Краљица Јакинта/37

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ШЕСТИ ПРИЗОР

ШЕСТИ ПРИЗОР
Краљ Владимир и Јакинта (дођу).
Вукан и Удобић (опазивши краља хоће да одлазе).
Краљ (им даде руком знак да остану).

КРАЉ (кнезовима):
Баш к’о да сам амо позвао вас.
(Краљици Јакинти.)
Светла госпо, учини ми љубов,
Помири се и с ова два витеза.
Много што шта у свету се сбуде,
Па га није учинит друкчије.
А људн се сваде и помире.
ЈАКИНТА:
Шта је стало до тога жупану
Да ли ја му праштам ил’ не праштам
Он, ког слава такова увија
Да и сама твоја златна круна
Пред њом своју јасну светлост губи,
И не пита за ’ваку сироту.
А ако му бог још круну даде,
Теодора к’о што му прорече,
Онда нећу ни жива му бити.
Ал’ молити ипак не могу га.
Краљица сам, па сам поносита!
Па што бог да! како он нареди!
Само ти се мене не одреци.
Ти си сад све моје поуздање!
КРАЉ:
У праву се уздаш , госпо, руку.
Нико овде тако силан није
Да се мојој сме противит’ вољи.
Шта :ће жупан онда говорити
Кад натакне круну зетовљеву
Не знам, госпо, а и нећу да знам!
Но сад мора и он слушати ме.
Чуј, жупане, ја ти заповедам
Да се светлој поклониш краљици.
ЈАКИНТА:
Нећу твога понижават' таста.
Ево ја му прва пружам руку,
Опраштам му што ме увриједи,
И молим га да ми ријеч зада
Да ће твоју љубов оотавит' ми
И да неће ићи о глави Ђорђу.
КРАЉ:
Но, жупапе, то обећат’ можеш.
ВУКАН (неповољно):
Могу, краљу, и зашт’ небих хтео!
Ко ће твоју њој укратит’ љубов
Кад ти своје сам јој даде срдце?
А на Ђорђа ко сме ударити
Кад га такве силе заклањају?
Но баш да бих и мог’о друкчије:
Нит’ бих хтео, нити хоћу, краљу;
И да видиш да озбиљно мислим,
Из твог ћу се двора уклонити
И отићи у своју самоћу.
КРАЉ (Удобићу):
Сад на тебе дође ред, војводо!
ЈАКИНТА:
Удобић је твоје круне дика.
Сама верност да лик за се тражи
Неби други могла изабрати.
Пријатељ ми не бшее никада;
Ал се немам рашта на њ' тужити:
Што уради, поштено учини.
Поштуј њега као отца, краљу,
И чувај га к’о очи у глави,
Док он влада у краљевом двору
Дотле срећа тебе ће грлити.
Знам да има за што мрзит’ на ме,
Радославу љуто сам сгрешила;
Ал’ за то ћау за срећу држати
Ако своју верну да ми руку.
(Пружи му руку.)
УДОБИЋ:
Хоћу теби своју дати руку.
(Даје јој.)
ДРАГИЛО и ГРУБЕША (враћају се од леве стране на десну идући лагано острагу).
УДОБИЋ:
Ал’ те молим, да ми се обречеш,
Да ћеш љубит’ краљеве унуке.
ГРУБЕША (Драгилу тише):
Нас спомену... стани да чујемо.
(Стану и слушају.)
УДОБИЋ:
Ти покоси њиног родитеља,
Сад ти ваља да им будеш мајка.
ЈАКИНТА:
Хоћу, кнеже, кунем ти се небом,
И мог мужа вечитим спасењем,
И мог оина срећом и животом,
Да ћу сва три краљева унука
Као браћу мога држат’ Ђорђа.
ДРАГИЛО:
Видиш право да Градиња нема...
(Повуче Грубешу и оду.)
ЈАКИНТА (уздахнувши).
У несрећном часу, кад ми страва
Ум помрачи и срдце скамеви,
Отца сам им у правди убила:
Али не знаш, драги војеводо,
Колико сам суза източила
КРОЗ толико ноћи уздишући.
И дан данас сваке драге ноћи
Та два брата у сну ми долазе,
И у руци своје држе главе,
А из врата прам крви им шикће
Као вода из вечног студенца,
Па се онда од страха укочим,
Не могу се из сна да пробудим,
Те се борим и душом и телом
Док ми ужас душу не изкида
И зној крвав тело не пробије.
(Краљу.Ј
Краљу, сине, штогод мислиш чинит’
Само крви чувај се човечје
И црнога уклањај се греха!
КРАЉ:
На то идем, да га и не познам...
Но сад си разтужила, госпо,
Хајде у врт док се мало стишаш! (Оду.)
УДОБИЋ:
Никад лепше за краља науке,
Ко ја да сам из ње говорио!
ВУКАН:
Чу л' војводо, што краљ мени рече?
УДОБИЋ:
Шта ти рече? Та тек краљица је!
ВУКАН (чудећи му се):
И ти тако!
УДОБИЋ:
Лакше, тише, друже!
Па послушај верног пријатеља!
Зашт' те речи раздражише краља?
Јер ти држиш да му ти све даде,
Па из сваке то ти јечи речи,
Из сваког ти говори покрета.
А он опет мисли другачије:
Мени круну моја крв донесе,
А кћер сам му у полу отео.
Па то дражи једног на другога.
ВУКАН (раздражен):
Идем, идем ја у моју Рашку,
Па нек чини како му је драго;
Осетиће, на скоро видиће,
Да га друга јача држа рука;
УДОБИЋ:
Не говори као дете, кнеже!
Куд да идеш од детета свога.
ВУКАН:
И она се сасвим изменила.
К’о да ју је чиме запојила
Тако јој је срдцу омилела.
УДОБИЋ:
У љутини све ти је неправо.
Мој жупане, време се мијења!
И ми некад друкчије мишљасмо
Нег’ што наши држаше старији.
(Погледи на десну страну.)
Хајд’мо! Ево долази краљица,
Биће боље да јој се уклониш,
Јер сав пламтиш како си раздражен.
(Пођу на лево.)
Па СЕТИ се и на Михајила
Кога краљу роди Крунослава
И ког ваља љуљат’ на колену. (Оду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.