Краљ Вукашин/1
ЧИН ПРВИ
У цркви св. Аранђела. Код олтара стоји гроб Душанов. Улази царица Јелисавета, а за њом Кнез Лазар и војвода Драшко Батрић.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Томе се никад нисам надала —
И опет борбе и опет напори!
Пре је Синиша с војском устао,
Побуни земљу, народ подиже,
У земљи српској раздор направи,
И крв се проли, реком потече.
Па тек Синиша да се умири,
А за њим други већ се одметну!
Поткопаше нам чврсто станиште,
На коме Душан престо подиже
Раслабише нам јаке стубове,
Докле ће тако? —
БАТРИЋ:
Докле, царице?!
Све докле круна буде гледала
Како јој силом престо отимљу,
А она мирно, благим начином,
Опраштала им буде. Дотле све,
Док цар не почне друкче радити,
Ил' — прости што ћу рећи сад, —
Док се не проспе — Немањића крв!
Све дотле, дотле, светла царице,
Док не пропадне српска држава,
Док се не сруши слава Србије
За коју памте тол’ки векови;
Докле у крви, кад се пролије,
Не утопи се круна злаћена,
Коју је Душан сину сковао
А син не знаде да је сачува! —
ЈЕЛИСАВЕТА:
Војводо?!
КНЕЗ ЛАЗАР:
Светла царице! —
Допусти моме скромном говору
Да овом збору кажем потврду.
Што Драшко рече, све је истина,
И ја се бојим скоре напасти.
Вукашин лако може пропасти,
У сабору је наша већина,
Победићемо. — Али, царице,
Буде л’ Вукашин опет успео,
Да замком цара вешто добије,
Ту онда нема спаса никаквог!
ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА:
Утврдо знате да је већина
На нашој страни?
КНЕЗ ЛАЗАР:
Јесте, светлости!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Па зашто би се више бојали?
Када Вукашин право изгуби
И ућутати мора на свагда!
КНЕЗ ЛАЗАР:
А не хтедне ли?
ЈЕЛИСАВЕТА:
Залуд му је све,
Он неће лудо народ дизати,
Јер ко би пош’о да се бори за њ’! —
КНЕЗ ЛАЗАР:
Да Бог да тако! Небо стуштено
Не мршти залуд црне обрве,
Нит јечи тако из потаје гром,
А да на земљу пљусак не лије. —
Ал’ како било, светла царице,
Ми ћемо уз вас чврсто стајати,
Чуваће престо наше деснице,
Последња док се не пролије кап.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Хвала ти, кнеже! — Верност искрена
У срцу твоме вечно борави —
Нека ти Господ с неба помогне,
А ја ћу у двор, пред иконе,
За мог Уроша срећу просити!
Збогом, господо! (Оде.)
ДРАШКО:
Заман ће бити скромна молитва,
Не будеш ли се сама помогла
Ни Бог те, веруј, неће видети!
КНЕЗ ЛАЗАР:
Остав се, Драшко, таквог говора!
Она јс жена, шта би хтео ти?
За њих и јесу скромне молитве,
А ми ћемо се мушки борити. –
Ну ти ми пређе нешто помену
Да Вукашин са неким шурује,
То треба знати, кажи, ко је тај?
ДРАШКО:
Властелин Алтоман.
КНЕЗ ЛАЗАР:
Још један разбојник!
ДРАШКО:
Или отровник. –
КНЕЗ ЛАЗАР:
ОД стрица браћу он је отров’о
Њиховс земље да би добио;
Од њег’ се бољем нисам надао.
ДРАШКО:
А с њим по реду Гојко, Угљеша, –
Као што видиш, красна дружина.
КНЕЗ ЛАЗАР:
Вукашинова браћа рођена!
Са паклом се је удружио бес;
АЛ' ипак, ипак зебња некаква
У срце као да ми продире.
