Коња пење Мраор-бег дјевојка
златном жицом за сребрено коље.
Гледао је Али-паша с града,
гледао је па је говорио:
— Не пењ’ коња, Мраор-бег дјевојко, 5
не пењ’ коња, не чини зијана,
дигни дибу да се не уроси,
русу косу да се не замрси,
ситан бисер да се не окруни.
Њему вели Мраор-бег дјевојка: 10
— Не брини се, паша Али-паша,
не брини се мојом терли дибом,
не брини се русом косом мојом,
нит’ се брини дробнијем бисером,
већ се брини милом секом својом 15
и њезином дибом до кољена.
Руса коса бијела врата чува,
од бисера нема ни хабера.
Одговара паша Али-паша:
— Не брини се, Мраор-бег дјевојко, 20
не брини се милом секом мојом,
ја сам своју удомио секу
за већила, царева везира!
Онда вели Мраор-бег дјевојка:
— Не бојим се, паша Али-паша, 25
и мене је удомила мајка
за Селима, за царева сина.
Када сједне царе вечерати
са Селимом, са својијем сином,
везир цара подвив руке двори. 30
И мене ће дворит’ твоја сека,
кад ја сједнем цару уз кољено!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 801-802.
