KRV I DOBROTA
Tu, na ratištu, te jeseni kobne,
Našlo me pismo, njene zlatne reči,
I moja mala, prastara dobrota.
Kratkim pokretom sve odaje grobne
I san leševa, onako sirota,
Zakloni sobom da zemlja ne ječi.
I začudih se otkud kod nje snage
Da crne slike sve odjednom skine,
Da mi izdvoji iz paklene jeke
Dan zdravog sunca, jedne oči blage,
Osmeh detinji, miris duše meke,
Dok se svet rve i dok masa gine.
I ja osetih da su zraci ovi
I noć što ide da se spusti lako
Na krv iz rana i obale rečne;
I ja osetih da su ljudski snovi
Uvek zemaljski, bez dobrote večne,
I zašto ljudi da umiru tako.
I razumedoh otkud sve to biva:
Tolike rake što se i sad zgrću
Brdima, poljem, svuda, kraj kamena,
Kad ima mesta za svakog da sniva.
I razumedoh put što se ne menja,
Stari zagrljaj čoveka sa smrću.
Bio sam miran što sam sazn'o tada
Da je svet ovaj isti odnekada,
I da će takav i ostati vazda:
Da večno pati s unutrašnjeg rada,
Da zalud traže onog ko ga sazda,
I kome idu njihovi milioni.
I pojmio sam da svet borbe vodi
Zbog tajnih sila što ga ovde drže
I da se buni, ne zbog kakve međe,
Ili zbog težnje da se pravda rodi:
Narodi ginu, i danas, i pređe,
Da na strastima zađu u smrt brže.
I uteših se što sam stek'o mira
Ma da krv crna iz naroda teče,
Ma da grobovi bivaju sve veći.
I uteših se što me i sad dira
San i danima, gde ću jednom leći
Sa njenim pismom k'o sa zemljom veče.