ДРАШКО:
Не знам, зашто то! –
Зар није уз нас грдна већина
Да Вукашина доле бацимо,
А буде ли се само опир’о,
Нека се чува! Кнеже, веруј ми:
Крваво гвожђе, ова мачина,
Доста је да се једном подигне
И Вукашин је ладна трупина!
Хеј, шта су борбе, шта ли победе
Рођеној слави што сам низао
Уз песму мача, копља крвавог!
И целу славу мојих дедова
Прежалио бих тек за једну кап,
Што би је удар чије мачине
Из Вукашинових груди пролио! –
Шта велиш, кнеже, није л’ тако све?
КНЕЗ ЛАЗАР:
Та Вукашин се не сме подићи
Већ то ме мори што је Урош благ;
Безазлен, миран, срца доброга,
Па кад му овај лисац подлије? —
ДРАШКО:
А шта смо ми?
На сваки корак ваља пазити!
КНЕЗ ЛАЗАР:
Ал’ ако се још једном увуче,
Тад веруј, нема више помоћи.
ДРАШКО:
Буде ли тако да цар пропадне,
Турцима ми је боље отићи
Него под канџам таке протуве,
Што га је Душан силом подиг’о,
Из гадног блата, ситне прашине —
Под таквом круном да останем ја,
Па тај да мени господари сад?
Тако ми части, славе витешке,
Дедовскога ми старог поноса
То никад неће, никад, кнеже, знај!
И с Турцима ми је бити милије,
Боље да оро двоглав пропадне,
Да му се десно крило сломије,
Нег’ да га носи на прсима он!
КНЕЗ ЛАЗАР:
Заиста, биће многе несреће,
Ако се Урош опет превари;
Те почне својом мирном навиком
У овој борби да нас изравна;
Ал’ што се мене буде тицало
До смрти ћу му веран остати,
А после, после како даде Бог.
ДРАШКО:
Ево их иду! — Само опрезно!
А биће горка данас јабука,
Вукашин ће је први кушати
Алтоман за њим — па читави ред!
(Улазе Патријарх Сава, Цар Урош, Вукашин, Гојко, Угљеша, Алтоман, Властела и властеличићи. Властела Влатко код једног стуба за време целог саборисања ћути.)
ПАТРИЈАРХ (једном витезу):
На улицама стражу постави.
Да когод не би амо ступио;
А сакупљеној кажи светини
У миру да се кући разлази. (Витез оде.)
КНЕЗ ЛАЗАР:
Погледај, Драшко, Гојка, Угљешу,
Алтоман с њима нешто шурује!
Шта л’ мисле сада, да л’ о победи
Или пропасти? Да ли тугује,
Ил’ друго мисли царев намесник,
Јер ми забринут много изгледа?! –
ДРАШКО:
Тешко је богме кад се измиче,
А под канџом је био сјајан плен.
И сам се чудим како излапи
Поштење, слава — све за један трен!
ПАТРИЈАРХ:
Светли саборе!..
У и ме Бога, свете Тројице,
На овом смо се месту скупили
Да о судбини земље Србије,
О круни царској прозборимо реч.
Ви знате, шта нас амо доведе.
Покојног цара, славног Душана,
Да потврдимо вољу његову,
Да л’је Вукашин право добио
До смрти своје поред Уроша
Да намесничку задржава власт,
Или до оног дана познатог
Кад пунолетан постаде нам цар? –
Решите браћо, а за потврду
Решења тога црква сведочи.
КНЕЗ ЛАЗАР:
Славни саборе!
У твојој моћи правда борави,
Не додирнута света истина.
Не зарад себе или другога,
Већ за њу само ево говорим.
Тешки су дани данас настали!
Са славом Душан што нам остави,
Остаде једна мана велика,
И он је није могао видети,
Ту грдну ману, што нас убија,
У пропаст народ што одведе сав;
То да је знао, да је видео
Друкче би било. Али овако
Ево нас овде бригом занетих:
Где ће нас завист наша однети!
Докле ће тако, кажите ми сад?
