КРВ И ДОБРОТА
Ту, на ратишту, те јесени кобне,
Нашло ме писмо, њене златне речи,
И моја мала, прастара доброта.
Кратким покретом све одаје гробне
И сан лешева, онако сирота,
Заклони собом да земља не јечи.
И зачудих се откуд код ње снаге
Да црне слике све одједном скине,
Да ми издвоји из паклене јеке
Дан здравог сунца, једне очи благе,
Осмех детињи, мирис душе меке,
Док се свет рве и док маса гине.
И ја осетих да су зраци ови
И ноћ што иде да се спусти лако
На крв из рана и обале речне;
И ја осетих да су људски снови
Увек земаљски, без доброте вечне,
И зашто људи да умиру тако.
И разумедох откуд све то бива:
Толике раке што се и сад згрћу
Брдима, пољем, свуда, крај камена,
Кад има места за сваког да снива.
И разумедох пут што се не мења,
Стари загрљај човека са смрћу.
Био сам миран што сам сазн'о тада
Да је свет овај исти однекада,
И да ће такав и остати вазда:
Да вечно пати с унутрашњег рада,
Да залуд траже оног ко га сазда,
И коме иду њихови милиони.
И појмио сам да свет борбе води
Због тајних сила што га овде држе
И да се буни, не због какве међе,
Или због тежње да се правда роди:
Народи гину, и данас, и пређе,
Да на страстима зађу у смрт брже.
И утеших се што сам стек'о мира
Ма да крв црна из народа тече,
Ма да гробови бивају све већи.
И утеших се што ме и сад дира
Сан и данима, где ћу једном лећи
Са њеним писмом к'о са земљом вече.
