ће ови наш манастир без добра управитеља као што сам ја? А они му калуђер одговори, као да плаче, — крећи ти оче игумане! не мисли се ништа за манастир.
Извор
[уреди]Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 115.