Камо нам цара? Камо Уроша?
Где му је престо, што га наследи,
Да славно њиме к’о цар управља.
Кажите где је? Ал’ ви ћутите
Срца су ваша болом препуна,
У чемер се је љубав створила
А туга љута притискује груд,
Гледајућ тамо поред порфира
Како се један силом задржа!
На самрти га Душан потврди,
До пунолетства младог Уроша
Нека му буде од помоћи тек;
Ал’ ево прође седам година
И он га није напустио још!
Неправо своје правом заклања
Докле ће тако? Кажите ми сад!
Реците, браћо, ко је добру рад,
Да ли Вукашин може остати,
Није л’ му време давно протекло?
(Граја: „тако је!” „није тако!”.)
Да завршим реч:
У име цара, славног сабора,
Нек се Вукашин права одрекне,
А не хтедне ли, онда ћемо ми
Од њега право силом узети!
ДРАШКО:
Тако је, браћо, наше деснице
За цара ће се само дизати.
У земљи српској Немањић је цар,
А с Вукашином доле!
(Граја: „Доле с Вукашином!” „Живео цар!” Вукашин излети из гомиле пред гроб Душанов, и хоће да говори.)
ВУКАШИН:
Реч, дајте ми реч!
САБОР:
Доле с њим!
ВУКАШИН:
На гробу наше славне прошлости,
Над успоменом наших победа,
Над Душановим трошним костима,
Саслушај и мене, саборе!
САБОР:
Доле с Вукашином!
ВУКАШИН (љутито):
На колена падајте, робови!
У име најсилнијег цара,
У име сенке силног Душана,
Пред којим силна царства дркташе,
Његову вољу с гроба његовог
Свечано хоћу да вам изнесем!
Или је такво доба настало,
Да- свету сенку славног Душана,
Не уме више Србин штовати?!
(Сви клекну осим Вукашина и Влатка.)
Ој, света сенко славне прошлости,
Пред гробом твојим ево говорим,
Уз страшне речи свете заклетве,
На твојој смрти што ти дадох ја,
Кад си је од мене силан тражио:
Уз твога сина, младог Уроша,
До своје смрти да ћу стојати
Ко десна рука! Заклео сам се
А заклетва је била велика,
Вукашин ће је верно вршити!
А шта је сабор данас почео,
Када нас друге бриге чекају?
Из Једренета подиже се бес,
Неслоге наше чека згодицу,
Па да нас сатре, да нас убије.
А трула Грчка, тражећ себи спас,
Једренској хали прича о нами!
Па завидљиве Млетке гледајте,
Дволичну сабласт мора дубоког,
Како нас мери кобним очима
Како нам пружа срце варљиво.
Одовуд Грчка, с њоме Турчин сам,
А с леђа Млетке очекују тек
Пропасти наше тај несретни дан!
И место да се братски сложимо,
Најчвршће слоге дижући зид
О који би се њина навала
Отпором нашим бесна срушила,
Ми већи раздор само дижемо. –
Не, то је подло, то је несрећа,
Која је нашу земљу занела
У понор страшни наше пропасти!
Докле ће тако, докле господо —
Пуштати да нам завист ликује?
Зар није било доста несреће
Над јадном земљом што је беснила,
Ил би хтели да је буде још? —
У слози само наћи ћемо спас!
Онако само пропаст зачиње
Паклене игре црну судбину! (Сби устају.)
1-ВИ ВЛАСТЕЛА:
Вукашин има право!
2-ГИ ВЛАСТЕЛА:
И зар би смео тако зборити,
Пред гробом би се лажа сурвала.
Он жив остаде, а то је довољно:
Да живи Вукашин, царев намесник!
(Измешани гласови: „Да живи Вукашин! Доле с њим!”.)
КНЕЗ ЛАЗАР:
Стан’те, господо!
Саборисање није свршено!...
Поштујем славу сенке покојне,
Поштујем вољу силног Душана,
Ал’ мртви неће да нам прозборе!
