Кременски сужњи
Хад су Турци Кремен поробили,
Кременскога краља погубили,
Одвели му троје диетце младе:
Мариана, од седам годинах,
И Ивицу, под косом диевојку, 5
И Ивана у свилу повита.
Иза тог се Кремен порушио,
Сватко носи мерко на главама,
Нит пуцају, нит' нишана мећу,
Нит' играју у колу диевојке, 10
Нити момци идју к' диевојкама;
Они жале троје диетце мале,
А најбоље кременска краљица.
А све идју Турци уз планину
И бацају у траву Ивана; 15
А носи га Ивица сестрица;
И дошли су у Удбину равну,
Цару су их пекшиш учинили.
Бил' у цара девет годиницах;
Он Ивицу царици поклања 20
Себ узима двоје диетце младе,
Па их спреми коњма на ливаду
И даје им копља костајницу,
А за копља коње припињају.
Кад настала десета година, 25
А заучи езан на џамии:
Викну царе мујезине своје:
Како перви млади петак доје,
Цар ће троје диетце потурчити.
То зачула Ивица диевојка, 30
Па се моли царици госпоји:
„Ја царице! моја госпојице,
чула јесам, моја госпојице,
Да су ми се братја разболила,
Чувајући на ливади коњах; 35
Допусти ми, да могу отићи
На ливаду милој братји мојој."
Њој велиде царица госпоја:
„А нелудуј! Ивица диевојко,
Ти немореш ићи на ливаду; 40
Ваља теби мог љуљати сина,
По имену Мују царевића."
Све се моли лиепа диевојка,
И од муке русе косе гули,
Јер ће млада виером превернути. 45
Њој говори царица госпоја:
„Ја Ивице! моја робињице,
Ако желиш отић на ливаду,
Ти отиђи у хазну цареву,
Па накупи у џепове блага, 50
Па ти сиђи у чаршиу нову,
Гдие год сретеш кљаста и ћорава
И, Ивице, влаха сиромаха:
Све диели мекахне дукате,
А за здравље братје обојице." 55
Кад то чула небога диевојка,
Пољуби је у папучу жуту,
Махом оде к братји на ливаду.
А кад дође братји на ливаду,
Заспали су у зеленој трави; 60
Њиха буди Ивица сестрица.
Проговара Мариане мали:
„Хајд' одтале из горице вило,
Што си се ти на нас намиерила?"
Говори им Ивица диевојка: 65
„Ја ниесам вила намиерница,
Већ Ивица, ваша мила сека,
Нут устајте, да вам ниешто кажем,
Што заучи езан на џамии:
Како перви млади петак дође, 70
Царе нас је реко потурчити;
Већ устанте братјо да биежимо,
Нашој милој остариелој мајци."
Проговара Мариане мали:
„Хајд' Ивицо, мила секо наша, 75
Ти к царици у Стамбола града;
Па се њојзи по криоцу ваљај,
Неби ли јој кључе ујагмила,
Бона секо, од хазне цареве,
Неби ли нам најам наплатила; 80
Док ми добре коње опремимо."
Одмах оде Ивица диевојка;
Царици се по криоцу ваља;
Измаче јој од хазне кључеве;
Накупила блага готовине, 85
Па се к братји на ливаду враћа.
Братја су јој коње опремила;
Одмах добре коње појашише,
Побиегоше натраг у Кремена.
Кад су били на первом конаку, 90
До механе керчмарице Јање,
Они Јању из механе вичу:
„Посестримо, Јање керчмарицо!
Знаш ли бона, јел' ти виера тверда?
Моремо ли ноћцу преноћити?; 95
Мореш ли нас добро сакривати? —
Када сутра биео дан осване,
Цар ће силну војску покупити,
За нама ће у потиеру поћи,
Јер смо диетца заробљени били; 100
Нас је младе реко потурчити:
Жао нам је виером превернути,
Утекли смо из Стамбола града,
Својој мајци, кременској краљици."
Вели њима Јања керчмарица: 105
„Волим русу главу изгубити,
Него ћу вас млада показати."
Лиепо они научили Јању,
Шта ће Јања цару бесиедити.
Када свану и грану сунашце, 110
Ал' ето ти све силе цареве;
Пред њима је царе од Стамбола.
Онде своју силу заставио,
Па он Јању по имену викну:
„Понеси ми вина изобила. 115
Да одморим војску силовиту."
И изиђе Јања пред механу,
Пред царом се до земљице свија,
Горко цвили а сузе пролиева:
„Патишаху! свиетла круно моја, 120
Капи нејмам у механи вина; —
Овуд прође троје диетце младе,
Све попише у механи вино,
А нехтише ни платити пива;
Оставише копље у залогу, 125
Дока сиђу ка Кремену граду,
Па ће послат за вино динаре,
А ја њима копље костајницу."
