Подранио Краљевићу Марко,
Подранио а на свом шарину,
Прво сунца на светога Јурја,
Лов ловити у црну горицу.
Нит с' умио нит Богу молио, 5
Већ он зовну рте и огаре,
Да ћерају рти мрка вука,
А огари сиве соколове.
Кад је дошо покрај горе црне
Рте пушта по дну горе црне, 10
А огаре поврх горе црне,
Да тјерају рти мрка вука,
А огари сиве соколове.
Неко вриеме послушао Марко
Хоће л' чути рте ал огаре: 15
Још не прође неколико часа
Завијаше рти и огари.
Мисли Марко жалостна му мајка,
Да ћерају рти мрка вука
Ил огари сиве соколове. 20
И ту Марку худна сриећа била!...
Нећерали рти мрка вука,
Нит огари сиве соколове;
Већ ћерали змију крилашицу
Од шест крила а четири главе. 25
Тамо лети Краљевићу Марко
А на свому виерному шарини.
Када види змију шесто-крилу
Шесто-крилу и четвероглаву
Како она равно на њег скаче 30
И овија му се окол врата,
Препану се како још никада,
Шарац коњиц стао увијати,
Увијајућ к двору долазио.
Марко заби рте и огаре; 35
Пустио их у горици црној.
Кад шарина к двору долетио,
Зове Марко своју стару мајку.
Зовућ Марко једва ју дозвао;
Те изиђе остариела мајка. 40
Па кад види свог јунака Марка
Какав јој је ловак уловио,
Препану се како још никада.
Чим ју брже опазио Марко
Поче њојзи овак говорити: 45
О старице стара моја мајко
Уста сам се јутро прије сунца,
Нит с' умио нит Богу молио.
Поава собом рте и огаре,
Узјахао врана коња свога. 50
Када дође подну горе црне
Појавим ту рте и огаре.
Рте пустих по дну горе црне
Да ћерају они мрка вука;
А тад пођох посред горе црне 55
А на свому коњићу шарину.
Послах огре на врх горе црне,
Да ћерају сиве соколове.
Још непрође неколико часа
Ал зачујем рте и огаре. 60
Мислио сам жалостна ми мајко,
Да ћерају рти мрка вука
Ил огари сиве соколове
Нећерали рти мрка вука
Нит огари сиве соколове! 65
Ван ћерали змију шесто-крилу
Шесто-крилу и четверо-главу
Које ево око врата мога.
Забие сам рте и огаре.
Под маном је шарац увијао, 70
Док ме ево к двору ниј' донио,
Већ те молим остариела мајко
Дозови ми љубу Ханђелију,
Нек изнесе два ми мила сина.
Да је види ћаћко за живота. 75
Престраши се остариела мајка
И послухну свога сина Марка,
Она врата хитро затворила
Тр дозива свог стара бабајка,
И Маркову љубу Ханђелију! 80
Богом теби мој стари бабајко,
А и теби драга нево моја,
Каков Марко ловак уловио
Прво сунца на светога Јурја,
Нит с' умио нит Богу молио 85
Већ појави рте и огаре,
Да ћерају рти мрка вука,
А огари сиве соколове.
Нећерали рти мрка вука,
Нит огари сиве соколове; 90
Већ ћерали змију крилашицу,
Које њему ено око врата.
Позабио рте и огаре.
Увијајућ шарац се под њиме
Довио га ево пред дворове. 95
Марко зове тебе нево моја,
Да изнесеш до два сина твоја,
Да је види Марко за живота.
Чим то брже чула Ханђелија
Носи она два нејака сина, 100
Пред оца њим Краљевића Марка,
Да је Марко за живота види,
Клече љуба на гола колина
У наручју синове држећи,
Па посестри змију шесто-крилу: 105
Посестримо змијо шесто-крила,
Посестрим те младом недјељицом,
Материм те а матером божјом,
Пусти мога сад јунака Марка!
То је змија за Бога спримила. 110
Она паде у зелену траву,
Па говори љуби Ханђелији:
Посестримо љубо Ханђелијо!
Ти ми сјети твог јунака Марка,
Нек неиде у лов у недјељу, 115
У недјељу и још к тому младу,
Без с' умити и Богу молити.
Ја ти ниесам змија крилашица,
Већ ја јесам млада недјељица;
Која јесам од Бога послана, 120
Да поучим Краљевића Марка,
Да без Бога није куд ни камо,
А да га зло достигнуло неби!
С Богом остај посестримо љубо
Посестримо љубо Ханђелијо!125
Хрватске народне пјесме, сакупљене страном по приморју а страном по граници, сабрао Стјепан Мажуранић, учитељ, свезак I, у Сењу, тиском и накладом Х. Лустера, 1876., стр. 1-6.
