Крађа и прекрађа коња од мегдана
0001 Пију вино сењски витезови
0002 Усред Сења, града бијелога.
0003 Кад се хладна вина понапили,
0004 Проговори Сењанине Иво:
0005 „Чуо јесам, што људи говоре,
0006 Да не има љепшега коњица
0007 У Турчина, ни у Каурина,
0008 Што је један доли у Кладуши
0009 У Турчина Орлановић Муја:
0010 Под девет га кључа затворио.
0011 Који би се добар јунак нашо
0012 Од овијех сењских витезова,
0013 Да би пошо равну у Кладушу
0014 Коња однит Орлановић Мују
0015 И да би га мени поклонио?
0016 Танку бих му кулу даровао,
0017 Која ми је усред Сења града,
0018 И још моју сестру Анђелију,
0019 Јунак добар да се жени њоме.”
0020 Сви јунаци доли погледали,
0021 Само није Сењанин Јуриша,
0022 Нег се скаче на ноге јуначке:
0023 „Ево мајка родила јунака,
0024 Кој ће поћи равну у Кладушу,
0025 Приварити Орлановић Муја,
0026 Приварит га и довести вранца!”
0027 Пак отиђе двору бијеломе.
0028 Л’јепо ти се Јуре наресио,
0029 Како да је царева катана,
0030 А турско му пристајало рухо,
0031 Па се свога баци на алата
0032 И он пође равно пут Кладуше.
0033 Кога стигне, кога ли сусретне,
0034 Он свакога за Мујагу пита.
0035 Сви су њему право повидјели:
0036 Да је пошо до Стамбула града,
0037 С младим агам’ играт се карата.
0038 То Јуриши пуно мило било,
0039 Ноћно Муји б’јели прид двор дође
0040 И закуца алком на вратима,
0041 Па дозивље Мујагину мајку:
0042 „Госпођице, Мујагина мајко!
0043 Мујо те је пуно поздравио,
0044 Поздравио јест и поручио:
0045 На картама коња изгубио;
0046 Дао га је цару честитоме.
0047 Да отвориш деветера врата
0048 И десета, па да пустиш вранца!”
0049 Кад то чула Мујагина мајка,
0050 Низ образ је сузе оборила.
0051 Жао јој је вранца добра било,
0052 Па дозивље четири робиње:
0053 „Брже хајте и пустите вранца!”
0054 Проговоре четири робиње:
0055 „Кад је свога коња изгубио,
0056 Ми га више ни дворит не ћемо”.
0057 Стара скочи из мека душека,
0058 Пак ми шета доли у чардаке
0059 И отвори деветера врата
0060 И десета, па пуштила вранца.
0061 Ухити га Сењанин Јуриша,
0062 Па се своме баци на рамена,
0063 Добра вранца за собом водио,
0064 Па говори Мујагиној мајци:
0065 „Чуј ме, стара Мујагина мајко!
0066 Кад ти Мујо б’јелу двору дође,
0067 А ти њему каживај праведно,
0068 Да је дошо Сењанин Јуриша,
0069 Привари те, па одведе вранца.”
0070 Када га је стара разумила,
0071 Она цмили и сузе прол’јева,
0072 Тако јадна петнаест данака,
0073 Докле Мујо б’јелу двору дође.
0074 Она њему повиди праведно,
0075 Али јој је Мујо говорио:
0076 „Што се бринеш, стара мајко моја?
0077 Ласно ћу се добавити вранца:
0078 Справи мени лаке брашенице
0079 И за пута што је од потребе!”
0080 Стара свога послушала сина,
0081 Све му брзо она направила;
0082 Отправи се Орлановић Мујо.
0083 Кад је дошо у сењске лугове,
0084 Ту је добра одсједнуо дору,
0085 Сакрио га гору у зелену,
0086 Па узима својега дурбина,
0087 Право гледа Сења пут б’јелога.
0088 Кад свануло и грануло сунце,
0089 Од Сења се врата отворила,
0090 Ту исходи Тодор чобанине
0091 Са младијех двадесет чобана,
0092 А за њима пет стотин’ оваца.
0093 На Тодору скарлетно од’јело,
0094 На плећима свилена торбица
0095 А у њоме сребрна плосница.