Када чуо царе од Стамбола,
Онда вели Јањи керчмарици: 130
„Понеси ми копље костајницу,
Да ти платим вино цервенику."
Јања му је копље износила;
Цар јој плати вино цервенику,
Даде Јањи за триста дукатах; 135
Оде царе и одведе војску
У натраге, ка СтамболУ граду.
Шемлук чини троје диетце младе,
Понајбоље Јања керчмарица.
Јања им је ручак износила. 140
Ту ручаше и понапише се,
А Јању су лиепо даровали:
Свако дало по тридест дукатах,
А Ивица стотину дукатах.
Одтален се они подигоше. 145
Кад су били уз поље кременско,
Али жењу младе жетелице,
Нит пиевају, нити попиевају,
Меркием се платном покривале.
Путници им Бога нафалили, 150
Па питају младе жетелице:
„О диевојке! што ви непиевате,
Што носите мерко на главама?
Што ли сте се младе порушиле?
Или вас је вода оплавила, 155
Или огањ ватра опалила,
Или вас је царе поробио?"
Али веле младе жетелице:
„Бора вама! три јунака добра,
Ево има девет годиницах 160
И десета сада настанула,
Није овде цура запиевала,
Нит се огањ пушка изпалила,
Нит' куцнуо момак уз тамбуру,
Како се је Кремен поробио, 165
Кременскога краља погубили,
Одвели му троје диете младе;
Од онда смо с' младе порушиле,
Ни за њиха нигда чули нисмо,
Ил су живи, ил су с' потурчили,170
И одоше двору биелому,
Покуцнуше халком на вратима;
Краљица им отворила врата;
Чини млада биелицу пшеницу,
Свако зерно у сузама купа. 175
А њој вели Ивица диевојка:
„Ја бора ти, кременска краљице!
Моремо ли овде преноћити?"
„А морете, кићени сватови,
Имам вама и хлиеба и вина 180
Вашим коњма и зоби и сиена."
Одмах они коње одјашили,
И одоше у биеле дворе.
Када акшам паде на земљицу,
Износи им пиво и једиво. 185
Наслоња се Ива на Ивана.
Љуто цвили кременска краљица:
„Наслоња се нева на диевера,
Баш ко моја Ива на Ивана!"
А вели јој Мариане мали: 190
„Додајдер ми седефли тамбуру,
Да ја куцнем јунак уз тамбуру,
Ситно куцем а јасно запиевам."
Моли им се кременска краљица:
„Ах! немојте три јунака добра; 195
Ево има девет годиницах,
Одкако су Кремен поробили,
Војна мога Турци погубили,
Одвели ми троје диетце младе:
Мариана од седам годинах, 200
И Ивицу, под косом диевојку,
И Ивана у злату повита; —
Тамбура је малог Мариана,
Нитко није још је ни скинуо,
Како је је сине угодио; 205
Ни за њиха још чула ниесам:
Ил су живи, ил су умирали,
Ил су своју виеру превернули?"
Проговара Мариане мали:
„Ми смо скоро из Стамбола града, 210
Видили смо троје диетце младе:
Ивица је твоја заробљена,
У царице, лиепе госпоје,
Љуља њојзи диетцу у бешици;
А Мариан на росној ливади, 215
Онде чува коњах царевиех."
Када чула кременска краљица,
Она скиде седефли тамбуру.
Ситно куца мали Мариане
Ситно куца, а јасно попиева: 220
„Вила гниездо птица ластавица,
У Кремену, на високој кули;
Док су птићи голужави били,
Долазила церна вранетина,
Одниела птиће ластавиће; 225
Кад птићима крила понарастла,
Одбиегоше церну вранетину,
Долетише свому, завичају."
Мајка њега по пиесми познала,
Па је њему тихо бесиедила: 230
„Што се мени непокажеш сине!?"
На изред их мајка изљубила,
Своје редом троје диетце младе.
Па излетје граду на бедеме
И опали убојне топове, 235
Хабер даје по Кремену граду,
Да су њега диетца долазила.
Шемлук чини три недиеље данах,
Циео Кремен у радости плива. —
Ова пиесма на твоје поштење, 240
Бог ти дао здравље и весеље!
Родило ти вино и пшеница,
И да би ти родило предиво,
И да би га гулиле диевојке,
Удовице терле и топиле, 245
Биегунице на росу носиле,
Старе баке жицу одтезале.
Поштен био, тко те је родио,
И биелим млиеком задојио,
Поштена му на рамену глава, 250
Поштениа под образом брада.
Штимала те братја и дружина;
Душмани ти сви под ногам били,
Кано коњма клинци под плочама.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