Уз клетву Вукашинову, славни саборе,
Потврду хоћу! Камо потврда?
УГЉЕША и ГОЈКО:
Потврда ми смо!
УГЉЕША:
На царевом смо били издаху,
Кад нам је брата Душан дозвао,
Кад му је силан право предао:
До смрти своје, докле буде жив,
Уз Уроша да му помаже —
Тако је, господо, то јамчимо ми!
АЛТОМАН:
Пред сабором сам трећи јамац ја!
КНЕЗ ЛАЗАР:
Тројица јамче, чусте л’ господо?
Тројица споре целом сабору!
Ма има л’ јоште у сабору том,
Који би Вукашиново право бранио?
Угљеша, Гојко, браћа рођена
За брата свакад добри ће стати.
Потврда њина не вреди овде...
Камо је друга?
ПАТРИЈАРХ:
На царевој сам се смрти затек’о,
Вукашина је тада дозвао,
Намесничко му право предао:
До пунолетства младог Уроша
Нека му буде од помоћи тек.
Цар Урош онда беше врло млад.
Седам година прохујаше сад,
Цар је пунолетан, њему не треба
Вукашинове више потпоре
Државној цељи да га поведе.
Вукашине доста си владао!
Ну одреци се права вечитог
Које ти Душан никад не даде!
Нећеш ли, свему нека буде крај!
У име овог светог сабора
К’о бунтовник ћеш бити оглашен!
(Споља граја, утрчи Витез с мачем.)
ВИТЕЗ:
Господо! — Светина се буни, хоће унутра!
Хоће да свога цара поздрави
Чујете л’ како грме гласови:
„Да живи Урош! Цара хоћемо!”
Они се плаше ваше препирке!
ПАТРИЈАРХ:
Мачем улазак брани, витеже,
А сабор ће се скоро свршити!
(Граја споља: ,,Да живи цар! Доле с Вукашином,”
Глас витезов „Одбиј се народе!”.)
ВУКАШИН:
Хеј, попе, ти си дивно развео
Кад си ме у те мреже уплео!
Ма Бог и душа нећеш продрети!
Тај свети завет, клетву искрену,
Овим ћу мачем знати бранити!
ДРАШКО:
Мачем бранити?!
Јесте л’ га чули, славна господо?
Против светиње, против сабора,
Вукашин је мача подиг’о!
Доле са њиме, ми смо издани!
(Ваде мачеве, одвајајући се на две гомиле, у том се улазак провали и гомила витезова јурне унутра са виком: „Доле с Вукашином!”)
УРОШ (ступи међу њих):
Доле мачеве!
Пре бих се своје круне одрек’о
Него ли вашу крвцу пролио!
Скупа је круна, то ја добро знам,
За коју сте се славно борили;
Ма скупљи ј’ пехар, скупљи дворови,
У којим људска крвца борави!
Вукашине, реч је последња.
Намесник мени више не треба!
Нек ти је хвала, хвала велика
Крај мене си себе мучио,
Од тебе сам се добру учио!
ВУКАШИН:
Изгубих овде свету заклетву,
На другом ћу је месту тражити!
(Вукашин, Угљеша, Гојко и Алтоман одлазе љутито за њима сви. Црква празна а иза стуба излази Влатко, и ступа пред гроб Душанов.)
ВЛАТКО (сам):
Чудо заиста!
Како се витла коло судбине!
До јуче владар целом народу,
А данас игра глупе светине?
Вукашин паде, Урош устаде,
Са вршка доле, са низа у вис!
Такав је живот, и гле где је крај!
Толике борбе, силни напори,
Мачеви, стреле, копља, окршај —
А све то зашто? (показује на гроб) Да л’ за овај пед,
Куд се је мирно сада склонио?... (Замисли се.)
Вукашине, добро си смислио,
Кад си ме данас амо спремио!
Корачамо заједно, знамо где:
Један да престо српски добави,
Други на престо своје љубави;
Један се маша царске столице,
А други срца лепе царице!