0096 Сам је Мујо собом говорио:
0097 „Кад погубим Тодор чобанина
0098 И садерем са њега од’јело
0099 И отмем му пет стотин’ оваца,
0100 Пол ћу мога осветити вранца.”
0101 Мујо сједе друму накрај пута,
0102 Куд ће проћи Тодор чобанине,
0103 На кољено пушку наслонио.
0104 Уто дође Тодор чобанине,
0105 Из далека Мују угледао,
0106 Пак завиче Тодор чобанине:
0107 „Немој, Мујо, погубити мене:
0108 За коња ћу каживати твога.”
0109 Пушку дигне Орлановић Мујо,
0110 Положи је по трави зеленој.
0111 Уто приђе Тодор чобанине,
0112 Па се Муји л’јепо поклонио
0113 И овако њему говорио:
0114 „Све ја знадем, драги господаре,
0115 Која те је дон’јела невоља
0116 Амо данас у сењске лугове:
0117 Коња т’ укро Сењанин Јуриша
0118 И дарово Сењанин Ивану,
0119 А он њему силновито благо.
0120 Да т’ је видјет, драги господаре,
0121 Нитко коња тимарит не мого,
0122 Ушим’ стриже, копитима бије
0123 А јунаке иза врата гризе.
0124 Враг донесе баторску баницу,
0125 Она пође Сењу бијеломе,
0126 У Ивана кад видјела вранца,
0127 Њоме он је веле омилио,
0128 Дала му је хиљаду цекина,
0129 Одведе га Батору б’јеломе.
0130 Ја ти више казат не умијем.”
0131 Кад то чуо Орлановић Мујо,
0132 Дорату се баци на рамена,
0133 Па он пође Батору б’јеломе.
0134 Кад је био баторско уз поље,
0135 Он видио свилена шатора,
0136 Под шатором баторску баницу
0137 И њезину сестру удовицу,
0138 Мало даље двадесет војника;
0139 Добра хоће да тимаре коња,
0140 Ал га они тимарит не могу.
0141 Уто дође Орлановић Мујо
0142 Прид шаторе баторске банице
0143 И он свога одсједне дорина,
0144 Па се њима л’јепо поклонио.
0145 Говори му баторска баница:
0146 „Откле дође, незнана делијо?
0147 Ал си Турчин, ал си крштен човјек?”
0148 Говори јој Орлановић Мујо:
0149 »Турчин н’јесам, госпођице моја.
0150 Дворио сам цара честитога,
0151 С његовим се пашам’ завадио,
0152 Па овамо једва побјегнуо.
0153 Па сам дошо, госпођице моја,
0154 Да би мене за дворбу узела.”
0155 Говори му баторска баница:
0156 „А сад мени повиди праведно,
0157 Какав занат ти си изучио?”
0158 Одговара Орлановић Мујо:
0159 „Знам ти свега, госпођице моја,
0160 А највише тимарити коње.”
0161 Говори му баторска баница:
0162 „Добро дошо, незнана делијо!
0163 Кад сам скоро ја у Сењу била,
0164 У Ивана коња сам купила;
0165 Нитко њега тимарит не може.
0166 Тимаре га двадесет војника,
0167 Ал му они одољет не могу”.
0168 Одговара Орлановић Мујо:
0169 „Каж’ ми коња, госпођице моја!”
0170 Један слуга на ноге скочио
0171 Па је к Мују вранца доводио.
0172 Када вранац види господара,
0173 Звижди вранац, а сапима шири.
0174 Мујо њега миловати стаде,
0175 Па се њему баца на рамена,
0176 Поигра га уз поље, низ поље,
0177 Одиграва, опет доиграва
0178 До шатора баторске банице.
0179 А кад она очима видјела,
0180 Како Мујо тимарио вранца,
0181 То је њоме пуно мило било,
0182 Пак је она Мују говорила:
0183 „Ти остани двору у мојему,
0184 Двори мене, незнана делијо,
0185 Платит ћу ти и захвалит л’јепо.”
0186 Двори Мујо по године дана,
0187 Он баници пуно омилио.
0188 Мислио је и мислио Мујо,
0189 Како ће се вратит у Кладушу.
0190 Једном пође у лов у планину,
0191 И одведе вранца и дорина
0192 Ма не иде да улови лова,
0193 Већ побјегне равно пут Кладуше.