Ох, ал’ је лепа, дивна како је,
Ја речи немам да опишем сјај
Лепоте, што јој небо дарива!
Да моја буде лепа Венера,
Са неба треба Марса збацити,
И збацићу га вере ми!
У мени тече Комненова крв
Праоци моји, силни цареви,
Славнији беху него што је он,
И што да презам? Суди прошлости!
Та она ј’ некад мене гледала,
Погледом лепшим њежне љубави;
То нека тврде они осмејци
И топле речи, дружба њезина,
Кад год сам њеном дворцу дошао!
Добро је себе Влатко спремио,
Добру је мрежу овде исплео,
Вукашинов се овде врши јед,
А ја га лијем, лијем у нештед!
Тек преко једне мртве лешине
Љубави тој се може попети.
(Улази Нестор, а за њим Властелин Боривоје кабаницом увијен — крије се за стуб.)
НЕСТОР:
Ст! Влатко — јеси ли сам?!
ВЛАТКО:
Ти си Несторе!
НЕСТОР:
Само полако,
К'о да сам чуо неке кораке,
Где моме трагу хитро следују. (Пође вратима.)
ВЛАТКО:
Где ћеш?
НЕСТОР:
Већој сигурности. (Затвара их.)
Тако! Сами смо сад.
Овамо руку, ја сам њојзи рад.
ВЛАТКО:
Сигурно празној не.
НЕСТОР:
Е врага! И тај погађа све,
Ал’ није чудо, то је грчка крв!
ВЛАТКО:
Ниси заборавио зашто сам те звао?
НЕСТОР:
Да заборавим? Болан, јеси л’ луд?
Да заборавим злато сјајно
Што ми га пружа твоја десница!
ВЛАТКО:
Е добро дакле, још кроз који час,
А знам да дуго нећеш чекати,
У ово доба увек долази
Очевом гробу, да га целива.
Ал’ добро пази, нож је сигуран,
Је л’ рука добра!? (Даје му новце.)
НЕСТОР:
Ко твоја, Влатко! Ја сам вичан том,
За злато да проспем туђу крв.
Па да те не знам као земљака
И твоју бих мого продати!
ВЛАТКО:
Зликовче!
НЕСТОР:
Шта велиш, друже?
ВЛАТКО:
Не знадох, да се умеш шалити;
Ал’ о том доста! Дакле спремај се!
Будеш ли знао добро згодити,
Од Вукашина ћеш дара добити,
Сад, збогом остај! Ајдмо, срећице,
Та до сад сам те жељно тражио,
Сада те нађох, право ћемо њој. (Оде.)
НЕСТОР (сам):
Збогом, јуначе!...
Вукашин је пао, зато овај миг,
Како бих танке мреже исплео,
Да би се паук по њој попео.
Он паде, и само ја што га могу дићи,
Да једним махом онога оборим,
Кога је данас народ подиг’о;
Да истим махом оног подигнем,
Ког данас народ доле обори...
Лепа играчка! — Ал’ каква мисао?!
К’о муња мозгом да је синула!
Како би било, кад бих друкчије...
Та то је дивно, дивно заиста! –
Вукашинову издати намеру,
О њојзи једну реч, и ја бих горе тад,
Да летнем у вис!... Не, ту не смем ја!
На висини је престо заиста,
На истом вису стоје вешала!
Ја нећу тамо, нек ђаво носи све,
И Вукашина, Влатка, Уроша,
Као што их давно понео.
И после тога је л’ поштено то,
Да одам тога, ко ми сверова?
Ал’ ево њега! — Ух, ал’ ме је страх
Што стрепим тако? — Та ја нисам ђак!
Нека се страши томе почетник,
На овом делу ја сам уметник!
Зар мало крви, што ћу просути,
Од тог да се плашим? Зацело не!
Та и до сад су свеће гореле,
Што их је небо пламом уждило,
Ја сам их јунак доста гасио!...
Али до беса, шта ме мучи то,
Да није овај гроб?
То ми се никад није десило
Да узмем душу сину једином
На кобном месту гроба очева –
Сад за грм, ловче — срна долази!
(Крије се за стуб.)
УРОШ (улазећи прилази очевом гробу):
Како су мирне ладне зидине!
Мало час’ука бурне скупштине,
Потресала је тамне сводове;
Мрамора ладног танки стубови
Од лажне клетве чудно дрхташе. –
Леденим дахом давне прошлости,
Уз Алтомана лажну потврду,
Хтеде да себи крила сакује,
Са њима у вис да продужи лет,
Ал’ заман, други за њега је свет,
Куда га данас сабор остави. —
Оче, мој оче!
До сад си слуш’о сина жалосног
Над хумком твојом како уздише;
Слушо си, па ти беше сувише, -
О, да је сада, да се подигнеш,
Да видиш твога сина Уроша:
Круну је твоју сабор вратио,
Од Вукашина ми је старог избави.
Доста сам дуго тужан патио.
Ох, оче беше грозна наука
Од њега досад што сам учио!
НЕСТОР (прикрада се с ножем):
Сад си свршио!
БОРИВОЈЕ (удара Нестора ножем):
Да л'си достојан такве награде!
НЕСТОР (падајући):
Добро погоди — проклет дао Бог! —
УРОШ (тргне се):
Шта је ово сад?
БОРИВОЈЕ (мирно):
Ништа величанство:
За соколом се врана подигла
Крилима црним, да јој нађе траг,
Тако сад! — Прашина ј’ за те, црна тичуро,
Ал’ никако вис!
Соколу сивом доликује зрак,
Ко теби низ. —
Ој, да је тако свима вранама
На свагда једном докончати век,
Друкче би, круно, соко летио!
УРОШ:
Овај би мене убио,
И ти си, Боривоје, тај, што си ме спас’о?
БОРИВОЈЕ:
Али за тебе то је опасно
Самац по ноћи тако лутати.
Да л’ Вукашина не познајеш још?
Круно, чувај се!
УРОШ:
Круно?! Боривоје, шта значи то?
Што тако ладно, зар ти нисам брат?
Или у мени више не видиш
Старога друга твога Уроша!
Или је круна таква заиста
Да сјајем свога жутог бледила
Одбаци лепше сунца светила?
Ил' круна не сме браће имати?
Да л’ не доликује круни злаћеној,
Да крај ње љубав братска станује,
Боривоје мој!
Одкако си с истока дошао,
Другачији си много постао!
БОРИВОЈЕ:
Али, круно!
УРОШ:
Не, не! Радије ми је жртвовати све
Нег узвик онај братске љубави,
Заједно негда што га делисмо,
То беше живот! — А сад познадох,
Паклене борбе шта су болови.
Каква разлика!
Пређе сам срећу само гледао,
А сада јаде, патњу вечиту.
Гвозденим бичем бесна судбина
Прерано поче да ме удара,
Леденим збором ладног осмеха
Ко да је чујем како говори:
То ти је живот — оно беше сан
У колевчици наде лажљиве,
Варљива срећа кад те нијаше,
То санак беше, овакав је дан!...
Да гадног дана, гадне истине,
У игри светској што сам видео;
Па, Боривоје, сећаш ли се још
Док нисмо знали шта је овај свет?
Ко мала деца ми се збратисмо,
Па сад, да није увенуо цвет
На срцу твоме што је цветао?
Да није светла љубав братинска,
У грудма досад што смо носили —
Је ли да није, ја то добро знам!
БОРИВОЈЕ:
Поштујем доба мога детињства,
Ал' светла круно, друкчије је сад!
УРОШ:
Друкчије велиш? — Ој, та остави
Ладнога ума, луде пресуде.
Ту срце суди! (Рашири руке.)
БОРИВОЈЕ:
Срце заиста!
(Загрле се. Завеса пада.)
|